Поново букти између Црне Горе и Хрватске због српског брода, Србија ћути

2

Поново букти између Црне Горе и Хрватске због српског брода, Србија ћути.

“Сукцесија” Југославије произвела је бројне међудржавне проблеме између земаља наследница. Брод “Јадран” један је од најинтригантнијих.

Црногорски министар одбране Драган Краповић је јуче у Тивту требао да се састане с министром одбране Хрватске Иваном Анушићем, али је тај састанак како јављају црногорски медији отказало хрватско Министарство одбране.

Разлог отказивања састанка су Краповићеви ставови о спорној плочи у Морињу и о власништву над бродом “Јадран”, наводе подгоричке “Вијести” позивајући се на информације из Министарства одбране Хрватске.

Посета званичника Загреба Црној Гори

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Свему је претходио долазак министра спољних послова Хрватске Горана Грлића Радмана и поменутог министра Анушића у суботу увече у Тиват на прославу Дана хрватског народа у организацији Хрватског националног вијећа Црне Горе.

Прочитајте још:  Наоружани кијевљани позивају на обрачун с нацистима
Шеф хрватске дипломатије рекао је том приликом у Бару да Хрвати у том граду “живе вековима” и поручио им је да ће Хрватска увек бити уз њих.

Грлић Радман је прокоментарисао и отказивање састанка са Краповићем:

– Успорио је власништво над бродом ‘Јадран’, вероватно би успорио и неке друге теме које бисмо отворили. Мислим да је једино исправно то да тај састанак нисмо одржали. Надам се да ће у будућности његови ставови бити прихватљивији. У овом тренутку, уз такве ставове, ја немам што тражити на том састанку.

Треба поменути да су из Хрватске стизале сличне поруке и раније, те да су са њима морали да се носе бивши црногорски министри и премијери. Тако је у августу прошле године дошло до једног интензивирања спора око брода Јадран.

Прочитајте још:  Самарска област разматра сарадњу са Србијом
Главни актер неспоразума и тада је био хрватски министар Грлић Радман који је тврдио да је матична лука брода Сплит, а да је био уписан у флотне листе свих хрватских лука на Јадрану.

– Били су мањи, средњи и већи ремонти, случајно је 1990.године на јесен завршио у ремонту у Тивту и тако је остао – навео је хрватски шеф дипломатије.

Прочитајте још:  Миротворац Ђукановић:Агресија Русије на Украјину је најбруталније кршење људских права
Нису тако мислили, међутим, у црногорској влади. Премијер Дритан Абазовић казао је да су на причу о броду “Јадран” ставили тачку.

– Брод “Јадран” припада држави Црној Гори . У целој дисолуцији Југославије ваљда је нешто требало да припадне држави Црној Гори, ако је то брод “Јадран” ми не желимо да он треба да буде ствар спорења нити њему то пристаје – саопштио је бивши премијер.

Историја брода “Јадран”

– Стварањем прве југословенске државе 1918. године и њене краљевске морнарице, јавила се потреба за набавком школског брода на коме би се квалитетно обучавао поморнарички кадар. Како нису одобрена новчана средства за ову набавку, јуна 1926. године организација „Јадранска стража“, која се бавила популаризацијом поморства међу јужним Словенима, започиње у сарадњи са морнарицом свеобухватну акцију прикупљања новчаних средстава за набавку брода. На тај начин је обезбеђено милион динара, док је остатак до тражене суме „намакла“ морнарица путем кредита и ратне репарације. Укупна потребна сума била је 8.407.030 динара или 622.743 ондашњих марака.

Прочитајте још:  Београд брани српске светиње у Црној Гори
Уговор за градњу школског брода склопљен је 4. септембра 1930. године са немачким бродоградилиштем “Х. Ц. Стулкен Сохн” у Хамбургу. Школски једрењак добио је име „Јадран“, а поринут је 25. јуна 1931. године. Због насталих проблема око наплате потраживања из ратне репарације, брод бива завршен тек 27. јуна 1933. године, када је и испловио. У Тиват, где му је и данас матична лука, упловио је 16. јула 1933. године у 10 часова, уз свечани дочек, како и приличи.

Већ наредне године ш/б „Јадран“ почео је са својим школским крстарењима. Пре Другог светског рата било је седам вожњи изван Јадранског мора, а после рата само пет, јер примат у крстарењима преузима ш/б “Галеб”. Примат преузима назад 1997. године крстарењем до Грчке, да би већ следеће године отпловио за Лисабон.

