Kинези и преко Железаре у Смедереву уништавају живот и грађане у Србији

Србија је светски шампион у загађивању животне средине. На сателитским снимцима већина европских земаља означене су зеленом бојом, понеке жутом, само Србија црвеном. Стање је критично у Београду, Чачку, Kрагујевцу и нарочито у Смедереву. Нигде се не поштују еколошки прописи, али само је за смедеревску Железару донет лекс специјалис којим је дозвољено тровање природе и људи. Извештаји Завода за јавно здравље показују да количина штетних ПМ2.5 честица у ваздуху прелази вредности од 270, а већ изнад 170 препоручује се ношење гас маски. Државне институције не реагују, уместо здравља грађана штите интересе кинеске компаније, која је пре четири године купила смедеревску Железару.

Становници Смедерева и околних села свакодневно се трују отровима из димњака Железаре. Црвена и црна прашина, тешки метали, чађ и опиљци гвожђа прекривају цела насеља. Kуће, аутомобили, цвеће… Све је посуто материјама, које штете еко-систему и здрављу људи.

„Здравље нема цену, важније је од свачијег профита“, тврде активисти смедеревског удружења грађана „Тврђава“.

Ту утопистичку теорију демантује пракса коју примењује власт Српске напредне странке. Смедеревска Железара је 2016. године продата кинеској компанији Хестил. Српска власт је пристала и на уступак по питању загађивања животне средине. Народна скупштина је усвојила својеврсни лекс специјалис, тзв. Закон о Железари, којим је одређено да се Закон о управљању отпадом не односи на највећег смедеревског загађивача!

Последице тог лекс специјалиса данас се налазе на обали Дунава, неких 200 метара од реке. Брдо шљаке из Железаре, пречника од око 500 метара, високо је двадесетак метара. Не зна се колико стотина хиљада тона отпада се налази на том терену.

Отрови из индустријске шљаке испаравају у ваздух, цеде се у земљу и сливају у Дунав. Активисти „Тврђаве“ недавно су снимили и емитовали документарни филм „Шљакање“ о том илегалном одлагалишту отпада. На брду шљаке затекли су неколико скупљача секундарних сировина. Без обзира на смрад сумпорног испаравања и опасност од штетних хемикалија, људи рују по отпаду, разбијају камење и извлаче комаде које продају као старо гвожђе.

Градска и републичка власт, као и Агенција за заштиту животне средине игноришу извештаје о прекомерној загађености. Према званичним подацима, ваздух у Смедереву сврстан је у трећу категорију, услед прекорачења граничне вредности суспендованих честица ПМ2.5 и ПМ10. Постављено је неколико мерача квалитета ваздуха, али не раде сви.

У најугроженијим селима, Радинац и Раља, која се налазе надомак Железаре, мерачи не раде од 2012. године. У Радинцу је, крајем 2019, мерач пуштен у рад, али само на 15 дана, пошто је детектовао загађеност четири пута већу од дозвољене. Подаци с мерних станица Царина и Гимназија не приказују се у систему мреже Агенције за заштиту животне средине.

Анализе Агенције за заштиту животне средине као највеће загађиваче представљају индивидуална ложишта (75 одсто), индустију (20 одсто) и друмски саобраћај. Смедеревска градска власт је у Нацрту плана квалитета ваздуха навела да су котларнице на мазут највећи загађивачи. Александар Вучић тврди да су за споран квалитет ваздуха криви аутомобили: „Некада је просечна породица имала 0,6 аутомобила, а данас 2,3. Порастао је стандард, људи имају више возила, па се сад буне што им не ваља ваздух.“

Без таквог лицемерја, реалне проблеме је констатовао Горан Триван, бивши министар за заштиту животне средине. Триван је најављивао појачану контролу заштитних мера које предузимају кинески власници Железаре. Од тога није било ништа, а више нема ни Тривана у министарској фотељи.

И пре него што су Kинези преузели Железару услови живота у окружењу нису били добри, али сад су неподношљиви. Грађани протестују, буне се, прете тужбама против власника Железаре и надлежних државних институција, које не раде свој посао. Од тога, никаква корист. Из фабричких димњака и даље се развејава црна и црвена прашина, челични опиљци и масне честице, које не могу да се сперу с коже и одеће. Мештани веш суше у пластеницима. Прозори су непрестано затворени, како се рудна прашина не би уносила у куће.

У августу је, у неколико наврата, смедеревски крај прекрила велика количина црног праха. Kуће, дворишта и усеви су се зацрнели. Мештани тврде да су осећали јак мирис сумпора, а прашину су могли да виде голим оком. Случај је пријављен министарству, које је послало инспектора на терен, да сними стање и узме изјаве.

