Гш. Пуковник Живомир Р. Подовац: Зашто се ћути о словеначким злочинима из 1991?

Рат у Словенији или Десетодневни рат је табу-тема за историчаре, а посебан проблем је немогућност приступа архивама. У том сукобу осим Срба, страдало је и оних који су се изјашњавали као Македонци, Црногорци, Муслимани и други. Договорено је да све југословенске војне јединице напусте Словенију, а југословенској влади постављен је рок да до краја октобра заврше процес. Словеначка влада је инсистирала да ЈНА настави повлачење постављено под његовим условима, такође ЈНА није било дозвољено да преузме велики део свог тешког наоружања и опреме, које је касније било распоређено локално или продавано другим југословенским републикама. Десетодневни рат био је формално завршен Брионским споразумом, потписаним на хрватском острву Бриони. Словеначко руководство се изјаснило за независност.

Услови су били изразито повољни за Словенију, договорено је да Словенија одложи независност за три месеца – што у практичном смислу није имало стварни утицај – словеначка полиција и оружане снаге (словеначка Територијална одбрана) су признати као суверена држава на целој својој територији. Но, да се подсетимо таксативно како је то изгледало на конкретним примерима (прим. приређивача).

Логор у напуштеном руднику Дол при Храснику – заробљене старешине и њихове породице (жене и деца), војнике на одслужењу војног рока, цивиле, везаних руку на леђима, побуњеници довозе камионима фургонима са искљученом вентилацијом, трпају у рудничке лифтове, спуштају у окна пуна воде, прашине и гасова и ту остављају. Лица „на обради“ трпају у напуштене прљаве просторије, са бетонским подом, по 150 (!!!) особа упростор величине 14х6 метара, без воде и хране, ћебади за спавање! Одузимају им све: новац, накит, лична документа, говорећи „држави(!?) која ратује са другом државом, требају средства за рат“.

Логор Крањ – око 40 војника ЈНА раздвојили по националној припадости, у један угао Хрвати, у други Шиптари, у трећем Срби, Македонци и Црногорци. Онда је настало садистичко иживљавањенад младићима (19 – 20 година старости!) Србима, Македонцима и Црногорцима: туча у гомили моткама, бејзбол палицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, свим и свачим, шутирање чизмама и цокулама, описивање на „узорку“ војника како ће их ноћу клати! Један војник ЈНА, заробљеник, убијен на лицу места! Ненаоружане убијали метком у потиљак. Посебно зверско убиство једног цивилног лица на служби у ЈНА и једног војника, српске националности! Војницима Хрватима, Муслиманима и Шћиптарима су дали карте за пут, цивилно одело и пуштили кућама. Скидали војнике до гола, па им за 10. 000 (!) динара продавали дроњке цивилне одеће, ко није имао новац морао је у логорима на најпонижавајући начин да заради.

Одузимали им ствари као у фашистичким логорима Аушвиц и Дахау, војницима српске, црногорске и македонске националности прегледали и вадили зубе под позлатом (два војника дала писане изјаве). Војници, ухваћени на превару, свучени у пиџаме, мучени, а потом утоварени у теретне вагоне за Београд, уз натпис „Стока за Србију“.
Вагони су прикачени за међународни воз Љубљана – Београд. Срећни што су уопште живи, примирили су се док нису стигли у Београд. Виком су дозвали железничаре који су отворили вагоне. Војници су прошли вишемесечну тортуру у логорима. Део Србијана-ца (Срба, Мађара и Муслимана), до куће је стигао преко Мађарске.

Такође су били ухваћени на превару, мучки, у време примирја. Према сведочењима војника, на подсећања о улози Срба у спашавању Словенаца у Другом светском рату, презриво би одговорили: „То је било за тада ово је сада!“, уз погрдне псовке. Исто је говорио и „први председник независне дежеле“ Милан Кучан, који је на питање новинара признао да је лично био прихваћен у српском селу Заклопача код Краљева, а део фамилије у Новом Селу код Врњачке Бање. После одлуке Владе СФРЈ о повлачењу ЈНА из Словеније, састави су премештени у Хрватску и Босну и Херцеговину, а само мањи део у Србију. Тиме је „словеначка ратна епопеја“ завршена.