Прочитајте још:  Шта ћемо све у 2023. плаћати по вишим ценама?
Најзанимљивије и најдуже путовање ш/б „Јадран“ (11.262 наутичких миља) било је на рути Дубровник-Њујорк-Бостон-Дубровник у времену од 20. априла 1938. године до 21.јуна 1938. године.

Током Другог светског рата школски брод „Јадран“ користила је италијанска ратна морнарица, такође као школски брод под именом „Марко Поло“. Капитулацијом Италије започиње тежак период брода. Запуштен, огољен, опљачкан, без јарбола, дочекао је крај рата у једном од канала у Венецији где је служио као мост. 1946. године Јадран бива дотегљен у ремонтни завод “Сава Ковачевић” у Тивту, где се до 1949. године врши ремонт – наводи се на Википедији.

Спорно власништво над “Јадраном”

Прочитајте још:  АРХАНГЕЛ МИХАИЛО ПРЕДВОДНИК ЈЕ ВОЈСКЕ
Међутим, након распада заједничке државе отворило се питање власништва над бродом које је и до данашњег дана остало нерешено. Хрватска се не слаже са садашњим стањем и тражи препуштање брода њиховој морнарици.

Агенција Хина наводи да је једрењак од 1933. до 1991. године био уписан у флотне листе хрватских лука. Додаје се да 1991. отпловио на ремонт у Црну Гору где је и остао.

Од потписивања Споразума о сукцесији СФРЈ 1992. Хрватска инсистира на томе да врати брод али још није пронађено билатерално решење.

Прочитајте још:  Српски владар из сенке о ком се данас врло мало зна: Носио је и мач и мантију, и био десна рука краља Милутина
Након распада СФРЈ, брод су користиле оружане снаге СРЈ, а након разлаза Србије и Црне Горе Јадран је остао у Црној Гори.

Црна Гора је 2017. обновила брод, а годину касније је поводом 85. годишњице брода поново отворен спор око власништва између Хрватске и Црне Горе.

Прочитајте још:  Потписан Меморандум о разумевању између Србије и Саудијске Арабије
Јадран је привезан уз риву у Тивту у Боки Которској. Користе га црногорска морнарица, Поморски факултет у Котору за обуку, а и црногорске власти за пријеме за високе госте.

Плоча у Морињу

Хрватски званичници су као додатни разлог отказивања састанка са Краповићем навели и његове ставове о плочи у Морињу. Наиме, ради се о плочи која је постављена у време министровања Ранка Кривокапића и на којој се Црна Гора извињава за наводне догађаје у логору “Морињ” с почетка Рата у Југославији.

Прочитајте још:  Режимски посланик најавио иницијативу за закон против страних плаћеника!
Натпис на плочи подражава, заправо, један изазито анти-српски наратив, наводећи како су се те догађаји одвијали током “Великосрпске агресије на Хрватску”.

Надлежна инспекција је само пар дана након отварања плоче донела решење да се иста уклони, што на концу није испоштовано.

Прочитајте још:  Русофил Дачић: Чланство у ЕУ остаје приоритет Србије
Став министра Краповића, који је званичницима Загреба споран је тај да је направљена грешка када је постављена плоча у Морињу, те да натпис на њој не одговара чињеницама. Краповић је рекао и да оно што се десило у логору Морињ, није последица великосрпске агресије, него рата у бившој Југославији, те да би плочу требало заменити.

Васељенска/Србија данас

Бонус видео

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

2 утиска на “Поново букти између Црне Горе и Хрватске због српског брода, Србија ћути

