Кнез Александар Карађорђевић – тихи владар у бурним временима

Просек владавине српских нововековних владара из династија Обреновић и Карађорђевић је био 14 година. С обзиром на честе смене на престолу и атентате (оне успешне и неуспешне), може се сматрати да је положај српског владара био јако несугуран и ризичан посао.

Кнез Александар Карађорђевић је владао две године дуже од просека, 16 година, почев од 1842. до 1858. године. На престо није дошао наслеђем, него избором Народне скупштине, а на исти начин је завршио владавину, свргавањем на тзв. Светоандрејској скупштини, последњих дана 1858. године. Имао је среће да годину дана раније избегне смрт, само због претераног среброљубља атентатора.

Био је последње, седмо дете вожда Ђорђа Петровића – Карађорђа. Рођен је 1806. године, вероватно најуспешније године Првог српског устанка (победе на Мишару и Делиграду, окончање успешних преговора Петра Ичка у Цариграду, којим је султан гарантовао аутономију Србије). Александар је имао још четири сестре и два брата. Најстарији Сима је умро као дете, а Алекса, такође доста старији од Александра, 1808. године је проглашен за првог српског престолонаследника у нововековној држави. Овај статус Алекси је потврђен уставним реформама 1811. године.

После пропасти Првог српског устанка (1813), седмогодишњи Александар са породицом прелази у Аустрију, а затим у Русију. Руске власти су Карађорђеву породицу сместиле у град Хотин (данас у Украјини на самој граници са Молдавијом). Карађорђева супруга Јелена са породицом је живела у сарајима некадшњих турских паша. Алекса, престолонаследник без државе, школовао се у Пажевском корпусу и постао је руски официр. Умро је дванаест година након Карађорђевог убиства, 1829. године, оставивши за собом сина кога је назвао по свом оцу – Ђорђе. Бригу о Ђорђу (заправо Георгију, који је био Рус по мајци) бригу су преузели стриц Александар и баба Јелена.

Бољи дани за Карађорђеву породицу дошли су након доношења четвртог хатишерифа у Цариграду (1838) кога су заједнички написали турски велики везир и руски амбасадор. Овај хатишериф, који је уредио односе између органа власти у Кнежевини Србији, али делимично регулисао имовинске односе и кривично право, у народу је назван „Турски устав“ (мада је „турски“ колико и руски).

Пошто је „Турски устав“ велики део законодавне и извршне власти препустио Државном савету, органу од 17 најугледнијих Срба, које је султан потврђивао посебним бератом, власт кнеза Милоша Обреновића је била ограничена. Следеће године, кнез Милош се суочава са снажном опозицијом, којој прилазе чак и његова супруга Љубица и брат Јеврем (деда краља Милана), и резигниран напушта Србију.

Тако је власт припала олигархији оличеној у Државном савету. Ови моћници у историји ће остати упамћени по називу уставобранитељи. Државни савет био је својеврсни наследник институција Правитељствујушчи совјет из Првог устанка и Народне канцеларије која је формирана по окончању Другог српског устанка. У складу са временом, ова институција је заправо мењала своје називе и ингеренције. Вожд Карађорђе и кнез Милош Обреновић су са своје стране, имали намеру да владају апсолутистички, без ограничења. У почетку, оба оснивача династија су на почетцима устанака били само једни од локалних вођа устаника, који су временом проширили утицај на целу земљу. Али, апсолутистичку власт након 1838. године није заменила демократија, већ олигархија.

Делу уставобранитеља који су желели да свргну династију Обреновића је на руку ишла брза смрт болешљивог Милошевог сина Милана, који није владао ни месец дана (1839). Тома Вучић Перишић, некадашњи телохранитељ кнеза Милоша и један од организатора убиства вожда Карађорђа, сада је постао вођа дела уставобранитеља који су се залагали за устоличење Александра Карађорђевића. Обреновићевска струја на челу са Јевремом Обреновићем је настојала да кнез постане Михаило Обреновић, који се са Милошем налазио у изгнанству у Влашкој.

