ОТВОРЕНО ПИСМО ВУЧИЋУ, председници његове владе и њиховом министру за осмуђену памет

Поштовани,

Шаљем Вам овај текст, с молбом да онај Закон о уџбеницима који је пре више година из скупштинске процедуре „повукао“ онај европски дипломатски разбојник (да ли се звао МекАлистер?) потражите у некој скупштинској фиоци, да с њега отресете прашину и да га у скупштинску процедуру вратите. И да са српскога уџбеничког тржишта протерате све немачке, хрватске, словеначке и друге окупаторске лопуже, да то урадите по истом обрасцу по којем су то учинили Румуни и Мађари и да Завод за уџбенике остане једини ЛИЦЕНЦИРАНИ издавач уџбеника у Србији.

У државама које воде рачуна о свом суверенитету и достојанству свог народа војску, полицију, народно здравље и просвету не могу уређивати национални крвници и она власт која то не онемогући не може се одредити друкчије него као издајничка.

На Завод за уџбенике мора се гледати као на највишу меру националне памети и достојанства и треба га узети из руку ситних шићарџија и страначких апаратчика. Уџбеник се не може БИРАТИ као кисели купус на Каленића пијаци или гаће у бутику поред ње, он мора бити ЈЕДАН И НАЈБОЉИ, и за њега морају одговарати најквалификованији зналци јер свака могућност ИЗБОРА може да се претвори у могућност КОРУПЦИЈЕ, тј. педагошке проституције. А у томе су „Клет“ и његови хрватски и словеначки прирепци били једино успешни.

Ако тако не урадите, објавите да Вас судбина народа не занима и да Ви полажете рачуне једино међународним криминалним институцијама, какве су Трилатерална комисија, Билдербершки клуб и/ли слични окупатори. У том случају поштовање немате од кога очекивати. А од окупатора и иначе можете рачунати једино на презир.

Драгољуб Петровић

»КАД ЋЕ КРВЦА ИЗ ЗЕМЉЕ ПРОВРЕТИ«
„Новости“ су објавиле да су на неком сајму књига у Франкфурту два уџбеника из Србије понела ласкаво признање »Најбољи европски уџбеник« у својим категоријама“ (Ликовна култура 1 и Биологија 5). „Новости“ су, при том, известиле да су те уџбенике објавиле издавачке куће „Фреска“ и „Нови логос“, али су пропустиле да саопште да су те две куће чланови великога немачког концерна Klett, под „домаћим називом“ Grupа Klett Srbija, и да тај концерн, са својим хрватским и словеначким филијалама, „држи“ скоро девет десетина српског уџбеничког тржишта. Према неким проценама, то је тржиште „вредно“ око 200 милиона евра и поменуте награде додељене су немачком пљачкашу српског уџбеничког тржишта, а не српским уџбеницима. А да је Србија и са те стране безнадежно окупирана, сведочи и податак да је у њој за издавање уџбеника „лиценцирано“ 79 пљачкашких фирми, при чему је некадашњи моћни Завод за уџбенике претворен у ћепенак за изругивање и српском школству и српској памети. Њему су, наиме, ти пљачкаши оставили само она „нерентабилна издања“, обично уџбенике на мањинским језицима и у малим тиражима, а директор тога Завода више придржава скуте ситним политичарима или капуте телевизијским водитељкама него што брине о томе да пропадање српске школе макар успори ако га већ зауставити не може. У ту срамотну позицију српску школу довела је некомпетентна власт и исто такво министарство за образовање и науку, при чему би се њихово понашање могло оквалификовати и као најочитија завера против будућности.