  1. Ваља овде подсетити какву је, најблаже речено, нечасну уло­гу 1939. године одиграо кнез Павле Карађорђевић (1893-1976) у споразуму Драгише Цветковића (1893-1969) и Влатка Мачка (1879­-1964) око формирања банови­не хрватске. Препустио им је При­мо­рску Бановину, део Врбаске Бановине, делове Дунавске Бано­ви­не (и део Зетске Бановине (Дубровник са Конав­лима, све до Превлаке). Тада су Дубровчани послали делегацију да се оштро супротстави тој сулудој намери. Они, Дубровчани, римокатолици, би­ли су свесни свог србског порекла, свог Србства, и покушали су да се намераваној кроатизацији одупру и тада, као шт­о су се одупи­ра­ли и после Великог рата (Првог светског), када су своју делегацију послали у Париз, на Мировну конференцију јер нису желели да се нађу под загребачким патронатом – они су благовремено “прочитали” Хрвате, што србским полити­ча­рима никада, ни онда, ни данас, ни у међувремену, није пола­зи­ло “за главом”.
    Добро, Дубровник је Хрватима километарски нешто ближи од Боке и Бара, али је у њему и његових 14 “одломака”, 31. децембра 1890. године пописано 11.177 житеља, од којих 10.327 римока­то­лика, 546 православних, 1 унијат, 225 еван­ге­ли­ста и 79 Јевреја. Од њих 9.713 “говори у кући” србски, 716 талијански, 19 сло­венски, 2 ру­ски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 маџар­ски. Што значи: као ни по Истри и Кварнеру педесетак година раније, ни у Ду­бров­нику тада није било ни једног јединог Хрва­та, а Јеремија Мит­ро­вић (1910-2011), историчар и библиотекар, пише да “до назад ма­ло година амо не бијаше настањених ни ци­гли један Хрват”, а 1896. године “има их само четири”.
    Када је загребачки “Вијенац” 1890. године позвао “мостар­ске Хрвате” на “народно слав­ље у Макарску”, један савременик запи­саће да у Мостару нико не зна за Хрвате и запитаће се от­куд Хр­вати тамо, “кад је Мостар главни град ‘Војводине св. Са­ве’, у коме су вазда живје­ли чисти Срби од три вјере”. И не само у Мостару, већ и другде јер је и политичар и историчар Фрањо Рачки (1828­–1894), према писању Педра Рамета (Лондон, 1949), про­фе­сора поли­тич­ких наука у Норвешкој, “смјело изјавио да нема основа за нацио­ално издвајање Хрвата од Срба, јер они уствари и јесу Срби. По његовом мишљењу само их римски католи­цизам и жеље Ватика­на спре­чавају да се изјасне као Срби”.
    Све што је довде изложено, озваничио је Хајнрих Бенхаус, главни картограф Аустријског царства, објављујући 1846. годи­не етнографску карту Аустријског царства са подацима да је на про­стору данашње Хрватске живело два милиона шестсто четр­де­сет три хиљаде (2,643.000) Срба и осамсто тридесет шест хи­љада (836.000) Хрвата.
    Годину дана касније, Бенхаус је објавио етнографску карту бал­канског дела Османског царства, која сведочи да је на про­сто­ру данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине жи­ве­ло 99% Срба, док су онај преостали један проценат чинили “при­падници осталих народности, националних мањина и етнич­ких гру­па”, без иједног Хрвата јер су они, како су показали изло­жени примери, на томе пространству били “непозната врста”.
    Код Велише Раичевића Псуњског (1903-1972), у књизи “Хрвати у светлости историске истине” читамо да да “није узалуд онај руски писац Никола Дорунов написао: Милиони Срба поставши римокатолици претворише се у Хрвате” и, на другом месту: “…нити је руски генерал Гурко у варшавском Дневнику за месец октобар 1890. без разлога написао о својој посети Загребу и ово: ‘Дошао сам у столицу покатоличеног Српства’”. Касније, то по­ка­толичено Србство, подстрекавано из Рима и васпитавано у је­зу­ит­ским центрима, својим насртајима на Србство и православље неизмерно је превазишло вандализам и зверства турских јанича­ра, како по избору злочиначких средстава, тако и по броју жрта­ва. То су хрватски јаничари чија недела неће избледети из срб­скога народног памћења док Србство буде постојало. То је Вели­ша Раичевић имао храбрости да напише онда и да објави, а о тој ствари наши многобројни историчари, и из ранијих генерација и наши савременици, или ћуте, или се боје да проговоре, или се стиде пред чињеницама, или не знам шта, али не говоре.

  2. Хрвати су ушли у Краљевину Србију, нико их није терао. Имали су циљ постављен од Ватикана одвајкада – убити, заклати и клати православни живаљ. Обзиром да никада нису ни имали своју државу, већ 30 и више година умислили су да су они неко и нешто а нису ништа. Вечито под туђом чизмом. И данас је тако. Црна Гора је имала своју државу и опет ће једног дана бити заједно са Србијом и Републиком Српском а и Космет ће поново бити српски. Историја је релативан појам и зато Црногорци не треба да дају Хрватима брод који су Срби градили и највероватније највише пара уложили у њега. Све ће ово проћи!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *