Промена Устава Грчке Архиепископије и Православна Дијаспора у САД-у

У одређеном смислу овај догађај нам још јасније открива архитектуру новог замишљеног уређења светског Православља коју, у последњих стотињак година, заступа Фанар, а на чијој се имплементацији убрзано ради у годинама након избора Патријарха Вартоломеја на трон Цариградски. Ова нова визија Православља најсажетије и пластично може да се опише као „источни папизам“. Уз ограду да неки елементи те визије превазилазе и оно што данас имамо у Римокатоличкој Цркви. Овде првенствено мислим на теолошка „оправдања“ Фанара која се базирају на тринитарној теологији, а која се вештачки пресликавају на еклисиолошку администрацију са искључивим циљем успостављања фанарске врховне власти и надмоћи над осталим помесним Црквама.

Имплементација фанарске визије Православља је веома свестрана, готово импресивна. У секуларном смислу, Патријарху Вартоломеју и људима с којима се окружио треба исказати признање за ефикасност у спровођењу својих планова као и за истрајност у истим. Њихово деловање је свестрано јер обухвата скоро сваку област црквеног делокруга. На пример, кроз школовање кадрова, како својих тако и оних из других помесних Цркава, па у великом броју и СПЦ, преко стипендија, кроз постављање људи са потенцијалом на високе функције унутар не само грчких Цркава него и широм светског Православља, кроз дипломатске односе и везе са центрима светске економске и војне моћи, Фанар је успео да изгради критичну масу оних који ће благонаклоно да гледају, или чак активно учествују у промоцији идеје о надмоћи Фанара над осталим Црквама.

Поред кадровске политике и дипломатије, Фанар је уложио изузетан труд у идејној изградњи теолошке матрице која служи истом циљу. Неки аутори код нас су писали о теолошким темама које су локално окупирале нашу Цркву, а које нису нужно биле теме које су извирале из наших реалних црквених потреба. Али зато јесу извирале из реалних жеља Цариграда, чега ми, у многоме, нисмо ни били свесни. Током више деценија млади теолози су писали дипломске, мастер и докторске радове на теме које данас бивају реализоване in vivo. Занимљиво је навести да је млади Иларион Рудник из далеке Украјине доспео у Грчку и 1997.г. дипломирао са темом рада: „Канонске везе Кијевске Митрополије и Васељенског Патријархата до 1240. године“, а 2018.г. се враћа у Украјину, као егзарх Патријарха Вартоломеја, који га је 2005. г. хиротонисао у епископа, да би припремио фанарску доделу „аутокефалије“ Порошенку и „Епифанију“ Думенку. Припрема мисаоне матрице одвијала се и кроз издавачку делатност, кроз конференције и симпозијуме, кроз интерправославни дијалог и постепену промоцију идеје да је Фанар не само први по части него првенствујући над свима и у свему што је кулминирало формулацијом, како неки кажу, монструозног антипода primus sine paribus, наспрам вековима прихваћеног primus inter pares у односу на Патријарха Цариграда.

Темељна тачка нове идеологије Фанара налази се у њиховој тенденциозно неправилној интерпретацији чувеног 28. правила IV Васељенског Сабора, против чега је још 1947. писао професор Сергеј Тројицки. Из убеђења у своју универзалну јурисдикцију, које црпе из своје интерпретације поменутог канона, произишао је и напред наведени новофанарски аксиом primus sine paribus чији аутор је Архиепископ Елпидофор, који је убрзо по лансирању ове идеје постављен на чело Грчке православне архиепископије у САД-у, након што се Архиепископ Димитрије „добровољно“ повукао, после трећег покушаја Патријарха Вартоломеја да га „добровољно“ склони с позиције Архиепископа. Подсетимо се да је и његов претходник, Архиепископ Спиридон, такође „добровољно повучен“, исто од стране Патријарха Вартоломеја. На исти начин „добровољно се повукао“ чак и Спиридонов претходник, Архиепископ Јаков, погодићете, након конфликта са Патријархом Вартоломејом. Значајно је такође поменути, а појаснићу и зашто, да је конфликт око Архиепископа Јакова настао због тога што се Архиепископ Јаков заложио за административно јединство свих Православних на америчком континенту након сабрања 29. епископа разних јурисдикција 1994.г. где су скоро сви сабрани епископи изразили такву жељу. Такође је интересантно, а видећемо касније и зашто, да је Архиепископ Спиридон „премештен“ на „позицију“ Митрополита халдијског, у планине у Турској недалеко од источне обале Црног мора. Можда тамо има и нека археолошка ископина древне цркве? Архиепископ то није прихватио и отишао је да живи у Лисабон, након чега је Фанар заборавио на њега.

Након „добровољног повлачења“ чак три Архиепископа у САД-у, под руководством Патријарха Вартоломеја, што Патријарху није представљало никакав проблем, на чело ове Архиепископије прошле године долази владика Елпидофор. Пошто је сагледао стање у Архиепископији и након консултација на Фанару, 8. октобра 2020. Фанар доноси одлуку да се Устав Архиепископије суспендује и да се изради нови.

Постоје разне спекулације око тачне мотивација иза овог потеза, нарочито зато што нико није био информисан, иако је двогодишњи Сабор клира и верних [clergy-laity congress] одржан на тачно месец дана пре одлуке Синода. Дакле постоје две могућности, или је одлука држана у најстрожој тајности чак и од оних који би морали да за њу знају, или је одлука донета изненадно. Из медија знамо да је Грчка Архиепископија у САД-у под федералном истрагом због проневера новца у самом врху Архиепископије а које су везане за изградњу храма који је срушен при паду Кула Близнакиња 2001.г. Такође је познато да је Архиепископија у финансијској али и општој кризи већ дужи низ година. Говори се и о томе да је Архиепископија изгубила тзв. 501(c)(3) статус, што значи да није више изузета од плаћања пореза као непрофитна организација, а што доводи у питање њену финансијску одрживост, итд. Али званично ништа није саопштено о мотивима одлуке.

Међутим, оно што смо имали прилику да чујемо јесу речи Архиепископа иза којих се јасно назире фанарска визија за Православље у Америци, али не само у Америци него широм света. На првом месту у Европи и Аустралији где тренутно коегзистира неколико паралелних јурисдикција, укључујући и митрополије/епархије Српске православне цркве. Архиепископ Елпидофор јасно је изразио жељу да нови Устав послужи за припрему нове ере Православља у Америци са „новом визијом за јачање мисије и обнову свеправославне сарадње“ […for a new century with new visions to strengthen our ministry and renew Pan-Orthodox cooperation…]. Док са седнице Синода у Истанбулу долазе информације да је разлог укидања Устава потреба „оснаживања ЈЕДНЕ, јединствене и недељиве Архиепископије Америке“ […η ισχυροποίηση της μίας, ενιαίας και αδιαίρετης Αρχιεπισκοπής Αμερικής.…]. На први поглед, племените жеље, али да размотримо поближе.

Шта дакле значи ово „једне“, ако имамо у виду да је Архиепископија и до сада била једна? За ово је неопходно да се присетимо неких чињеница везаних за рад саме Грчке архиепископије али и тзв. „Сабрања канонских православних епископа у САД-у“ [Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America; ACOB]. Ово тело, ACOB, своје зачетке има још 1993. г. када су у Шамбезију потписана два документа „Православна дијаспора“ и „Аутокефалија и начин њеног проглашења“. Ови документи су имали за циљ да понуде решење „проблема“ православне дијаспоре. ACOB добија своју коначну форму за време четврте предсаборске свеправославне конференције одржане такође у Шамбезију 2009.г. У годинама које следе формиране су епископске конференције широм света, увек под председништвом локалног епископа Цариградске Патријаршије, и наравно уз доминантан број грчких епископа, јер и по рангу (већина грчких епископа су митрополити, чак и титуларни и викарни епископи) и по броју (што због величине грчке дијаспоре, што због генералне планиране тенденције да имају више епископа чак и тамо где нема Грка, као што су Шпанија, Швајцаркса итд.), Грци имају већинску улогу у овим сабрањима.