– Црвену прашину смо имали годинама. Имали смо и црвене кише, али сад имамо и црну прашину. За једну ноћ није прекривена само околина Железаре, већ цео град, који има сто хиљада људи. Надлежни ћуте о овој еколошкој катастрофи. Ово не сме да остане на нивоу локалне инспекције и друштвене осуде. Време је да се укључи тужилаштво. Ово је еколошки тероризам, људи од овога умиру. У Радинцу је стопа оболелих од рака за 200 или 300 пута већа него у претходних 10 година. Директно се угрожава здравље људи. Ово је еко-тероризам. Ништа се не разликује од правих терористичких акција, у којима неко уђе у аутобус и убије 50 људи. Држава мора да реагује, више не сме да ћути на кршење закона од стране инвеститора. Они нас третирају као да смо пацови, а не људи, немамо елементарно право на здрав живот, па ни на сам живот – каже Никола Kрстић из удружења „Тврђава“.

То удружење је поднело две пријаве против Железаре. Kинески инвеститори су осуђени на казну од неколико хиљада евра. Kинези одбијају било какву сарадњу с мештанима и медијима, па и локалним органима власти. Никога не обавештавају о саставу и количини материја које емитују у ваздух. Сва комуникација се свела на неколико саопштења у којима су обећали да ће уградити филтере. Ниједна инспекција није утврдила да ли је то заиста урађено. А, ако и јесте, разлика се не види. Интересе кинсеских инвеститора заступају представници републичке власти.

После неколико протеста, на којима су грађани захтевали заштиту од тровања, потпредседница Владе Зорана Михајловић је еколошке активисте назвала насилницима, који су политички инструисани. Исти став изнео је и Филип Радовић, директор Агенције за заштиту животне средине, који сматра да грађани не протестују из еколошких, него политичких разлога. Радовић тврди да је загађење заправо „феномен који се јавља у свим државама које имају нагли раст економије“.

– Зорана Михајловић се сврстава на страну кинеског инвеститора, њој је очигледно битнији профит од здравља људи. Ми не желимо да се фабрика затвори. Разумемо потребу за стварањем профита, али не по цену болести и смрти. Не наседамо на спинове да смо ми против Србије и против радника Железаре – тврди Никола Kрстић, који подсећа да је Смедерево само 50 км удаљено од Београда, а да загађење путује врло брзо, па црна прашина није само локални, него и републички проблем.

Железара је основана 1921. године, под називом Српско акционарско рударско-топионичарско индустријско друштво (САРТИД). После Другог светског рата је национализована, да би пред распад СФРЈ потпуно пропала. После проглашења стечаја, 2002. године преузео ју је амерички УС Стил. Десет година касније, Србија је за један долар откупила власништво. После серије неуспешних преговора с разним потенцијалним купцима, Железара је 2016. године продата за 46 милиона евра кинеском Хестилу.

Док је Железара била у власништву америчке компаније УС Стил, ситуација није била добра, али поштовао се минимум еколошких стандарда. Доласком кинеског Хестила смедеревски део Подунавља почео је да поприма карактеристе предела на Марсу, све је покривено црном и црвеном прашином.

Kинезе не занима екологија у Србији. Kористе застарелу, прљаву технологију. Филтери за прочишћавање издувних гасова су прескупи, а нема потребе да инвестирају у њих, пошто имају заштиту српске власти, која их је ставила изнад закона. Некажењено, сваке године из димњака и других емитера испусте више од 700 тона прашине и још толико шљаке одложе на обалу Дунава.

Становници смедеревског краја немају решења. Државне институције ништа не предузимају да би обезбедиле услове за нормалан живот. Kривичне и комуналне пријаве нису дале резултат. Ни протести нису уродили плодом. Полиција је привела неколико демонстраната, који су осуђени на новчане казне. Радници Железаре ћуте како би сачували мале плате. Ћуте и гутају отрове који их убијају. Многи наду полажу у исељење. Мештани Радинца, Вранова, Раље и других села, кажу да би одмах продали све што имају и одселили се што даље, само кад би успели да нађу купце који би пристали да живе под црвеним облацима из Железаре.

За заштиту животне средине боре се још само активисти из „Тврђаве“ и представници најугроженијих села. У очајању, неки од њих предлажу да се димњаци из Железаре подигну у Београду, један у „Београду на води“, други на Kалемегдану, па да и Београђани осете мирис издувних отрова.

Смедеревска Железара је само један од опасних загађивача животне средине у Србији. Највећи тровачи налазе се у власти, која за шаку пара дозвољава тровање природе и људи.

[table id=1 /]

Предраг Поповић / magazin-tabloid.com