Амерички сан – Буђење (2) – Избори и демократија

Просечни љубитељ САД је убеђен да је Америка предводник света, водећа демократија, лидер слободних држава, најбоља у свему. Исто то о својој земљи сматра и просечан амерички патриота. Оно што нам је слично је и слична критика власти. Нама је овде власт за све крива. Шта год да се деси, и ко год да предводи државу, увек је председник/премијер крив, увек је ”тако нам и треба кад смо тако гласали”.

У Америци је нешто слично. Док на међународном плану Американци мисле да су најбољи, у свему ономе што се тиче унутрашње политике, ”Вашингтон је за све крив”. Оданде долази сво зло, тамо је мочвара у којој живе рептили, они све раде да униште нашу (било коју) државу. И ту престају наше сличности.

Таква отворена мржња код њих важи само према савременим политичарима. Кад се говори о Оснивачима нације, ствар је потпуно другачија. Све што су они икад рекли или написали, третира се као догма у коју се не сумња, као нешто по чему се живи. А они су живели у осамнаестом веку. То што се читав амерички политички систем још увек одвија по принципима и правилима које су они установили, резултира у катастрофално лошем и конфузном државном поретку.

Да би ова архаичност била још пластичнија и јаснија, то би отприлике било као кад бисмо ми овде славили Ђорђа Петровића, Милоша Обреновића и Димитрија Давидовића као Осниваче нације. Као кад бисмо цитирали њихове изјаве и свакодневно политички и правно живели по начелима које су они установили. С тим што је у САД то још драстичније, њихов Устав је написан скоро пола века пре Сретењског. На тај застарели Устав (написан 1788. године), додато је свега 27 амандмана, од чега свега шест након Другог светског рата.

У основном тексту највишег правног акта САД нема ни речи о изборима и праву гласа. А то је основа демократије, владавине народа, та могућност да се слободно гласа на слободним изборима. У почетку постојања Америке, право гласа имали су само имућни белци, и они белци који су желели да купе свој глас (укупно свега око шест одсто грађана). Право да слободно гласају сви белци су добили тек 1860. године.

Беле жене су то право добиле шездесет година касније, 1919. Пет године након тога, и сви Индијанци су могли да гласају. Црнци су на то право чекали до 1964. године. Тек 26. амандманом 1971. године, спуштена је старосна граница за гласање на осамнаест година.

Грађани Порторика, Гуама и Америчке Самое и даље немају право гласа. Ни грађани Дистрикта Вашингтон немају свог представника у Конгресу САД.

Оно о чему се овде мало зна, је то да у демократској Америци затвореници и бивши затвореници у највећем броју држава немају право гласа. Чак ни након што одслуже своју казну. Процењује се да због тога отприлике 2.5 одсто Американаца нема то основно демократско право. То у пракси значи да уколико вас затворе због вожње под утицајем алкохола, можете да проведете у затвору један дан, али у неким државама заувек губите право гласа. У оним другим, ”демократскијим”, морате да поднесете захтев за обнављање грађанских права. Одузимање права гласа (disenfranchisement) је могуће и бескућницима и ментално оболелима. Значи, ко нема кућу, нема ни глас. Оно што претекне од свега овог наведенога, могу да изађу на изборе.

Али на изборима се само даље показује колико је велики сукоб Америке са демократијом. На локалним (државним) и изборима за страначког председничког кандидата, могуће је да се одлука донесе коцком, уколико је резултат избора нерешен. Буквално, бацањем новчића. На изборима за Сенат Илиноиса 1990. године место је добила Розмари Мулиген, након бацања новчића . На изборима у Аљасци 2006. такође је одлучивао новчић . У Вирџинији су 1971. ставили имена двојице кандидата у коверте, а онда је председник бирачке комисије затворених очију извукао име из ”чаше љубави” . Скоро пола века касније у истој држави 2017. имена кандидата су извучена из бубња . У Вајомингу је 1994. изборни проблем решен тако што је гувернер те државе ставио две пинг-понг лоптице у свој каубојски шешир, а онда из њега извукао победника . То је слика владавине народа.

Најважнији избори су наравно, избори за председника САД, а тада се гласа и за Сенат и локалне преставнике власти. Човек би помислио да у демократској држави сваки грађанин рођењем (или бар уставним амандманима) добија право гласа. Али не и у САД. Да бисте стекли то основно право, морате прво да га затражите. Постоје људи у пензији који никад нису гласали, само због тога што то никад нису тражили.