На четвртом састанку АCOB-a, 2013.г., изнет је „предлог за канонско реструктурисање Православне Цркве у САД-у“ [Proposal for Canonical Restructuring of the Orthodox Church in the USA] од стране одбора за „регионално канонско планирање“ [Committee for Regional Canonical Planning; CCRP]. Постојала су четири предлога од којих је само један био главни предлог, али ни око њега није било сагласности. Бугарски представник је изнео позицију Бугарске Цркве, која је била занимљива јер је давала једно сасвим другачије виђење од онога које Фанар заступа.

Фанарска позиција је заснована на територијалности где за један град и једну област може да постоји само један Православни епископ. Ово наравно за Дијаспору јесте проблем јер постоји и по неколико православних епископа у једном граду и области из различитих јурисдикција. Због овога је Фанар на Критском сабору чак брисао и мењао титулацију неким српским (и негрчким) Епископима у документима Сабора не би ли и на тај начин потврдили апсолутност свога става о територијалној ексклузивности, али и о своме примату и праву на дијаспору. Јер тамо где постоји њихов епископ нашем су брисали титулу!

Иако је преклапање епархија и јурисдикција проблем за једно овакво (фанарско) виђење канонског поретка у Дијаспори, то ипак није непремостив канонски проблем. О томе сведоче 2. канон II васељенског сабора као и 39. канон VI васељенског сабора, на пример. Први од поменутих канона говори о територијама које немају локалну Цркву, где, према тумачењима, пракса отаца налаже да се о пастви брину они који су из већ основаних епархија. У случају дијаспоре то су Мајке Цркве које су на нове територије дошле са својом паством. Други поменути канон (39. VI В. С.) говори о могућности постојања независне Цркве на територији друге (локалне) Цркве, наводећи за то пример Кипарске Цркве која се иселила због варварских напада. Слична је ситуација у целој етничкој дијаспори. Готово сва етничка дијаспора доспела је на нове територије због неприлика у старом крају и са собом је као део свога бића понела своју Цркву.

Дакле, канони предвиђају могућност одступања од територијалног принципа када то налажу пастирски разлози. Ово је уједно био и став бугарске Цркве на састанку ACOB-a 2013. г. са чиме је била сагласна и Руска Црква. Непозната је позиција наших представника. Закључак састанка је био да предлог треба да буде расправљан у свакој од јурисдикција посебно, као и да ће Одбор за канонско регионално планирање бити реструктуисан тако да у будуће укључује представнике свих Цркава чланица (у САД-у се помиње 9 јурисдикција). Да ли су јурисдикције на ову тему расправљале није познато. Што се тиче конкретно наше Цркве, не знамо уопште ни да ли извештаји са седница Сабрања канонских епископа у САД-у (и са других територија) уопште стижу Синоду и Сабору СПЦ на разматрање? И као последица, не знамо ни да ли су на овим Сабрањима широм света изношена мишљења и ставови наше Цркве по питању уређења епархија у дијаспори. Ово су важна питања која се тичу судбине наше дијаспоре и СПЦ уопште па је чудно да нису од примарног значаја у нашим теолошким круговима. Нарочито кад имамо у виду да је прошла година била означена кризом везаном за питања око измене Устава наших епархија у САД-у, што је чак и после свега ипак некако остало сасвим нејасно и недоречено.

Што се тиче укључивање представника свих Цркава чланица, то се изгледа није десило, осим можда делимично, ако узмемо у разматрање да је у саставу Одбора један Србин лаик из Епархије западноамеричке СПЦ, а слично је и са пар других лаика, који се уопште не баве теологијом и вероватно су у одбору због неких својих других квалитета.

