ДР ИВАН ПАЈОВИЋ: Прекаријат или плата за преживљавање

0
др Иван Пајовић

Не мали део радно способног становништва данас је у Србији запослено на такозваним привремено-повременим пословима. Овај појам заправо је правни еуфемизам у економији познатог застрашујућег појма под називом прекаријат. Овај појам вуче порекло од латинске речи precarium, што значи нестабилан, несигуран, онај који стоји на песку. Односи се на слој радно способног становништва које нема пуну и гарантовану запосленост. Док је у временима самоуправног социјализма у нашој земљи таква појава била готово реткост, данас се у Србији може уочити забрињавајуће нарастање прекаризације. Мноштво послодаваца свесно избегава потписивање уговора о сталном радном односу, држећи на тај начин запослене у стању непрекидне емоционалне нестабилности, несигурности и страха за сутрашњи дан, будући да уговор о раду може бити раскинут у ма ком моменту.

Прекаријат је практично изум XXI века, мада идеја постоји од када и експлоатација човека човеком. У многим земљама он достиже и до 50% удела у радно способном становништву. Постоје индиције да је на делу свесна и поступна негативна динамика претварања великог слоја људи у радне номаде без икакве сигурности егзистенције. Послодавцима фирми, ма ког обима оне биле, у интересу је прелаз са трајних и гарантованих радних односа ка нестабилним, непоузданим и неизвесним облицима запослености, који воде ка потпуном губитку права радника, а са тиме и ка смањивању зарада, социјалних и пензијских доприноса, умањивању или потпуном укидању плаћеног одмора, боловања и других до сада признатих права проистеклих из рада. Прекаризација фактички умањује одговорност послодавца према запосленима који му доносе добит. У својој крајњој инстанци формирају се такви радни односи у којима радник не може обезбедити минимум животних потреба, ни физичких, ни социјалних. Овај процес карактеристичан је и за најразвијеније земље. Већ годинама социолози у Немачкој говоре о епидемији страха међу свим друштвеним слојевима, па чак и међу некада стабилним средњим слојем.

Прекаризација изазива и феномен сувишне образованости. Тржиште рада презасићује се кадром са високим образовањем, а послодавци постављају превисоке захтеве чак и за неквалификован рад, пружајући непропорционало лошије услове и мање плаћање рада. У Србији није реткост да на каси у супермаркету или у трафици ради особа са факултетским образовањем. Оваква ситуација може се повезати са захтевима страног (наравно, западног) фактора с почетка промена 2000-тих да се ниво високообразованих особа у нашој земљи повећа са уобичајених око 4% становништва на читавих 10%, што је, између осталог, постигнуто и експанзијом приватног високог образовања.
Британски економиста и социолог Гај Стендинг описује пет група на основу припадности радном ангажовању:

1. Елита – ограничени број супербогатих; 2. Саларијат (од енг. salary – плата) – виши средњи слој са стабилним пуним запослењем и зарадом, углавном руководиоци, менаџери; 3. Професионалци – радници са стабилним положајем захваљујући својим знањима и вештинама, углавном занатлије; 4. Стара радничка класа са оствареним радним правима; 5. Прекаријат – друштвено неодређен део радног становништва без пуне гарантованости запослења.

Прекаријат представља последицу негативног утицаја глобализације светске економије која је одавно ушла на врата наше земље. Он је продукт неолиберализма који подразумева флексибилно тржиште рада, са брзом промењивошћу нивоа запослености, а све према потребама власника капитала. У оквирима заговарања „нове нормалности” и „мера за опоравак економије”, флексибилност на тржишту рада подржавају Међународни монетарни фонд, Европска централна банка и Европска комисија.

Поред прекаризације, раднике у нашој земљи притиска и проблем такозване зараде за преживљавање, која је од стране власника капитала перфидно осмишљена тако да одржава радника на ивици егзистенцијалних потреба, такође га, слично прекарном односу, држећи у стању непрекидног страха и неизвесности.

Игре на граници релативног социјалног мира
Тврди се да је појам зараде за преживљавање први научно описао Дејвид Рикардо (1772—1823), енглески сефардски Јеврејин, економски теоретичар, берзански шпекулант и политичар. Ова његова идеја позната је као гвоздени закон о најамнинама, у ком се тврди да ће реалне зараде радника увек бити близу ивице опстанка, упркос било каквим покушајима да се зараде подигну. Стиче се утисак да је своје идеје ускладио са идејама свог блиског пријатеља Томаса Малтуса.

