За НВО сектор радница из Боговађе је џелат, а не жртва

ла негде на Блиском истоку, на територији под контролом Исламске државе. Не, тамо би је после понижења највероватније и каменовали. Овај догађај одиграо се у центру за прихват миграната у месту Боговађа, крај Лајковца, на простору где се још не може тек тако каменовати, али се може понижавати.

Питање је да ли бисмо за овај инцидент икада и сазнали да га није снимио један од учесника и окачио на интернет. Питање је да ли би понижена и измалтретирана жена икада изашла у јавност са својом причом, јер, као што нам то организације које се баве борбом против насиља над женама често напомињу, тек мали део жртава ове врсте насиља злочин пријављује. Постоји, срећом, тај нагон код садиста да своје иживљавање документују, па нам сами дају доказе. Тако су се усташе сликале док кољу, нацисти док стрељају, исламисти док секу главе, а ови сироти млади људи који су побегли од ужаса рата, и који само траже бољи и срећнији живот у Европи, док малтретирају жену, што је тек најава онога што би могло да уследи, само када би имали мало више моћи. То смо све већ лепо видели на другим местима, од већ поменутог Блиског истока, па до делова Западне Европе, где су успоставили снажне мостобране.

Докле ће то и како ићи, врло прецизно описује чувени Мишел Уелбек у књизи „Покоравање”. Уелбек, да се разумемо, није никакав пророк. Он је само имао храбрости да напише како види европску будућност. Како ће се ствари окончати ако се настави с неконтролисаном имиграцијом било је јасно људима још шездесетих година и они од тада упозоравају.

Оно што је некима чудно, неочекивано, невероватно јесте реаговање невладиног сектора, бескомпромисних бораца за људска права. Ултрафеминистичка организација Центар за девојке (поред запрепашћујуће глупости, била ми је невероватна количина не само мизандрије у коментарима њених чланица него и начин размишљања сличан нацистичком који избија из подсвести, а оличава се, на пример, у употреби гесла „свакоме по заслузи”, пароле Jedem das Seine која је красила улаз у логор Бухенвалд) тако, на пример, организује промигрантску акцију „Замисли себе у њиховим ципелама”, али је нема пред малтретирањем једне жене због наводне увреде верских осећања миграната.

Не могу себе да замислим у њиховим ципелама из бројних разлога, али могу да саосећам с оном измалтретираном женом, што ове феминисткиње очито не могу. То је можда зато што је нису идентификовале као некога ко се активно бори против патријархата, па и треба да се „врати у пећину”, како то премудро рече њихова извршна координаторка у складу с принципом „ко није са нама, против нас је”, што је још један крајње тоталитаристички начин размишљања.

Наци-феминисткиње се макар у овом случају не оглашавају. Ћуте паралисане спрам овог унутрашњег сукоба. Али не ћуте активисти такозваног „Инфо парка Београд” који оптужују жртву овог срамотног догађаја да је, у ствари, џелат и да је све што јој се догодило и више него заслужила. Испада да за каменовање нису само радикални исламисти, него и екстремни људскоправаши. Није она понижена него је она понижавала и тиме је изазвала оправдано реаговање сиротих малих миграната. По њиховој причи, она и још један радник обезбеђења нису дозвољавали младим мигрантима да се моле, па је то изазвало гнев забележен на снимку. Мало је теже у то поверовати, јер ако се погледа снимак, јасно је ко наступа с позиције моћи, а у чијим је очима страх.

„Инфо парк” иде још даље. У њиховом тумачењу, инцидент из Боговађе је „узнемирио антимигрантске екстремисте, исламофобе и друге фашисте”. Ако вас узнемирава снимак на којем разуларена руља миграната малтретира једну жену, ко год био у тој руљи и ко год била малтретирана жена, ви сте „екстремиста”, „исламофоб” и „други фашиста”.

А шта сте ако вас такав снимак не узнемирава? Шта сте тек ако страну у том спору бирате на основу сопственог интереса? Јер не видим ниједан други мотив код људи из „Инфо парка”, осим оног финансијског. Да ли једне раднице Комесаријата за избеглице има или нема, није толико битно, од ње нема користи. А да ли има миграната или не – суштински је важно. Без њих нема донација, нема ни „Инфо парка”, нема ни посла. Онда и не чуди чији се интереси бране упркос свему, а не чуди и шта кога узнемирава.

[table id=1 /]

Извор: Вечерње новости, 27. децембар 2020./Искра / Филип Родић