Уставобранитељи су ипак за кнеза изабрали Михаила, али то је био само привид победе обреновићевске струје. Док је кнез Михаило из Влашке ишао у Цариград, где је од султана требало да добије берат (указ о устоличењу), обреновићевска већина у Државном савету је дозволила повратак Карађорђеве породице. Тако је Александар Карађорђевић дошао у Србију пре Михаила Обреновића. Са Александром су дошли: мајка Јелена, супруга Перисида (унука Јакова Ненадовића), сестре са својим породицама, братанац Ђорђе и бројна послуга коју су одреда чинили Цигани (Роми). Ова склоност да узимају Роме као послугу (што није била реткост у Србији), довешће до тога да непријатељи Карађорђевиће погрдно називају „циганском династијом“.

Кнегиња Љубица, која се уз девера Јеврема налазила у Србији није имала ништа против повратка својих кумова, јер је осећала грижу савести због убиства Карађорђа (1817), које је наредио њен супруг. Карађорђева удовица је добила велику пензију, али њу није дуго уживала, јер је умрла почетком 1842. године. На захтев кнегиње Љубице, куми Јелени је приређена сахрана, која је приличила супрузи првог нововековног српског владара. По снегу, на саоницама, Јеленин ковчег је уз пратњу кнегиње Љубице и мноштва народа, превезен у Тополу и сахрањен. Посмрна поворка је дочекивана у селима успут, иако је било јако хладно. Била је то величанствена манифестација српског јединства.

Александар Карађорђевић је пре тога постао ађутант кнеза Михаила. У јавности, Милошев син се увек појављивао са Карађорђевим сином. Али династичко помирење помутили су међусобни обрачуни уставобранитеља, којима су потомци устаничких вођа само служили као марионете. У суштини, међу Србима није ни било неке праве поделе на „црвену“ и „белу ружу“. Тома Вучић Перишић је 1842. године подигао побуну, после које је кнез Михаило побегао из Србије заједно са осталим члановима породице Обреновић.

Државни савет, односно уставобранитељи су сазвали септембра 1842. године Народну скупштину на Врачару која је ађутанта бившег кнеза прогласила владарем. Овакав избор, био је просто нестваран. Русија, која је званично била заштитник српске аутономије у оквирима Османског царства, је била против овог избора, јер је сматрала да је међу уставобранитељима била јака аустрофилска струја. На Видовдан 1843. године Народна скупштина се састала још једном и потврдила је избор Александра Карађорђевића за кнеза.

Александар се у пролеће 1843. године чак и помирио са својом судбином. У писмима пријатељима, говорио је да је његова владавина окончана и да се може сматрати бившим владарем. То сведочи да је Карађорђев син био песимиста и меланхолик који се лако мирио са злом судбином.

Уставна овлашћења српског кнеза по Четвртом хатишерифу, односно „Турском уставу“ била су јако сужена. Заправо кнез је био само формални, први чиновник српске администрације која је постојала у Београдском пашалуку, упоредо са турском. Турске посаде налазиле су се у шест утврђења (Калмегдан, Шабац, Смедерево, Соко, Ужице и Кладово). Турака је било јако мало, али османски султан је и даље био сизерен Србије (Серф-вилајети), док је руски цар био њен протектор. Државни саветници су се постављали султановим бератима, исто као и кнез. Практично били су несмењиви и недодирљиви, па се сва власт налазила у њиховим рукама.

Кнез није имао чак ни наследно право. Султан је 1830. године у берату који је ишао уз Други хатишериф признао Милошу Обреновићу наследно право, али када је Михаило постао кнез у његовом берату наследно право је укинуто. То је отворило избор Александру за кнеза, али он није могао да своје наследно право пренесе на неког од својих синова. Укупно, имао је шест синова, од којих су четворица умрли млади (Светозар, Алексије, Андрија и Ђорђе). За време Александрове владавине, за неформалног престолонаследика сматрао се његов пети син Петар (будући краљ). Шестог сина, Арсена, оца будућег југословенског намесника Павла, Александар је добио тек по свргавању са престола.
Складан однос између кнеза и Државног савета одржавао је један од најзначајнијих уставобранитеља Аврам Петронијевић. Он је био кнежев „пријатељ“ (Александрова кћер Клеопатра Карађорђевић је била удата за Аврамовог сина Милана). Аврам Петронијевић је био државни саветник, а стајао је на челу Централног правленија (владе), у којој је био и попечитељ спољних послова. Петронијевићева влада је трајала од 1844. до његове смрти 1852. године. То је била најдуговечнија влада у континуитету у нововековној српској историји. Аврам Петронијевић није имао формално образовање, али се под старе дане образовао (одлично је познавао историју и филозофију).