О свим тим проблемима ја сам писао често и многим поводима, али сада постаје извесно да се овде ради о налозима Алена Далса и/ли Џорџа Кенана, формулисаним некако при крају прве половине прошлога века, да треба уништити и школу и омладину и да се то приређује као претходница уништења цивилизације. И да је, отприлике у исто време, све то почело да се остварује педофилским пројектима Алфреда Кинсија (уз богату финансијску подршку Рокфелерове фондације), а у наше дане „освежено“ налогом њиховога наследника Бајдена да ће „они“ инсталирати „ЛГБТНЗ идеологију као саму срж демократије“ и да их неће занимати како се на то гледа у култури и традицији појединих народа.

Као земља којој су узети и образ и достојанство, по свему судећи, Србија се нашла под влашћу која јој је изабрана у оним демократским борделима у каквима је заснована, рецимо, Трилатерална комисија и није чудно да су чланови те комисије три најзначајније личности на челу српске владе: председница и њена два потпредседника, а не знам има ли у влади још таквих. И при том су сви они мало чудно „обележени“: председница и потпредседница немају породицу, а за неке од њих није извесно ни да су Срби. Помињем те детаље зато што су Срби некад знали да се према својој земљи односе с поштовањем и то показивали, рецимо, тиме да су многи представници највише власти у Први светски рат послали своје синове у исто време кад и друге њихове вршњаке („Кад Србија зове, позив важи за све“ – говорио је тада председник Скупштине). Садашња српска власт, међутим, инсталирана је тако да Србима обезбеди пречицу до беспућа, тј. према безданима историје. Зато је Билдербершки клуб на своје заседање у Торину (јуна 2018) призвао председницу српске владе да је поучи како да те послове најефикасније обави, а председник државе најавио да ћемо се, „уколико се не разграничимо с Албанцима, за 40 година бранити у Врању“. Тако смо се нашли у ситуацији да они који нас предводе не знају ни шта причају, ни шта раде, ни куд ударају. А да је тако, закључујем на основу једне баналне појединости: изгледа да председнику још „није јављено“ да се ми већ бранимо у Нишу и да то чинимо управо од онога „5. октобра“ кад су се он и његови коалициони партнери договорили да демократски опустоше Србију и опљачкају све оно што су добили као готовину кад су запалили Скупштину и преузели власт. А за 40 година које он помиње, то је много изгледније од свега другог, Срби ће сви стати под ону шљиву на Ади Циганлији. Зато на судбину српскога школства треба гледати само као на претходницу дефинитивнога српскога полома: немачким и хрватским пљачкашима српскога уџбеничког тржишта садашња демократска власт помогла је да она три геноцида које су у прошлом веку над Србима извршиле њихове злочиначке државе, у наше дане, површе и четвртим, духовним. У ту сврху немачки издавачки концерн „окупио је најбоље ауторске тимове“, али је чудно да њима још не полази за руком да припреме и најбоље уџбенике. Разлог за то наћи ће се у чињеници да њима до уџбеника није ни стало колико до тога да српску децу духовно опустоше и да их свуку на сопствену памет. За Немце је (као и за германске народе уопште), наиме, давно речено да „имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“ и да, „духовно празни, оспоравају хришћанско предање, подривају све што чини личност, народну самобитност, полове, узраст, трују човечанство“. Таквом менталном склопу, дакле, нису потребни добри уџбеници, њему је довољно већ и то што „има паре“ па може корумпирати учитеље и наградити их за то што ће натерати родитеље да купују смеће које испада испод „Клетовог“ чекића.

А такву ендемску корупцију инсталирао је закон овлашћујући учитеље да бирају између смећа и ђубрета и да тако непосредно одређују српску судбину и српску будућност. По неким својим појавним облицима ендемској корупцији у српској школи сличан је ендемски сифилис и он се среће тамо где се на проституцију гледа као на природан поредак у односима међу половима и где се она може „практиковати“ без икаквих рестрикција. Тако је закон у српске школе увео педагошку проституцију која нам је донела оних 79 лиценцираних пљачкаша на српском уџбеничком вашаришту и овластио Завод за уништавање српске памети (ЗУСП) да осмуди и оно што је од те памети још остало неосмуђено.

