Србија доноси законе противно међународном праву: Међународни закон не дозвољава присилну вакцинацију (Видео)

Изменама закона о заштити становништва од заразних болести, о којима ц́е се ове недеље изјаснити Скупштина Србије предвиђено је, поред осталог, да се због епидемије може одредити препоручена или обавезна ванредна вакцинација против заразне болести и то за све или за одређене категорије становништва.
Обзиром да то није у складу са међународним правом нити ставу Уједињених Нација као ни Уставу Србије, тај донети закон о присилној вакцинацији целокупног становништва неће имати правну снагу.

Осим тога чудно је да држава силом тера грађане да се вакцинишу а истовремено крије састав вакцина. Ако су вакцине безбедне зашто се крије њихов састав као у пратеће појаве.

О овом проблему је позната америчка лекарка и научница Мери Холанд говорила пред Уједињеним нацијама.

Она је између осталог и ово рекла:

Зашто би жива у вакцинама требало да буде нормална појава када није.

Власт противнике присилне вакцинације назива смишљено антивакцинашима да би обезвредила њихово мишљење.

Она наглашава да постоје стабилне, нешкодљиве вакцине и да се нико не буни против њих.

Холандова се фокусира на закон који штити људска права када су у питању вакцине. Вакцине су по својој природи медицинска интервенција базирана на популацији, ако довољан број људи пристане на ову медицинску процедуру, онда ће такозвано „стадо“ бити заштићено од оптицаја заразних болести, што је базирано на теорији колективног имунитета.

Иако индивидуе примају вакцине, разлог вакцинације је за здравље појединца и друштва.

УН и међународна заједница имају обавезу да поштују људска права када су вакцине у питању, али на који начин нације у склопу Ун то морају да раде?

После Другог светског рата међународна заједница је препознала велику опасност у научним и медицинским експериментима на људским субјектима без њиховог пристанка.

После откривања нацистичког медицинског зврства свет је изгласао Нирнберг законик који каже да добровољна сагласност људских субјеката је апсолутно обавезна.

Међународни акт о грађанским и политичким правима је додатно ојачао ову забрану против експеримената на људским субјектима без њиховог пристанка, где пише, Нико неће учествовати у медицинском или научном експерименту без слободно датог пристанка.

Ова забрана је универзално позната, тако да су неки судови и научници изјавили да право на информисани пристанак је уобичајена ствар међународног закона.

То значи да се тај закон односи на цео свет, без обзира да ли у некој држави то пише у књигама.

То је исто као и норме које забрањују ропство, геноцид, мучење и пиратство.

Али шта се дешава са слободним пристанком када су третмани у питању.укључејући и певентивне третмане као што су вакцине?

2005. године, УНЕСЦО – Организација за образовање, науку и културу Уједињених нација је говорила о овој теми и прихватила је Универзалну декларацију о биоетици и људским правимана основу консензуса 93 државе укључујући и САД.

Државе које су учествовале су се надале да ће ова декларација исто као и Универзална декларација о људским правима раније постати сет водећих принципа.

По питању пристанка, у декларацији пише: Било која интервенција може да се уради само после слободног и информисаног пристанка особе на основу адекватне информације.

Даље пише да интерес науке или друштва не може да буде изнад овога.

Ова изјава је наставак медицинске заклетве која се приписује Хипократу „доктор мора да ради за добро својих пацијената, и не сме никада да их повреди.

Ово је скраћено за принцип „Прво не шкодити“. Овај кредо оличава принцип предострожности у медицини где јасно ставља интерес индивидуалног пацијента изнад колектива или такозваног „стада“.

Овај принцип предострожности директно доводи до тога да политика вакцинације може да буде само препорука а никако принуда. Веза између доктора и пацијента се пре свега заснива на поверењу и било каква присила то поткопава.

Ако се та веза изгуби онда лекари раде за државу и надаље за друштво што значи да су изнад пацијента појединца.

Основна позиција са вакцинама може да буде искључиво препорука никако обавеза. Појединци за себе и своју малолетну децу имају право да прихвате или одбију превентивну медицинску интервенцију на основу адекватних информација и без присиле претњом губитка економских и образовних бенефиција.