На гласање излазите тек онда кад се уредно региструјете и добијете дозволу за то. Али уколико пропустите гласање два пута, свој глас можете да изгубите и да поново немате право на избор. Свој глас губите и ако пропустите да одговорите на писмо о изборима, које вам циљано шаље нека странка. У том случају, чак вас нико и не обавештава да сте избрисани. Због тога многе људе враћају са изборних места, јер више нису на бирачком списку. Оне који на изборе долазе под утицајем алкохола, не шаљу кући, него у затвор. И наравно, губе право гласања.

Гласаче у изборном дану враћају кући и због старих легитимација, или старих слика на њима, или само зато што потпис не одговара оном који стоји на формулару на коме су се регистровали, ко зна пре колико година. Такви људи имају могућност да до краја истог дана од суда затраже право да гласају, али чак ни тад не постоји гаранција да ће њихов глас бити рачунат.

Они који све ово преброде, могу да гласају. У САД постоји 113,754 изборних места (избори 2004). У педесет држава не постоји један јединствени гласачки листић, него педесет различитих папира, и педесет изборних правила. Како неки гласачки листићи изгледају, овде не би прошли ни на изборима за месну заједницу. На некима се име обележава крстићем, на некима кругом, негде цртом, а негде бирачи морају да повежу линију са стрелицом испред изабраног политичара. Скоро као у дечијим цртанкама.

Испред гласачких места могу да буду велики редови, које углавном праве изборне странке, циљаном променом величине бирачког округа. Такви редови не само да овде никад нису виђени, него је питање да ли би ико у Србији имао стрпљења да толико дуго чека да би гласао.

Контроверзе на изборима у Америци изазивају и ”џеримендеринг” (Gerrymandering) и прозивке бирача (voter roll purges). Џеримендеринг је пракса да странка на власти пред изборе формира границе изборних округа, тако да своје претпостављене бираче расподели по окрузима на тај начин да им то донесе највећу корист. То нам није страна техника, СПС је користио ту могућност на изборима 1990. године, када је одређивао границе 250 изборних јединица. Али то је код нас на захтев опозиције укинуто већ 1992. године, преласком на пропорционални изборни систем, са тадашњих девет изборних јединица. Али у САД је то подигнуто на виши ниво. Не само што се границе изборних округа прекрајају, него се поједина бирачка места укидају, а бирачи шаљу у суседне округе, где се претпоставља да ће њихови гласови бити изгубљени у мору гласова супротног табора.

Прозивка бирача (voter purges и voter caging) је такође пример лоше праксе на америчким изборима. Једна политичка странка може да бирачима супротстављене странке пошаље писмо пред изборе. Уколико гласач не одговори, странка захтева да се он обрише са списка бирача. Такав гласач се наравно не обавештава о томе, него он то сазнаје тек након што му на бирачком месту саопште да не може да гласа.

Гласови оних који успешно изађу на изборе се пребројавају и додељују електорима. Грађанско гласање које се одвија у САД сваке четири године се непрецизно назива Председнички избори. Због тога што грађани не гласају за председника, него за локалне електоре, који онда гласају за председника. У Америци директни демократски избори постоје само код гласања за доњи дом Конгреса.

Постоје бар два проблема демократичности код електорског гласања. Први је тај што за председника гласају државе, а не грађани. Пребројани гласови 49,9% грађана неке државе дан након избора практично постају неважећи, јер ће електори гласати за оне који имају 51,1%. То најбоље зна Хилари Клинтон, која је на претходним изборима освојила три милиона више гласова, али је изгубила јер је изгубила гласове електора.

Други проблем је у томе што ни такво ”гласање држава” није баш демократско. Број електора није исти за све државе, па не може да важи ни правило ”једна држава – један глас”. Као ни гласови грађана, ни гласови држава нису једнаки. Због тога мање државе имају већу изборну моћ. Вајоминг рецимо има три електора, једног на 135.000 гласача, суседна Монтана једног на 233.000, а у Калифорнији је чак потребно 411.000 гласача да би се освојио један електорски глас.

Уводни текст

Зоран Грбић / Васељенска