Другде сам у вези с тим записао да се у свакој озбиљној држави војска, полиција, народно здравље и просвета налазе под највишом државном заштитом и једино у окупираним земљама та четири државна стуба може „уређивати“ окупатор. И у нашем случају показује се да то окупатор ради врло успешно и уз штедру подршку највиших органа српске власти и за то помињем само једну појединост: министар образовања квалификовао се за своју садашњу функцију тиме што је био учитељ председниковог сина и што је, својевремено, подржао међународни безобразлук (не знам је ли истинитије рећи – међународни бандитизам) онога известиоца ЕУ за Србију да се један закон о уџбеницима, у последњем тренутку, повуче из скупштинске процедуре зато што јe „отежаваo живот“ немачким пљачкашима на тржишту српских уџбеника. Очекивао сам, због свега тога, да ће и председник и министар предложити српској Скупштини да закон који је „онда“ заустављен буде враћен и да се њиме уреди да у Србији може постојати само један „лиценцирани“ издавач и уџбеника и наставних средстава, а сви они остали „издавачи“ нека се „лиценцирају“ за све друго што им се чини профитабилним, а што са српском школом и српском памећу неће бити ни у каквом дослуху. Људи који су сачували способност нормалног расуђивања и у којима није убијена жишка о припадности сопственом националном колективитету сасвим добро знају да се тај колективитет може неговати и развијати једино ако је заснован на једном и јединственом буквару и ако је припремљен по најбољим мерилима и снабдевен непомеривим печатима сопственог националног колективитета. А то, даље, значи да у припреми тога једног буквара (а под букваром овде разумем све књиге и сва наставна средства која се деци и омладини стављају у руке од предшколског узраста до пунолетства) не могу учествовати национални крвници, какви су у нашем случају Немци са својим хрватским и словеначким лопужама. Тиме би се дефинитивно завео ред на тржишту уџбеника, родитељи би се спасли од беспримерне пљачке, уџбенички садржаји били би усклађени с оним што се може означити као српски национални идентитет, тај јединствени издавач објављивао би све уџбенике, и оне „профитабилне“ за које се немачки (и сви други) пљачкаши једино отимају, и оне који то нису и које ти пљачкаши, једино и „великодушно“, препуштају званичном „државном издавачу“, тј. Заводу за уџбенике.

И тако би се догодило да се сва средства која се од уџбеника зараде задрже у Србији и тада би се Завод могао договарати с Државом о томе који би њихов проценат могао ићи у буџет, а који би остајао Заводу за остваривање оних пројеката по којима је та кућа била препознатљива пре него што је изложена пљачкашком насртају „Клета“ и његових хрватских и словеначких лопужа, српски родитељи били би спасени од педагошке проституције каквој су сада изложени, а српска школа пружила би српској држави привид да се сматра макар мало мање срамотном.

Министар који је дефинитивно покопао и српско школство и свеколику српску памет остао је на месту саветника српскога председника и српске премијерке – да се осигура да му неко, у последњи час, не поквари рачуне и не покуша спасти макар нешто од онога што је он тако систематски и темељито разарао: он је и српску школу и сву српску децу изручио онима који су, само у прошлом веку поклали макар три и по милиона Срба, а сад им је припремио терен да доврше и оно што су раније пропустили. И о томе читамо најновије вести: Завод за уџбенике биће ликвидиран, Ликвидатор ће од зграде Завода направити хотел (с много „звездица“), Ликвидаторови министри-револвераши тамо ће добити апартмане, а српска памет – оно што је заслужила: да се нађе на Клетовом уџбеничком ђубришту.

Србима се и раније догађало да се нађу пред уништењем. И тада су дизали устанке.

Сад им је остало једино да чекају и виде „кад ће крвца из земље проврети“. Ако, у међувремену, и не ослепе. Па ни то не дочекају.

Драгољуб Петровић,

[table id=1 /]