ДУКЉА – ИЗМИШЉЕНА СРЕДЊОВЕКОВНА ДРЖАВА

Византијски владар Константин VII Порфирогенит је у свом делу „О управљању царством“ средином Х века описао многе државе и народе који се налазе у суседству његовог царства. Архонтија Серблија (Српска држава) је описана у 32. поглављу споменутог списа, док за мање српске приморске области (Неретљанска област, Захумље, Травунија са Конавлем и Дукља) постоје посебна поглавља.

Најкраће погавље, под редним бројем 35 је посвећено Диоклеји, односно Дукљи. Ово поглавље се састоји из свега четири реченице: у првој се говори о досељавању латинског становништва из Италије у римско доба; у другој се говори о насељавању словенског становништва у VII веку; у трећој се објашњава порекло назива земље (од назива античког града), а у четвртој се наводе дукљански градови, којих има свега три (Градац, Новиград, Лонтодокла). Утврђени градови са латинским становништвом овде нису стављени унутар дукљанских граница (Котор, Будва, Бар, Улцињ, Свач, Дриваст, Дањ, Скадар). Ова утврђења на обали мора и око Скадарског језера су се налазила под влашћу византијског цара. Византијска власт и локална словенска власт су егзистирале напоредо једна поред друге. У питању су била два различита поретка која су функционисала на готово истом подручју.

У другом спису Константина VII Порфирогенита („О церемонијама“) налазимо списак словенских владара (архоната) са западног дела Балканског полуострва, којима византијски цареви шаљу своја писма у виду наредби. Ту се поред срспког, моравског и хрватског архонта спомињу и архонти Захумља, Травуније, Конавла и Дукље. Овај податак је јако интересантан, јер се жупан Конавла, уске приморске области између Боке Которске и Дубровника третира као посебан владар. Ипак, данас ни један историчар не говори о некаквој Конављанској држави у Средњем веку. У спису „О управљању царством“ Конавле је сврстано у архонтију Травунију, тј. Требиње. Са друге стране, Дукља у спису „О управљању царством“ није споменута као архонтија (држава), али у спису „О церемонијама“ има неког свог архонта.
Ово навођење малих области у јадрнском приморју је вероватно последица практичних догађаја са терена, где су приморски градови у под влашћу византијских царева морали да комуницирају са мање или више самосталним локалним српским жупанима у својој околини.

Поменута област Дукља се у Средњем веку састојала из три целине: прву су чиниле три мале жупе на данашњем црногорском приморју; другу је чинило шест жупа концентрисаних око обала Скадарског језера, а трећу целину је представљала равничарска област око састава Мораче и Зете (ту се управо налазио антички град Доклеа, по коме је област добила име). Северно одатле је почињала архонтија Србија, а западно Травунија, тако да је једва трећина данашње Црне Горе била обухваћена именом Дукље.

Ова област је у раном Средњем веку била честа мета освајача. Константин Порфирогенит спомиње аварско пустошење почетком VII века, али далеко значајније је страдање становништва Дукље од стране муслиманских гусара. Наиме, од четрдсетих до осамдесетих година IХ века на простору Јужне Италије је постојао један краткотрајни муслимански емират. Ови јужноиталијански гусари (од којих су многи били грчки и латински конвертити) су угрожавали и самог папу у Риму, византијске поседе на Јадрану, али и српске приморске области. Једном приликом, 866. године, област око Скадарског језера је страдала од ових гусара, о чему сведоче археолошка истраживања. Византијски цар, источнофраначки (немачки) краљ и римски папа су зато 869. године покренули кампању за елиминисање муслиманских напасника из Европе. У овим ратовима, како сведочи Константин Порфирогенит, учествовали су Срби и Хрвати. Византијски заповедници у приморским градовима су окупили Хрвате, Србе, Захумљане, Травуњане и Конављане и превезли их бродовима на италијанско ратиште. Интересантно да нема помена никаквих Дукљана у овом походу.

