ВЕЛИКИ ПАМТИЛАЦ СРПСКИ: ПОВОДОМ УПОКОЈЕЊА ЧИКА АНТОНИЈА ЂУРИЋА (1929- 2020): ОТИШАО И ОСТАО

Отишао је, половином ове године, у јулу, из наше долине плача, велики памтилац српски – чика Антоније Ђурић, светло име међу именима оних који су нашу историју носили не само у уму и срцу, него и у костима.

Отишао је међу своје сапутнике и сапатнике, међу солунце и равногорце, међу робијаше незгрбљене и непропузале, који нису хтели да се одрекну себе и свога ни у најтеже време брозоморе, кад је гуја гују за реп уједала. Отишао је и остао.

Отишао је по силама биологије и метафизике, кад се тело истрошило, и кад је душа позвана Оцу. Изашао је пред, његошевски говорећи, умну силу која торжествује над грдном мјешавином историје која је од овог народа тражила толико крви, али га и узвисила на пољима славе, стечених у борби за крст часни и слободу златну. С друге стране, остао је међу нама, да сведочи, онако како је само он умео, својим књигама, текстовима, речима које таштину вербализма надилазе, јер кроз њих зари сушта човечност.

Задојен духом слободољубља, своје младићке године чика Антоније провео је по комунистичким робијашницама, где себи није дозволио да падне у сенку страха и колебања. Робијао је са најбољима: од проте Саве Банковића, који је захвалио комунистима што су га на смрт осудили уочи Великог Петка, кад је Христос распет, па су га они „помиловали“, и бацили га на дугогодишњу робију, до Борислава Пекића, који је, као и чика Антоније, своју младост провео утамничен да би, једног дана, у Србији победила слобода. Упамтио је храбро држање Драгића Јоксимовића, неодступног браниоца ђенерала Михаиловића на монтираном процесу. Тамничке дане је делио са Стеваном Мољевићем, Костом Куманудијем, Војином Андрићем и другим духовним кичмењацима. Седам је младих лета провео у Сремској Митровици, да би, као Солжењицин у Русији, памтио и, књигама и беседама, подсећао ко смо и шта смо, одакле смо и куда треба да идемо.

ЗАВЕТНИ ЗАДАТАК

Кад је изашао са робије, као књижевник и новинар, подухватио се заветног задатка: да запише сећања, тада још увек живих, солунских бораца, које је ( у доба кад су, и даље, били под паском као краљева војска, макар и из Првог светског рата ), требало пренети младима што долазе. И задатак је извршио одликујући се, као да су му га задали сами краљ Петар и регент Александар, војводе Степа, Бојовић, Мишић и Путник. На основу његове књиге „Солунци говоре“ направљена је позоришна представа коју је режирала Цисана Мусуридзе, и која нас је, у најтеже време кад нас је „Дебели Мртвац Гроз“ ( израз блаженопочившег владике будимског Данила ) давио својом леденом шаком, одржавала у свести да, како рече Алекса Шантић, ми знамо судбу и све што нас чека, ал` страх нам неће заледити груди.

Виђали смо чика Антонија, часног суграђанина, како, са оданом супругом Душком, или сам, хода улицама Чачка. Чак и када је обневидео, био је на ногама, и гледао своје ближње, изнутра, погледом непораженог устаоца за правду, која, како наш народ каже, држи земљу и градове. До последњег даха је радио и сведочио, и позивао на покајање. Јер, мирења нема без покајања оних који су зло чинили. И чика Антоније је многу сузу пустио над судбином свог доброг и намученог народа, надајући се да ће Богу и себи вратити и његови залутали синови, који су, у име светлије будућности, увели све нас у мрачну садашњост.

Чика Антоније Ђурић је отишао са овога света у доба тзв. „корона тровања“ Србије и света, у јулу месецу. Зато на његовој сахрани у Ужицу није било више од двадесетак људи, а колико ли је требало да их буде с обзиром на то какав је светли траг он међу нама оставио.

РОДОЉУБ НИКАД НЕ СПАВА

Чика Антоније је јасно сведочио: бити родољуб значи не спавати. Значи бити метафизички и морално будан. У свом тексту, писаном почетком деведесетих година 20. века, „Најдубљи су трагови зла“, он о Србији као несаници каже:“Како је могла да заспи Србија када је око 350 хиљада њених синова било у немачким логорима! Отуда. из логора, неким путевима, стизале црне вести: умро, спаљен, стрељан! У то време поделила се Србија на идеолошке војске: свак своју ’’слободну” територију, свак своје парче отаџбине, свак своју победничку заставу! А отаџбина у ропству! На кућама српским вијорили се црни барјаци – знак жалости за онима који су ”пали за отаџбину”. Од братске пушке, од братског ножа.

Је ли, одиста, могла да заспи Србија када су Дрином, Савом, Тисом, Врбасом, Дунавом плутали Срби без главе?! Како је могла да заспи Србија кад су јој живу децу у огањ бацали, кћери силовали у убијали, старце живе у јаме безданице гурали?

Зар се могло заспати кад су стрељали сто Срба за једног убијеног Немца! (И током рата и, нарочито, после рата, по комунистичкој историографији, они нису били Срби него родољуби!)

Зар је могао Србину сан на очи кад Мађари, они домаћи, српским хлебом храњени, у Новом Саду, на бадњи дан, бацише у залеђени Дунав три хиљаде Срба! (После, по комунистичкој историографији, они нису били Мађари него окупатори, а Срби нису били Срби него родољуби! Тако су српски Брозовићи због лажног братства прикривали истину). Како да заспи Србија кад је бројала жртве и видела да је мања за милион и по душа!“

Ако смо и спавали, кошмари су нас будили.