Ни кнез Александар није имао формално образовање. Његов старији брат Алекса је завршио најпрестижније руске војне школе, али он није имао прилику да се школује. У Русији, Александар се описменио и научио руски, али је живео у окружењу српских емиграната са скромним или никаквим образовањем. У свему, задржао је сељачку нарав и није одавао утисак интелектуалца. Током своје владавине највише је волео да време проводи у родној Тополи, где је обновио стари Карађођев град, односно двор. Читаво лето, проводио је у родном крају. О кнежевим боравцима у Тополи писао је будући министар краља Милана, Милан Ђ. Милићевић који је у то време био учитељ у Тополи. Кнез је обављао свакодневне домаћинске послове (Милићевић пише како је често додавао ексере када је кнез закуцавао даске).

У Београду, кнез је од 1844. године имао сталну резиденцију у „Симића кући“ или „Старом конаку“, коју је држава откупила од једног од најугледнијих уставобранитеља Стојана Симића. Ова резиденција ће и наредних деценија остати боравиште владара. У њој су убијени последњи Обреновићи 1903. године. Иако се родио у овом здању које се налазило на Теразијама, краљ Петар I Карађорђевић је по ступању на престо одбио да живи у њему и наредио је да се сруши.
Понекад, кнез Александар је време проводио у Топчидерском конаку, а често је одлазио у Брестовачку бању у источној Србији, у крају где живе Власи. Локално влашко становништво га је увек радосно дочекивало. Кнез Александар се у јавности најчешће појављивао у свечаној униформи. Унутар Симића куће, саговорнике је дочекивао у грађанском оделу шивеном по европској моди. Иначе, забележено је да је још Карађорђе у Аустрији и Русији носио грађанско одело. У Тополи, носио је уаобичајено сељачко одело.

Иако се до пред крај владавине није мешао у одлуке Дражавног савета, Александрова владавина није била нимало монотона. Милош Обреновић је из Аустрије и Влашке често потстицао побуне (од којих је била највећа Катанска буна 1844). Било је то исте 1844. године, када је Јован Хаџић саставио Грађански законик. Такође исте 1844, попечитељ унутрашњих послова Илија Гарашанин пише „Начертаније“, први српски национални програм. Иза овог програма је заправо стајала пољска антируска емиграција, на челу са Адамом Чарторијским. Чарторијски је иначе, некада био руски министар, онај исти који је проти Матији Ненедовићу 1805. године предложио да се оснује Правитељствујушчи совјет. Иза Чарторијског сада није стајао руски цар, већ Француска (и њена масонерија, свакако).

Врхунац Александрове владавине био је састанак са његовим сизереном султаном Абдул-Меџидом у Казанлуку у данашњој Бугарској 1846. године. Све док је био послушан, Османлијама није сметао син великог бунтовника који је много пута понизио турску војску. Ипак, султан није дозволио да се у Београду подигне споменик вожду Карађорђу.
Убрзо је широм Европе избила велика револуција (1848-1849), која није мимиошла на Србе у Аустрији. Мајска скупштина у Сремским Карловцима је прогласила Српско Војводство, супротставивши се Мађарима. Приликом проглашења Српског Војводства наглашено је да ће се оно спојити са Хрватском, што је био покушај стварања прве југословенске државе, али под хабзбуршком круном. Наравно, то јединство са Хрватима је било изнуђено због мађарске опасности.

Државни савет је помогао пречанским Србима у сукобима са Мађарима, тако што им је послао контингент под командом Стевана Книћанина. После много тешких борби, од Српског Војводства је остало само име, док коначно није укинуто у оквирима Хабзбуршке монархије (1860). Реорганизацијом Хабзбуршке државе, којом је настала двојна федерација, Аустро-Угарска (1867), Мађари су заправо били награђени за своје одметништво, а словенски народи кажњени за своју верност хабзбуршкој династији.