Томас Роберт Малтус се сматра утемељивачем савремене демографије. Крајем XVIII века тврдио је да је друштвени напредак закономерно одређен односом производних могућности и величине популације. Према његовим речима, „…Закон о коме је реч састоји се у сталној тежњи, која је својствена свим живим бићима, да се расплођавају брже него што допушта количина хране коју имају на располагању”. Са друге стране, Малтус тврди да је природа „шкрта у погледу места и хране”, па су стога природни прираштај становништва и економски развој условљени, штавише ограничени, природним околностима, те да се социјалним интервенцијама та законитост не може избећи. Из разлога ограничености објективних могућности, тврдио је да постоји „крајња потреба ограничавања размножавања”. Из тог разлога он је био заговорник вештачких ограничења увећавања популације, јер би у супротном људи били осуђени на масовну беду и глад.

Рикардо је, у складу са Малтусовим тврдњама, прогнозирао да би при расту зарада радници рађали више деце (!!!) и као резултат тога зараде би падале, јер би се број радника увећавао брже него тражња за њима. Незапосленост је, по њему, у тржишној економији немогућа, јер сувишно становништво изумире (!!! ЗВУЧИ ПОЗНАТО???). Ово је суштина Рикардовог „гвозденог” закона о најамнинама.

Но, вратимо се данашњем времену.

Друштвене околности и технологија су фактори који пресудно утичу на вредност робе, али и на вредност рада, јер од њих зависи количина потребног рада за остварење циља производње. Аутоматизација и роботизација умањују потребу за квалификованост радника. Цене робе падају са њиховим напретком, али пада и вредност рада, па чак и сама потреба за људским радом. Обука радника за управљање аутоматизацијом и роботизацијом не представља проблем власнику капитала, јер не подразумева дуготрајно савладавање мануелних вештина као у прошлости.

Очигледно – господарима новца, производње и тржишта људски рад има све мањи значај, тиме и мању вредност. Чини се да се то односи и на вредност самог људског живота. Исто тако и стручност рада је све мање битна, јер комплексност израде производа више не зависи превасходно од вештине радника, тј. његових квалификација, већ од моћи технологије. Стручан радник више не вреди злата власнику производне фирме.

У складу са таквом идеологијом (или „идеологијом”) радника треба платити свотом на граници егзистенцијалног минимума, како би све што заради у току месеца до динара и потрошио. Па чак је пожељно да је зарада и нешто испод егзистенцијалног минимума, како би радник био принуђен да за неке веће потребе узима банкарске зајмове, улази у тзв. „дозвољене минусе” исл. и на тај начин додатно материјално исцрпљиван каматама и разним банкарским маржама. То је нешто што прекаријату нарочито „утерује страх у кости”, јер над њим је у сваком тренутку надвијена опасност да, у случају губитка свог несигурног посла, постане неспособан да отплаћује обавезе банци, која му може одузети све што поседује. Застрашен на овакав начин, човек постаје принуђен да се понаша као покорни роб свог послодавца. Под овако организованим радним односима постојање синдикалних организација готово да губи смисао, што се у пракси показује као тачно. Овакав принцип се односи не само на сиромашне земље, већ је идентичан и у земљама Запада, где су зараде више, али и услови живота знатно скупљи. Људски рад по правилу има универзалну употребну вредност, али не и исту разменску вредност, то јест цену, која зависи од тржишта на ком се рад нуди. Међутим, релације послодаваца и радника принципијелно су сличне.

Као и у сваком капитализму, тако и у глобалистичком капитализму људски рад је једина роба коју радници имају. Ту робу капиталисти купују исто као технолошку опрему или сировине, али на специфичнији, перфиднији начин, уз примену разних облика социјалног и психичког терора, од којих је прекаријат један од битнијих.

Већина људи живи у убеђењу да је економија егзактна наука у којој је све видљиво, објашњиво и мерљиво. Заправо, велики део економије, као и самих идеја спроводилаца економских политика и поступака – скривено је. Појаве описане у овом тексту: прекаријат и плата за преживљавање, нису плод случајности и тржишне „невидљиве руке”, нити некакве цивилизацијске еволутивности, већ имају своје творце и своје смишљене разлоге постојања.

Треба се озбиљно запитати – ко управља данас судбином и животима људи?

Иван Пајовић / Правда

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.