Исти ужасни злочини, кажњиви по међународном ратном праву и Женевским конвенцијама догађали су се и у логорима: Домжале, Доб при Мирни зграде Казнено – поправног дома, затвор у Песници, у свим општинским милицијским станицама (подрумске ћелије)…

Поступци којима су, без преседана, кршене одредбе међународног хуманитарног права према цивилима:
Киднаповање возача камиона са шлеперима и постављање пред јединице ЈНА. Ако се возачи супроставе, убијани су уз повике:„Убиј стоку, убиј бандите, ако неће на барикаде, да их побијемо овде на паркингу!“

Када су возачи 27/28. јун 1991. код места Требње, покушали да побегну на њих је отворена ватра, сведочи Милан Судимац, возач„Југопревоза“ из Крушевца. У току 26. јуна на аустријској граници, заустављена је колона од преко 100 камиона југословенских и страних и под оружјем натерани да возилима препрече пут. Они који су покушали да напусте возила убијени су на лицу места. Јединицу ЈНА на путу према граници, побуњеници су напали са свих страна. При пробоју јединице ЈНА дошло је до уништења камиона. Више возача је животима платило бескрупулозну повреду правила оружаног сукоба, од стране тзв. Словеначких ору-жаних снага.

У Ружној долини – побуњеници су испред својих положаја, подпретњом оружја, довели жене и децу из несловеначких породица и преко њихових глава отварали ватру на колону ЈНА!

У Випави – преко 300 цивила, жена и деце, породица припадника ЈНА месец дана је затворено у стамбеним зградама, без хране, воде, искључена и струја. На оне који су пошли по хлеб и воду, пуцали сусловеначки снајперисти.
У Љубљани – насеље Коседе, припадници ТО и МУП Словеније су из војних зграда извели жене, децу и пензионере, постројили их устрој за стрељање, психички и физички малтретирали уз отварањеватре из оружја!
У насељу Звезда – у Шентвиду хапшени су цивили који су улазилиили излазили из зграда где су становала војна лица, а потом одвођениу логоре!

Пред касарну у Марибору – побуњеници су довели жене и децувојних лица и цивилних лица на служби у ЈНА, са упереним цевим пиштоља у главу, натерали да позивају своје очеве и мужеве напредају!

На путу за касарну Шентвид – приватно возило Наде Сворцан и Љубице Саше, побуњеници су намерно усмерили на постављену мину. Мина је разнела аутомобил: Нада је тешко повређена, а Љубица остала без ноге! У Универзитетском клиничком центру Љубљана нису им пружили помоћ!

На свим граничним прелазима које су побуњеници заузели, цивили, службеници Савезне управе царина, су киднаповани,тучени, извођени на стрељање, везиване им око врата траке задављење, пуцано из пиштоља са цевима уз ухо.

Пред касарну Словенска Бистрица – , 30. Јуна око 19. 00 часова ,припадници Јаншине ТО су жену и децу капетана Драгана Стојановског, довезли са упереним оружјем, уз претњу да ће их све побити.
У Постојни – масовна тортура 35 жена са децом војних лица несловенаца.

У Сежани– минирана стамбена зграда припадника ЈНА. Везаним и премлаћеним женама, деци, старим пензионерима, Зденко Латин, официр дезертер из ЈНА, стављао им нож на грло и урлао: „Све ћу вас поклати!“ Послао је аутомобил са озвучењем који је, цели дан 30. Јуна, градом емитовао поруку: „Срби, напустите Словенију! Бићете поклани!“ После пребијања, сексуалног напаствовања, пљачке свега искидања одеће, гушећи их у фургонима без вентилације, слао их улогоре у рудницима! Беби Српкиње су искључили инкубатор, а потом је са мајком породиљом избацили на улицу: назови лекари су убили бебу!

Председник ове општине је на улици премлаћивао несловеначку децу!
Уз примену перфидија забрањених Повељом УН (возила са ознаком Црвеног крста, лажних парламентара са белом заставом ,живог штита од жена и деце припадника ЈНА, ничим изазваноотварање ватре и др.), одмах по потписаном споразуму о прекидуватре, нападнуте су касарне Ајдовшчина, Випава, Постојна, Љу-бљана, уз одмазду над породицама припаданика ЈНА, бранилаца.