Основна позиција вакцинације мора да буде информисан пристанак јер присилна обавеза уништава поверење и сманује основно право на живот, слободу, телесни интегритет, приватност информисаног пристанка и право родитеља да донесу одлуку.

У већини развијених земаља се користи овај принцип и вакцинација се само препоручује, и ту такође спадају спонзори ове конференције Немачка и Јапан.

Друге развијене земље имају импресивно здравство и не морају да користе принуду, то су Велика Британија, Аустралија, Аустрија, Данска, Исланд, Холандија, Нови Зеланд, Шведска, Норвешка, Финска, Данска, Јужна Kореја, Шпанија и многе друге.

И поред тога, Универзална декларација о биоетици и људским правима дозвољава ограничење фундаменталног права, али та ограничења морају бити наметнута законом и морају да постоје, цитирам, због заштите јавног здравља или због заштите права и слободе других.

Осим тога такви закони морају да буду у складу са међународним законом за људска права.

Међународни судови су направили тест помоћу којег процењују да ли су ограничења фундаменталних права легитимни и законити. Тест процењује да ли је законито, сторго потребно и пропорционално ризику.

Држава која је донела закон којим ограничава мора и да докаже да је обавезна медицинска интервенција законита, преко потребна и пропорцијална ризику.

Држава мора да докаже да мање рестриктивна алтернатива није изводљива, пре него што прихвати и имплементира високо ограничавајућу.

Поред овог, ако држава тражи обавезну вакцинацију, онда мора да има јаку обавезу да обезбеди делотворан правни лек за оштећене од вакцине.

Kао и сви лекови на рецепт, вакцине носе ризик оштећења и смрти за неке људе. Гаранција делотворног правног лека је основни стуб у законодавству, у демократском друштву и правни лек мора да буде ефикасан, а не илузорни правни лек који не обезбеђује олакшање.

Политика вакцинације се драстично променила од почетка 20. века када су вакцине биле само медицинска интервенција код хитних случајева за целу популацију у време епидемије великих богиња.

А по данашњој политици за примарне мете имамо бебе и малу децу, у време када нема хитних случајева за превенцију, а вакцинишу за велики број болести које варирају по тежини.

Законодавство и судови су морали да се суочавају са много различитих проблема због ове политике, где имамо компензације за повреде од вакцина, верско изузеће, физиолошко изузеће, право на образовање, право на информисани пристанак, и право на родитељско одлучивање.

Имам неколико примера судксих пресуда везано за вакцине из различитих земаља.

1992. године у јапану, Виши суд у Токију је имао случај са 459 особа оштећених или преминулих због вакцине. Суд је закључио да је Министарство здравља било немарно у свом раду где су требали да направе програм провере помоћу којег би могли да издвоје људе који имају контраиндикације на вакцинацију.

Суд је приметио да се Министарство здравља фокусирало на мере за повећање стопе вакцинације науштрб потребне пажње за нежељене последице вакцинације. Суд је такође приметио да Министарство није обезбедило довољно информација о нежељеним последицама вакцинације лекарима и јавности.

---

[table id=1 /]

---

Суд је закључио да оштећене жртве имају право да добију одштету од државе.

2004. године у Украјини, Уставни суд је тумачио да Устав гарантује образовање на основу равноправности, и сматрају да свако дете има право на основно образовање без обзира на њихов статус са вакцинама.

2015. године Уставни суд у Турској је подржао право родитеља да дају сагласност и изјавио да је то неопходно у случају вакцинације деце, упркос уверењима Министарства здравља да је вакцинација у „најбољем интересу“ детета. Закључили су да телесни интегритет детета може да се наруши само у случају медицинске потребе и по закону а то није био случај са рутинском вакцинацијом.

2015. године пресуда чешког Уставног суда подржала је закон за јавно здравље који забрањује да деца похађају школу и обданиште ако нису вакцинисани против 9 болести осим у случају да дете има перманентне контраиндикације.

Пресуда је жестоко нападнута са тврдњом да је пресуда суда политички мотивисана а није заснована на ригорозним анализама Устава. Одбрана је открила да они који су донели одлуку су се оглушили на неуставност закона, и да ће одлука суда поткопати уместо да помогне напретку вакцинацијских мандата.

https://youtu.be/kNz0wdsk5sE

Wебтрибуне.рс