Одбор за канонско регионално планирање (CCRP) кључно је тело које спроводи агенду формирања јединствене црквене административне структуре у САД-у. Између горе поменутог периода разговора о могућим моделима уређења из 2013. и данас, модел за уређење је наводно усвојен. У извештају од ове године, поводом 10 година рада ACOB-a, CCRP је као своја достигнућа навео: „…CCRP је развио предлог модела за формирање јединствене административне структуре црквених области у земљи [САД-у] – свака област треба да се састоји од једног архиепископског/митрополијског седишта и неколико епархија, парохија из свих етничких традиција, формираних на принципу лојалности, са синодом на државном нивоу којим председава предстојатељ на државном нивоу, и обласним синодима којима председава поглавар сваке црквене области. У свакој области, постојаће етнички викаријати, неформалне асоцијације парохија исте традиције да одржавају етнички идентитет и културу. У припреми овог модела CCRP је припремио извештај од 300 страна истраживања и анализа“.

Дакле јасно се види да је реч о формирању јединствене административне (па и еклисијалне) структуре на територији САД-а која би укључивала све јурисдикције, што значи и српску. Такође, јасно је да водећу улогу у раду овог тела имају Грци, јер и сама агенда од Шамбезија на овамо јесте агенда коју је промовисао Фанар. Такође, познато је да су Руси, након кризе у Украјини, суспендовали своје учешће у раду ових тела. Знамо и да наши Епископи широм света редовно учествују у раду ових тела, па је то случај и у САД-у. Али јавља се занимљиво питање? Уколико знамо да је Патријарх Вартоломеј још 1996.г. натерао Архиепископа Јакова на повлачење са архиепископске катедре због његове иницијативе да се Православље у Америци обједини у јединствену црквену структуру, дакле нешто по мотиву идентично садашњем плану ACOB-a, зашто је Фанар сада предводник и носилац ове идеје против које је пре био? Одговор се намеће сам. Зато што би овај пут обједињење било не у једну независну помесну Православну Цркву САД-а, него у ЈЕДНУ локалну Цркву директно потчињену Фанару, Патријарху Вартоломеју и његовим наследницима.

То би се десило без обзира на статус Цркве, било да се прогласи аутономном или аутокефалном или просто Архиепископијом Цариградског Патријархата. Видели смо на примеру Украјине да Фанар има радикално другачију концепцију аутокефалије. Њихово разумевање аутокефалије која се односи на древне патријаршије разликује се од оне која се односи на твз. новије аутокефалије. По њима васељенска Црквена структура је пирамидална. На врху се налази „Мајка Црква“, Цариградска Патријаршија, тј. Патријарх лично, који има не само привилегије части него и власти, да се меша у сва питања свих Цркава. Испод „Мајке Цркве“ налазе се древне Патријаршије, које у односу на „Мајку Цркву“ имају већу независност (иако само теоретски, јер сетимо се улоге Патријарха Вартоломеја у смени јерусалимског Патријарха Иринеја). Испод њих се налазе тзв. „новије аутокефалије“, међу којима је и наша Српска Црква, коју Фанар више не сматра сестринском Црквом (како стоји у Томосима) него „ћерком Црквом“ (за коју сматра, између осталог, да може да јој укине Томос, да мења Устав, итд., – видети интервју п. Вартоломеја у Политици из новембра 2019.). На овај ниво у пирамиди Фанар ставља и тзв. „аутокефалију“ у Украјини. Из украјинске „аутокефалије“ и њеног Томоса је јасно да је она све осим аутокефалне Цркве и да Фанар задржава права да се меша у сва важнија питања (што и стоји у њиховом Томосу). Такав Томос би добила и Црква у САД-у, уколико би уопште добила „аутокефалију“, или нешто још мање уколико би добила „аутономију“.