Забележено је да је кнежев зет Константин Николајевић (супруг Полексије Карађорђевић) током револуције 1848, саставио још један српски национални програм познат под именом „Српске сједињене државе“, који је само модификација Гарашаниновог плана. Овај план је представљен на Порти у Цариграду, али је одбијен.

У време револуције која је потресала Европу, у Србији се састала Петровска скупштина. Иако је на њој било иступа који су могли да се протумаче као револуционарни (захтевано је да се скупштина одржава сваке године, а не кад је Држ. Савет сазове), Србију није захватила револуција. Србија тог доба је изгледала као идеално друштво слободних сељака, рај за сиромашне. Ипак, баук зеленаштва је кружио Србијом. Поред зеленаштва, ту су били и безобзирни чиновници (сетимо се те ужасне спреге у Глишићевој причи „Глава шећера“). Такође, цветало је и одметништво (хајдучија), које је најбоље описано у роману „Горски цар“, Светолика Ранковића. Хајдучија је сломљена тек у време Александра Обреновића.

После револуције 1848, елита у Србији више не носи турска одела, већ искључиво европска. Турска одела носе само сељаци и малобројни Турци у градским гарнизонима. Србија је полако почела да наликује на европску земљу.
Значајни преокрет у југоисточној Европи представљаће Кримски рат (1853-1856). Рат је започео руским сатирањем турске флоте у Црном мору. Када су Британија и Француска увиделе да је Русима пут ка Цариграду отворен, упутиле су помоћ султану. На почетку Кримског рата, у Србији је завладао страх да султан не укине српску аутономију. Ипак, уз подршку Француске, султан је издао Пети хатишериф 1854. године којим је потврдио претходне хатишерифе и аутономни положај Србије. У ствари, током Кримског рата, Србија све више постаје везана за свог северног суседа Хабзбуршку монархију, односно Аустрију, која је била неутрална у Кримском рату. Хабзбуршки конзул у Србији гроф Теодор Теја Радосављевић (Србин из сремског села Шимановци) је био јако утицајан у Београду.

Кримски рат се окончао Париским миром, који је имао циљ да заштити Турску од руског освајања. Србија, Влашка и Молдавија су уместо руског протектората добиле најзначајније европске државе за заштитнике (Британију, Француску, Аустрију, Пруску и Пијемонт-Италију). Русија је сада била само један од заштитника, тј. Гарантних сила. У суштини, ово је само ојачало српску аутономију и омогућиће лакшу предају градова кнезу Михаилу 1867. године.

Након Кримског рата, долази до поремећаја односа између кнеза Александра и Државног савета. Кнежева амбициозна супруга Персида Ненадовић Карађорђевић је утицала да кнез почне да прекорачује своја овлашћења и крши „Турски устав“. Заправо Турска и Русија више нису били једини „надзорници“ Србије, па се отворио простор за својеврсни државни удар. На наговор своје супруге и Аустрије, Александар почиње да смењује државне саветнике (1856-1857), што је било равно државном удару. У савет улазе кнегињини рођаци Ненадовићи и аустријски људи од поверења. Преостали уставобранитељи у Државном савету схватају да нешто морају да учине како би остали на власти.

Председник Државног савета Стефан Стефановић Тенка почиње да припрема атентат на кнеза (1857). Склапа савез са својим најљућим непријатељем – Милошем Обреновићем који му са свог имања у Влашкој шаље обилату новчану помоћ за преврат. Тенка проналази једног гружанског хајдука (Милисава Петровића) који је требало да на Честобродици убије кнеза Александра приликом повратка из Брестовачке бање. Хајдук није био задовољан новцем који је добио, па у Београд шаље свог пријатеља да искамчи још дуката. Али како не добија оно што тражи, хајдуков пријатељ се предаје жандармима и открива заверу. Кнез Александар је похапсио најугледније уставобранитеље и послао их у Гургусовачку кулу (Књажевац).