Лажни снови о „братству и јединству“ завршени су, ратовима деведесетих година прошлог столећа, крвавим кошмарима братоубиства.

НЕМА МИРА ЗА СРБИЈУ

И после рата, Србин је морао да буде будан. И да памти недела Брозових „ослободилаца“. Чика Антоније је сведочио:“Кад се сврши рат, кад идеолошки победници уз помоћ совјетских тенкова савладаше свог идеолошког противника, не савладаше зло у себи. Кад умукоше пушке, звекнуше маљеви, крампови, гвоздене шипке! Пресуде је изрицала мржња! Они који нису били за Броза, оптужени су да су против свог народа! Теже оптужбе није могло бити! Кад год би Броз подигао прст, српски комунисти су подизали нишан! Кад би Броз спустио прст, српски комунисти би осули рафал у Србе! Броз оком, српски комунисти скоком. Броз се усели у Краљев Двор, српски комунисти у туђе виле на Дедињу!Дању ватромети слободе, ноћу масовна убијања!“

Они што остадоше, пречесто почињаху да халуцинирају. Од страха. Или зато што су примили својих тридесет сребрњака да би ћутали о истини. И данас им се, Брозовим старцима ( не свим, али, авај, многима ) чини да је „бравар био бољи“. А убијао је, немилице, њихове сународнике, давао привилегије свим србофобима у СФРЈ, отимао Косово и Метохију, срушио Његошеву капелу на Ловћену. Па ипак, Титови пензионери и даље сањају о џелату, самопроглашеном маршалу, као о свом оцу.

Уместо Светог Саве, Коминтернин убица…

Зато нам и јесте, још увек, овако…

НЕСАХРАЊЕНИ ВАПИЈУ ЗА ПРАВДОМ

Иако се, у првој деценији 20. века, кренуло за истином о жртвама комунистичког терора, чему су се посветили храбри историчари незагађени брозомором, попут Срђана Цветковића и Немање Девића, иако је много тога речено и учињено, ипак још нисмо сахранили жртве Дебелог Мртваца Гроза и његових послушника. О томе је, још пре тридесет година, чика Антоније беседио:“О чему ћемо, збиља, и данас, ако нећемо о невидљивим гробљима! Невидљива гробља су нам највећа. Има масовних гробница за које само појединци знају. И ровови, ископани четрдесет прве да би се градови бранили од Немаца, по завршетку рата претворени су у гробнице. Нема на њима ни ружа, ни споменика. Воштанице се на њима не пале. Мртви нису опојани. Касније су те гробнице покривене бетоном, кућама, игралиштима. Млади играју фудбал на костима својих дедова! Најмасовније невидљиве гробнице су у Београду, Крушевцу, Крагујевцу, Ужицу, Нишу, Чачку, Ваљеву, Параћину, Шапцу, Смедереву … Тешко је у Србији наћи српску кућу у којој се, после рата, није закукало. Кукало се за онима чији гробови остадоше неопојани и необележени. Кукало се и због поломљених ребара, пребијених руку и ногу, због отимања последњег зрневља жита.

Многи испунише сав простор у старим и новим казаматима. Неки остадоше живи. Да сведоче. О злу.“

И чика Антоније бејаше један од тих сведока, да би се потомци, кад – тад, пробудили, и остали да бдију, морално и метафизички.

УМЕСТО ВОШТАНИЦЕ

Почео сам овај текст у јулу 2020, а завршавам га у октобру ове године.

Душа чика Антонијева отишла је пред Бога Правде, Коме пева српска химна.

Нама је остало да се сећамо њега и његовог заветништва.

Молећи се Богу за покој великог српског писца и памтиоца, цитирамо, за крај, његове заветне речи: „Боже, колико је живих међу мртвима, и колико је мртвих међу живима!
Ова давнашња мисао Светог Владике Николаја односи се, у првом реду, на оне који су својим делима обесмртили странице српске историје и тако ушли у вечни живот, у вечно памћење. Владика, очевидно, мисли и на ону другу категорију људи који трају животом, а не слуте да су – мртви!
Заиста, колико је мртвих међу живима!

Гледамо сваког дана те мале, ситне, гмизаве сподобе без психолошке кичме – гледамо их како ходају, једу, пију, смеју се, певају, улагују се земаљској сили, клече пред њом, величају је. Јасно се види: нема у њима човека, умро човек у њима, мртви су – а живе!

Следећи ову мисао Светог Владике Николаја, лако је доћи до закључка да човек није мртав само онда када престане да куца његово срце, него оног часа када се из њега исцеди свака кап људске врлине.
Није било људи, а није било ни оне помиритељске речи, оне отрежњујуће, лековите; није било оне речи дуго жуђене, искрене, вапијуће, неодољиве. Речи није било, а душе је било: душа се била отворила, чекала, спремна, да уђе реч – да је, ледену, загреје, преплашену осоколи, ојађену развесели, клонулу подигне, снену расани, самотну умножи, обездуховљену обожи, готово мртву оживи.

Могла је та реч, дуго жељена, ишчекивана, да начини преокрет; да нас разгали, охрабри, одобровољи, можда и уједини, могла је да нас учини здушним у опозиву зла.“
Тако је говорио чика Антоније.

Чекајући ту реч, надамо се да ће је, ипак, на крају, изговорити они који имају разлога да то учине. Позив на покајање је отворен. А покајање је, како рекоше наши преци, најлепши цвет људског поштења.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Васељенска