Из историјских извора сазнајемо да је Дукљу крајем IХ века покорио бугарски владар Симеон током својих ратовања са Визанијом. Тек касније, имамо сачувана два печата на кома се спомињу „Петар архонт Дукље“ и византијски намесник „Дукљанских острва“. Питање је ко је заправо архонт Петар (неки српски жупан, бугарски намесник или византијски намесник).

Занимљив је помен тзв. „Дукљанских острва“. Можда је ниво мора на простору данашње Црне Горе и северне Албаније био другачији, па је постојала већа разуђеност обале са неким острвима. Опет, ова острва се могу односити и на острва у Скадарском језеру.

Тек у ХI веку имамо сигурне помене „дукљанских“ владара. Али уколико пажљивије прочитамо изворе, видећемо да ови владари нису баш „дукљански“. Јован Владимир, први српски светитељ је наводно владао Дукљом од 990. до 1016. године. Његово житије је сачувано у чувеном спису „Летопис попа Дукљанина“. Ово светачко житије је аутентично, али је уклопљено у спис који махом представља познији фалсификат. Француска историчарска Соланж Бујан је утврдила да је дугачки списак дукљанских владара од V до ХII века измишљотина бенедиктанског калуђера Маура Орбинија који је саставио „Летопис“ нешто пре 1601. године. Многи владари су пак аутентични, али у питању су разни српски, хрватски, па и великоморавски владари проглашени за дукљанске владаре. Владимир јесте аутентичан владар, али се он у другим савременим изворима не спомиње као дукљански владар.

Византијски историчар Скилица је у ХI веку записао: „Док је Трималијом и оближњим областима Србије управљао Владимир, по кћери Самуилов зет, човек правичан и мирољубив и пун врлине, прилике у Драчу су биле мирне“. Дакле, Владимир је владао Србијом, а његова средишња област Трималија, је вероватно Травунија, односно Требиње. Никаква Дукља као самостална држава се не спомиње.

Наредни владар који се у историографији спомиње као „дукљански“ је Стефан Војислав. Ово је први српски владар са именом Стефан (постојао је један принц у IХ веку, са тим именом, али није владао). Стефан Војислав је два пута подизао устанак против Византије 1036. и 1038. године у јадранском приморју. Први устанак је пропао, али је други био успешан и то је наводно био почетак увећане „Дукљанске“ државе. Међутим, историјски извори Војислава само на једном месту спомињу као Дукљанина. За византијског историчара Скилицу, Војислав је „архонт Срба“, који је „заузео земљу Срба“ и „илирске планине“. Када је византијски намесник Драча организовао казнену експедицију 1040. године, он је пошао у поход „на Трибале“ и „земљу Трибала“. После победа над византијском војском Стефан Војислав је по Скилици постао владар „Трибала и Срба“. Назив Трибали се овде односи на Требињце, односно на Травунију, која је како се чини била упориште Војислављевог устанка. Скилица Дукљу не спомиње ни код Војислава, као што је није споменуо ни раније код Владимира. Владимир и Војислав се пре могу окарактеристати као требињски, а не дукљански владари.

Византијски писац Кекавмен спомиње називе Дукља и Зета у вези Војислава, али то нису једине области за које зна овај писац. Кекавмен Војслављеву престоницу после 1042. године лоцира у Стон. Овај град и данас постоји, налази се у данашњој Хрватској, на почетку полуострва Стонски рат. Стон је био највећи град средњовековне области Захумље, који је Војислав изгледа припојио својој држави и ту сместио своју престоницу. Кекавмен Стефана Војислава назива „Травуњанин Србин“ и „Војислав Дукљанин“. Дукља или Зета је заправо била само једна периферна област у Војислављевој држави. У ствари, Војислав је био владар Србије. Његова држава се налазила у „илирским планинама“ како каже Скилица, што значи да је могла обухватати Рашку и Босну, све до Саве. Уосталом Кекавмен спомиње неке Србе око Саве. Стефан Војислав је био српски владар исто колико и Стефан Немања 130 година касније, само што се средиште његове државе није налазило у Расу код Новог Пазара, него у Требињу и Стону на мору. Кекавмен не зна ни за какав народ „Дукљана“ или „Зећана“.