Пошто је ситуација у измакла контроли, султан у своју провинцију Серф-вилајети шаље Етем-пашу који попут полицајца разрешава случај. Кнеза је прекорио за кршење устава и приморао га је да амнестира заверенике. И не само то – завереници се враћају на своје државне функције. Углед кнеза је био потпуно уништен. Било је питање времена када ће бити оборен са власти, јер није могао да је дели са људима који су покушавали да га убију. Као будући кандидат за новог кнеза планиран је кнежев братанац и ађутант Ђорђе Карађорђевић (зет најбогатијег Србина тог доба, Мише Анастасијевића).

Пред крај 1858. године у Србији су први пут спроведени избори за Скупштину (до тада су власти именовале посланике). Скупштина се састала на државни и црквени празник Светог Андреју Првозваног, после читавих 10 година. Једна од првих одлука је била да се кнез Александар смени. Скупштина је себе саму после ове одлуке прогласила за кнежевског намесника.

Када је скупштинска делегација саопштила кнезу своју одлуку у „Симића кући“, кнез је раскопчао кошуљу и тражио да му пуцају у голе груди. Ова његова хистерија је била последица психичког притиска који је на њега вршила властољубива кнегиња Персида. Када се кнез помирио са својом сменом, она је упала у просторију и претукла га. Сада већ бивши кнез, склонио се код Турака у Београдску тврђаву.

Скупштина је марифетлуцима „либерала“ уместо Ђорђа Карађорђевића изабрала Милоша Обреновића. На улицама су избили нереди. Народ и кнежева гарда су били подељени на карађорђевићевце и обреновићевце. Грађански рат на улицама Београда су у последњем тренутку својим посредовањем спречили официри Јован Белимарковић, Ранко Алимпић и Димитрије Караџић (син Вука Караџића). Пошто је уместо Ђорђа Карађорђевића Скупштина изабрала Милоша Обреновића, целокупна породица Карађорђевић мора да се сели из Србије.

Током своје владавине Александар је од своје апанаже успео да купи велико имање у Влашкој и куће у Пешти и Темишвару, тако да је породица имала приходе и обезбеђени смештај. С обзиром да добре односе са Хабзбуршком монархијом током своје владавине, аустроугарске власти нису правиле проблеме Карађорђевићима. И данас није разјашњена улога Александра Карађорђевића у атентату на кнеза Михаила (1868). На захтев српских власти, аустроугарска полиција је ухапсила Александра, али га је суд ослободио због недостатка доказа. Изгледа да је за атентат више била одговорна његова преамбициозна супруга Персида.

Штампа је чак писала да Михаило Обреновић жели да Александровог сина Петра одреди за свог наследника и ожени га својом сестричином Катарином Константиновић (наводне намере Михаила се ожени својом сестричином су измишљотина „либерала“ који су продубљивали нетрпељивост између династија). Како нам је познато Александар није имао ништа против овог Михаиловог плана, који би да се остварио, потоњу српску историју учинио мање бурном и окончао династички сукоб. Између Михаила Обреновића и Александра Карађорђевића изгледа да никад није било мржње.

Бивши српски кнез Александар је своје последње године живота провео у Темишвару у тадашњој Аустро-Угарској. Појавио се на Цетињу 1883. године, када се његов већ четрдесетогодишњи син Петар оженио ћерком црногорског кнеза Николе, Љубицом-Зорком. Дочекао је рођење унуке Јелене, али рођење унука Ђорђа и Александра није доживео. Умро је у Темишвару 1885. године.

Поред Александрових потомака, који ће завладати Србијом после Мајског преврата (1903), у емиграцији је постојала још једна грана Карађорђевића, потомака његовог братанца Ђорђа. Ђорђеви синови Божидар (умро 1908) и Алекса (умро 1920) су можда имали више права да наследе српски престо 1903. године, будући да је њихов деда Алекса 1808. године био проглашен за Карађорђевог наследника. Ипак, ова грана се угасила 1920. године. Божидар није чак ни имао владарских амбиција (забележено је да се по Паризу проводио са Миланом Обреновићем). Сви данашњи Карађорђевићи су потомци краља Петра и кнеза Арсена, синова кнеза Александра Карађорђевића.

Душан Јевтић