Што се тиче наше Српске Цркве, ми смо суочени са вишеструким проблемом. На првом месту поставља се питање статуса наших епархија које би према овом плану биле сведене на ниво „неформално повезаних епархија и парохија“ у својству викаријата (тј. без реалне црквене структуре). Сетимо се да је Фанар прошле године формирао тзв. „словенски викаријат“ у САД-у. Приметићете исту терминологију и Фанара и ACOB-а. И једни и други помињу викаријате. Сличну асоцијацију и бојазан су неки приметили и у промени назива епархија СПЦ у САД-у у „Српске Православне Епархије у САД-у“ где је изгубљена јасна веза са Црквом којој припадају што је изазвало бојазан да и оне убрзо могу да постану део неког Цариградског етничког викаријата, попуст новоформираног словенског.

Ова асоцијација (викаријат) би имала чисто фолклорну улогу (одржавање културе и нацоналног идентитета), док би реална црквена структура била оличена у обласним митрополитима и врховном поглавару нове америчке Цркве који би био Грк, и који би имао апсолутну већину у новонасталом сабору епископа. Друго питање јесте нејасан коначан статус нашег Устава у САД-у након догађаја из фебруара ове године и ванредног Црквеног сабора одржаног на Флориди. Ту су још и питања око тога како промене и планови ACOB-a утичу на наше епархије у црквеном и у административном смислу (питања око наших епархијских правних ентитета и регистрација, власништва итд.).

Као резултат свега на крају се поставља питање самог нашег учешћа у овоме телу, како досадашњег тако и оног у будуће (и да ли га треба бити). Да ли је са свим плановима ACOB-а упознат наш Сабор/Синод/Патријарх? Када имамо у виду украјинску катастрофу, покушаје мешања Фанара у питања Цркве у Северној Македонији, и уопште проблеме са некомпатибилношћу њихове нове еклисиолошке визије са канонима и предањем Цркве, како можемо на било који начин, активно или пасивно, да доприносимо таквој визији будућности Православља? Поред тога, морамо бити свесни да је исти сценарио планиран и за Западну Европу и за Аустралију, на првом месту, а затим и друге области. На свим овим местима, ми имамо епархије, и на свим овим местима суочаваћемо се са истим проблемом.

Фанарско евентуално мешање у питање Цркве у Македонији као и имплементација њиховог новог Устава у САД-у по моделу који предлажу кроз ACOB, значило би да Фанар кроз три интервенције, у Украјини, у САД-у, и у Македонији, успева у својој деценијској тежњи да измени еклисиологију Православне Цркве, која би барем у називу остала „Православна“, иако би крајњи резултат био небројени расколи, и ограђивање од оваквог деловања оних Цркава које би остале верне канонима и предању.

Међу Грцима, нарочито међу лаицима, у САД-у постоји огромно вишедеценијско незадовољство Истанбулом. Један од разлога јесте испумпавање финансијских средстава из Дијаспоре. Америчка дијаспора поред аустралијске је једина реална фанарска паства и извор прихода. Други проблем јесте деспотски начин управљања који потпуно занемарује не само локалне потребе Цркве, глас лаика, и нижег клира, него и глас вишег клира, јер је сва власт концентрисана у рукама једног човека, са неколицином сарадника. Свако противљење гуши се на најбруталнији начин. На пример, заједно са одлуком о суспензији Устава Синод на Фанару је донео одлуку о кажњавању двојице митрополита из САД-а. Један је кажњен суспензијом до Божића, а други пресељењем на „некада славну“ митрополију сардијску да столује на археолошком налазишту рушевина „некада славне“ Цркве у Турској. Притом, прича се да је њихов главни преступ био супротсављање мешању архиепископа у унутрашње ствари њихове митрополије, што сматрамо за сасвим исправну канонску позицију, али Фанар очигледно не мисли тако.

Због свега наведеног сасвим је извесно да се Фанар никада неће добровољно одрећи ни власти ни контроле и да ће и нови Устав у САД-у бити оваплоћење административне и еклисиолошке визије пирамидалне Цркве која брише границе, јурисдикција, аутокефалија, епископија, и сву власт ставља у руке једнога човека – „источног папе“. Како ћемо се у свему што предстоји ми поставити остаје да се види.

sozercanje.wordpress / Ведран Гагић