Стефана Војислава је наследио његов син Михаило I Војислављевић, негде око 1055. године. За разлику од оца, Михаило I је бар у почетку своје владавине одржавао добре односе са Византијом, која је признала његов владарски положај. Византијски цар је Михаилу доделио титулу протоспатара. Сачувана је Михаилова задужбина у Стону, црква посвећена Св. Архангелу Михаилу, у којој се налази насликан његов владарски портрет. Михало на њему има риђу косу и браду, носи краљевску круну и у рукама држи макету храма.

Михаило I је остао у историји упамћен као први Србин који је oд римског папе добио титулу краља (латински: rex). У писму римског папе Григорија VII од 9. јануара 1078. године, Михаило се ословљава као „Sclauorum regi“, односно „словенски краљ“. Вероватно је краљевска титула добијена 1077. године. Овај заокрет од Византије ка папаској столици, није био последица неких духовних прелома, већ политичка нужност. Наиме, неколико година раније, папа је у писму данском краљу рекао да у његовој близини постоји једна јеретичка словенска земља коју треба покорити. Једном од синова данског краља је нуђена круна те земље. Ова земља је свакако Михаилова земља, односно Србија. Михаило је ипак успео да убеди папу да не покрене верски рат против њега. Биле су то прве деценије након Великог раскола између православног истока и римокатоличког Запада (1054). Михаило I је морао да се покори Западу.

После стицања краљевске титуле, држава се на Западу уместо Србије називала „Краљевина Далмација и Диоклеја“, по византијској провинцији Горњој Далмацији. На овај начин, римокатоличка црква је показивала претензије ка византијским територијама. Касније ће и Византинци прихватити овај назив, будући да су покушавали да од Михаилових наследика начине своје провинцијске управнике. Тако су се преко српских територија у приморју преламали утицаји Рима и Константинопоља. Име Диоклеје, односно Дукље, или Диоклитије јавило се јер је Михаило осим у Стону, своје резиденције имао у Котору и Прапратни (између Бара и Улциња).

Михаило је помагао антивизантијски устанак Ђорђа Војтеха, који је обухватио просторе Косова, Метохије, Поморавља и Повардарја 1072. године. Устаници су у Призрену прогласили Михаиловог сина Бодина за цара. Међутим код Пауна на Косову, Византинци су заробили Бодина и устанак је после неколико месеци угушен.

Михаилов син, краљ Константин Бодин (1081-1101) је после очеве смрти своју престоницу сместио у Скадар. У том граду је дочекао јужнофранцуског грофа Рајмунда Тулуског 1096. године, који је са својим људима учествовао у Првом крсташком рату. Византинци су Бодина често називали владарем Далмата, по својој провинцији. Преко папе Климента III, Бодин је 1089. године за барског бискупа издејствовао положај надбискупа (архиепископа). Од тада, римокатолички барски надбискупи имају титулу „примас Србије“. Овакав статус унутар римокатоличке цркве, Хрвати немају ни данас, после скоро 1000 година.

Убрзо је Византија страховито поразила Бодина и он је по други пут пао у византијско заробљеништво. Бодин је пуштен из затвора, али више ништа није било исто. Већ 1092. године у односима са Византијом самостално иступа рашки велики жупан Вукан I. За појам Рашке почиње да се везује појам Србије, а велики жупани почињу да се сматрају истинским владарима Србије. Од краја Бодинове владавине, краљеви у приморским земљама постају локални приморски господари. То се догодило због Михаилове и Бодинове верске политике и војничких пораза. Већина Срба је било православне вероисповести, односно желело је литургију на свом језику, коју је источна црква допуштала, а римокатоличка није. Бодинови наследници су изгледа имали упориште само у латинским градовима у приморју и око Скадарског језера. Изгубили су чак и власт у Захумљу и Травунији где се тридесетих или четрдесетих година ХII века учврстио Деса, један од чланова рашке великожупанске династије и рођени брат угарског регента Белоша. Бодинов наследник краљ Ђорђе је био практично детронизован. Печат са његовим натписом је пронађен на истоку Бугарске, што може значити да се и он налазио у византијском заробљеништву неко време. Византинци су заправо „дукљанске“ краљеве хапсили као какве преступнике.