Том приликом су чињена кривична дела ратних злочина дела вероломства, коришћени забрањени начини и коришћена забрањена средства ратовања, као што су непоштовање договорених прекида ватре и беле заставе, употреба забрањене муниције која наноси сувишне и непотребне патње (набављене новцем Ватикана, Немачке и Аустрије од НАТО продаваца наоружања и муниције)… Санитетском возилу са тешко рањеним војником Бјелогрлићем побуњеници забрањују пролаз и он умире.

Капетану Драгану Благојевићу особље болнице у Марибору не пружа лекарску помоћ иако има прострел плућа, метак у плућном крилу и врло високу температуру, а црвене беретке МУП не дозвољавају његово пребацивање хеликоптером за Загреб!

Потпуковника Радоицу Оташевића, након тешке операције десне ноге, 29. јуна киднапују и одводе у логор Доб при Мирни. Побуњеници су блокирали Војни рехабилитациони центар у РимскимТоплицама и преко 150 болесника оставили без хране и лекарске неге!

Директор Клиничког центра у Љубљани забранио је мајци покојног војника Слободана Стојковића из Матарушке Бање, који је погинуо 27. Јуна у Грзину, да преузме тело свог сина!

Припадници Јаншине ТО, читаво време сукоба су држали под блокадом Војну болницу „Младика“ у Љубљани, оставивши болеснике без хране, воде, лекова!

Поручника др Сенада Дураковића, побуњеници хапсе при пружању помоћи повређеним цивилима, тучен да приступи ТОС. На санитетско возило којим је др Горан Голубовић превозио рањеног поручника Дарка Булатовића испаљена је ракета! Др Вукица Булатовић ухапшена при пружању лекарске помоћи на граничном прелазу Шентиљ и одведена у затвор у Песници. На хеликоптере са ознаком Црвеног крста отварана ватра у Илирској Бистрици и при превозу посмртних остатака водника Рама Салихуа за Љубљану, затим 3. јула хеликоптер погођен са 10 метака. Дана 3. јула тромблонском мином нападнуто санитетско возило: рањени војник преминуо, рањени мајор Александар Стефановић и капетан Бранко Тркуља одведени без пружене лекарске помоћи, у логору руднику.

Дана 30. јуна у време прекида ватре, мучки рањавају поручника Драгана Бубала и његовог војника: побуњеници нису дали да им сепружи помоћ, па је поручник издахнуо чије тело нису хтели предати док пуковник Ђуровић није добровољно остао као талац у замену затело поручника!

Тела посаде хеликоптера пилота капетана 1. класе Миленка Јоргића, поручника Елдина Храповића, старијег водника 1. Класе Мирослава Шандора, одбија да преда Јелко Кацин министар за информисање Словеније, већ тела користи у пропагандне сврхе: поред њих се сликају високи функционери „дежеле“!У центру Љубљане, 29. јуна, побуњеници малтретирали чланове делегација Међународног Црвеног крста из Женеве и ЈугословенскогЦрвеног крста СФРЈ!
Притворени војник Небојша Триван: „Негде око 19. 20 припадникТО, вртећи пушком убио је на лицу места једног војника коме не знамиме, али је био у саставу моје страже. Хтели смо му помоћи али нам нису дали.“

Сијасет је докумената и сведочанстава о повреди међународног права према притвореним лицима, у бројним логорима, где су нанајзверскији начин мучени и убијани цивилни службеници савезних установа (Савезни СУП, Савезна управа царина…), цивилине словеначке националности, цивили чланови породица војних ицивилних лица на служби у ЈНА, заробљени припадници ЈНА, итд. Оваква и још тежа поступања била су масовна!

Наређивао их Јанша и његови „команданти“, министар унутрашњих послова, а одобравао Кучан и његови сарадници у политичком и државном врху. Тиме су тешко повредили: члан 3 Женевске конвенције 1 – 4 из 1949; Правилник о законима и обичајима рата на копну – прилог Четврте Хашке конвенције из 1907; Мартенсову клаузулу из исте конвенције; одредбе Допунског протокола Женевске конвенцијеод 12. Августа 1949. (Протокол II) , одредбе Повеље ОУН, о забрани перфидија у примирју и споразумном прекиду ватре; злоупотреба знака Црвеног крста превожењем црвених беретки МУПС; напади на возила са ознаком Црвеног крста и убијање лекара и медицинских сестара при превозу рањених војника и цивила.

Почињена кривична дела ратног злочина над цивилним становништвом у оружаном сукобу су: насиље над животом, здрављем ифизичким или менталним благостањем људи; узимање талаца;акти тероризма; вређање и гажење људског достојанства; недопуштене претње; повреде према рањеницима, болесницима, мртвим лицима, лекарима и санитетским транспортима. Остаје, очигледно само за историју, отворено питање: Заштоутврђена и документована, кривична дела ратног злочина, према одредбама међународног ратног права, Тужилаштво Суда УН за ратне злочине у Хагу није процесуирало злочине побуњеника изваничника СР Словеније?

Да је ова тема забрањена у Европи, па и у Србији, говори чињеница, да чак и само помињање ове теме, је довољан разлогда ауторизован и потписан чланак аутора, савременика догађаја, не објави – ни један медиј. И тако више година…Жртве и њихове породице, остају без правде и спокоја…Над народима бивше Југославије и њиховом стварном помирењу, остаје тамна сенка неправде и горког сазнања Срба, Мађара, Муслимана, Македонаца, Црногораца, да смрт невиних није једнака пред Правдом Европе…

Гш. Пуковник Живомир Р. Подовац

Прилог:

Погинули припадници ЈНА (за које су утврђени подаци):
старијиводник 1. Кл. Шандор Ф. Мирослав, 1956;
ст. Водник БрндушановићК. Мирко, 1959;
поручник Бубало Н. Драган, 1964;
заставник -Хаџиселимовић Ш. Мустафа, 1949;
поручник Храповић Х. Елдин,1965;
капетан 1. Кл. Јоргић Ј. Миленко, 1956;
потпоручникМилошевић С. Александар, 1970;
капетан 1. Кл. Мрлак А. Антон,1950;
капетан 1. Кл. Пантелић О. Слободан, 1946;
водник Салихи Б. Рама, 1969;
старији водник Сибиновски Б. Бојанче, 1959;
капетанСтојановић Р. Зоран, 1955;
цивилно лице на служби у ЈНА Седлар Р.Бранко, 1954;
војник Ћати И. Стипо, 1968;
војник Бабић И. Љубо,?;
војник Бјелогрлић В. Дејан, 1971;
војник Бојанић М. Бранко, 1971;
војник Цуцак И. Халил, 1972.;
војник Дејановић Д. Душан,?;
војникХилми С. Попај,?;
војник Имамовић Ф. Фахир, 1972;
војник Шимуновић П. Антоније, 1972;
разводник Јешић М. Зоран, 1972;
војник Јеличић А. Иван, 1972;
војник Јовановић С. Ратко, 1972;
војник Касуми А. Флорим, 1971;
војник Лучић?. Мирко, 1970;
војник Малетић Л. Горан,?;
војник Мирковић Н. Зоран, 1972;
војник Митић М. Стојан,?;
војник Обрадинов Ј. Војко, 1970;
војник Ђокић Б.Драган,?;
војник Османи?. Неџмедин, 1970;
војник Палић Р. Мухамед,1971;
десетар Шпелко Ф. Франц, 1971;
војник Пивач И. Борислав,1972;
војник Поњавић Б. Шпиро, 1972;
војник Родић С. Драган, 1969;
војник Сотинац П. Домагај, 1968;
војник Станковић М. Горан, 1972;
војник Стевановић Р. Обрад, 1971;
војник Стојковић С. Слободан,1972;
војник Танасковић М. Милан, 1972;
Н. Н. Припадник ЈНА.

НАПОМЕНА АУТОРА:У државним архивама Р Словеније и СФРЈ Југославије, постоје и спискови побијених цивила од стране побуњеника СР Словеније. Тужилаштво у Хагу може доћи до њих. Ми обични грађани, истраживачи – не.

Васељенска

[table id=1 /]