Последњи „дукљански“ владар, Михаило II, није ни имао краљевску круну, већ је носио обичну титулу кнеза и живео је у Бару, међу латинским римокатоличким становништвом. Његов ујак је био велики жупан Стефан Немања, што значи да је мајка Стефана Немање била далеки потомак Стефана Војислава. Без обзира на ово сродство, Стефан Немања је запосео подручје око Скадарског језера и дукљанско приморје 1185. године. Од тада, ова подручја су поново у оквирима српске државе.

Титулу краља коју је добио од папе Хонорија III (1217), Стефан Првовенчани, син Стефана Немање, је дуговао свом сродству са Војислављевићима, као и поседовањем приморских области. Оне су биле спомињане напоредо са Србијом у краљевској титули, све до Уроша I средином ХIII века. Урош је избацио њихово бесмислено набрајање у титули. Занимљиво је да је Свети Сава приликом своје посете александријском патријарху у Египту, представљен као архиепископ Далмације и Диоклитије, што значи да су та имена у прекоморским земљама била синоним за српске земље.
У наредним вековима, подручје Дукље су као апанажу добијали истакнути чланови династије Немањића. Међутим, често је Дукља била само једна од више области која се давала у апанажу. Немањин син Вукан је поред Дукље добио и Травунију, Хвосно (Метохију) и Топлицу. Вуканови потомци су живели у Дукљи (Ђорђе). После Дежевског споразума 1282. године Дукљом, Травунијом и горњим Полимљем је господарила Јелена, мајка краљева Драгутина и Милутина. После њене смрти 1314. године, у Дукљи срећемо њеног унука, младог Стефана Дечанског, а нешто пре 1331. године будућег српског цара Душана.

Своју самосталност Дукља (Зета) добиће тек у време цара Уроша V, у другој половини ХIV века. Али то је период распада великог Српског Царства, када се формирало десетак независних феудалних целина на српском етничком подручју. Зета, којом ће господарити породица Балшића била је само једна од многих феудалних области у време турске најезде. Ипак, последњи Балшић, Балша III је тестаментом завештао Зету свом ујаку Стефану Лазаревићу, који је на легалан начин 1421. године Зету вратио у оквире Српске Деспотовине. Тек средином ХV века Зета опет постаје одвојена од Србије под Црнојевићима, али то је последица турског продора на северозапад и млетачког притиска на јадранску обалу. Црнојевићи се никада нису одрекли Немањићких традиција. Њихова Зета је била последња српска земља јужно од Саве и Дунава, која је пала под турску власт (1496).

Литература:
Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959.
Византијски извори за историју народа Југославије III, Београд 1966.
М. Благојевић, Д. Медаковић, Историја српске државности I, Нови Сад 2000.
Т. Живковић, Портрети српских владара (IХ-ХII век), Београд 2006.
Т. Живковић, Дукља између Рашке и Византије у првој половини ХII века, Зборник радова Византолошког института у Београду, бр. 42 (2006), стр. 451-466.
S. Bujan, Orbinijevo izdanje Ljetopisa popa Dukljanina povijesni falsifikat, Radovi 43, Zavod za hrvatsku povijest, vol. 43, Zagreb 2011, str. 65-80.
Ђ. Јанковић, Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије. Кратак преглед од почетка до турске окупације, Београд, 2015.

Аутор: Јевтић Душан, проф. историје

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.