Зашто Срби треба да буду захвални Вучићу

Током периода владавине комунистичке партије постојало је умрежено мишљење да су представници власти неприкосновени. Свака одлука која се спроводила у пракси није се доводила у питање, просто народ је мислио да власт непогрешива. Култ личности овековечен у Титу, љубав према власти манифестован кроз цинкарење је укратко однос који је упражњаван. Када се зна како смо се понашали у претходним деценијама, не треба да чуди што смо то наставили да радимо и данас, не мењајући динамику и интензитет. Све оно што се нормалној особи, здравог разума чини апсурдно код нас је добијало епитет божанства. Све оно што треба да буде посматрано као потпуно нормална ствар, да се на политичаре гледа гледа као на људе од крви и меса,који су колико толико поштени људи, код нас су стајали на пиједесталу док су им се грађани клањали као златном телету.

Ту наравно долазимо до наше фамозне личности према којој треба да искажемо захвалност. Напротив та захвалност не сме да се исказује на начин како то чине чланови странке кроз разне перформансе и молитве, већ кроз објективно сагледавање његовог учинка током једног периода његове владавине.

Прва захвалност:. Парламент

Многи ће рећи, Вучић је обесмислио парламент, направио од њега циркус. Напротив,показао је широј јавности да је то управо и функција парламента и парламентаризма. Представници одређених политичких опција, без стручних компетиција одлучују о круцијалним питањима у држави. Одабрани простом већином, пошто се у демократији фаворизује број, тј. квантитет уместо квалитета логично је да су скупштинске фотеље, и наравно одборе као саставни део тог посла попунили људи из владајуће странке. Посланици који ту и тамо, по неколико недеља у континуитету уместо да се баве горућим темама, баве се анализама личности у Србији, делећи одређене квалификације, често на изузетно вулгаран начин, отворено показују да просечан бирач не зна уствари коме даје глас. Он, током излагања политичких програма, који су у демократији потпуно исти код свих политичких странака, само су промењени редослед речи у реченици, не зна за кога гласа. Он суштински зна за ту прву личност, која је носилац листе, око које гравитирају целокупна дешавања.

Та личност, сумњивог порекла, пуно демагогије и слатких прича је алфа и омега целокупне инфраструктуре једне странке. Око ње су окупљени ликови сличних моралних квалитета, без неких великих референци, али зато спремни да до краја спроводе наређење које добијају са врха. Управо ти људи којима је окружен треба да приме главни ударац током кампања и политичких превирања јер из тог разлога онај који стоји на врху може да направи маневар и да сву одговорност са себе пребаци на њих. Чим учине нешто компромитујуће, када се очекује да неко сноси одговорност за дела која чини, ( иако једна од основних догми демократије је управо не постојање одговорности, као и комунизму), њему даје простор да опере љагу са себе и да каже ,, како не може све одједном да контролише и надзире” али да ето обећава да се то више неће поновити и да ће на његово место доћи неко ко поседује далеко бољу биографију. И то тако иде у недоглед ,понавља се изнова и изнова, као нешто што је потпуно нормално, на шта смо се навикли и прихватили, па ето дешава се и најбољима.

Захвалност: Однос владар- народ

Можда би ово требало поставити као неки фундамент, тај однос владар- народ. Најчешће је владар рефлексија свих наакумулираних осећања у једном народу. Представник власти је типична персонификација свих особина које један народ поседује у једном периоду. Бољег примера за ово нема од Срба. Срби док су духовно и карактерно били велики народ, просто су штанцали хероје и светитеље као на траци. Данас када владају потпуно други системи вредности овековечени кроз нихилизам, кроз саботирање сваког духовног и интелектуалног капацитета логично следује да ће на власти да буде један Вучић. То и није толико лоша ствар, када бисмо ми поседовали моћ да сагледамо себе изнутра и схватимо да свака промена на унутрашњем плану која буде кренула од индивидуе, временом ће се прелити на читаву нацију.

Наравно, сујетни, сматрамо да смо безгрешни, у пуној идентификацији са великим вождом који нас предводи у нове победе, управо мислимо да сви око нас треба да се промене како би били као ми. Напротив, ми мислимо да смо економски тигар, са растућом економијом коју упоредо прати невероватна експанзија војних потенцијала, и да би сви уствари хтели да буду као ми. Баш из тог разлога осећамо захвалност према великом вођи, ко неће са нама не заслужује наше присуство.

Трећа захвалност: Ко су гласачи, ко су личности које подржавају званичну политику? То су најчешће амнестирани злочинци, људи који су осумњичени за утају пореза, лажна елита, представници шоу бизниса итд. Како обично бива у транзиционим и пост- транзиционим земљама најгори могући олош добија могућност за експонирање. Обичан народ, који вероватно није на сличним таласним линијама, не може кроз њих да сагледа власт. Ако није био у стању да препозна до тада, баш кроз њих има прилику да види са каквом власти има посла. То су претежно дубоко компромитоване особе, сумњивог морала, које су се обогатиле на крајње волшебан начин док је земља грцала у беди. Да би сачували привилегије, самим тим наставили да се богате, решили су да буду потпора највећем у нашем народу од Светога Саве и да дају пун легитимитет његовој политици. Та псеудо елита, за коју се везују многе прљаве ствари, плаћа дебео рекет како би опстала на позицијама на којима се налази. Дубоко свесна да врло лако може да заврши у затвору, често крајње фанатично и френетично брани идеолошке позиције владајуће странке. Управо тај страх је мотивациони фактор који даје додатни импулс њиховој подршци да би се обезбедио миран сан.

Резиме: Одређене захвалности, сажете кроз три ставке нису наравно све оно на чему Срби треба да буду захвални. Постоји ту још много тога што изискује поштовање, али посматрано са аспекта које су ствари приоритетне због којих треба да уважавамо највећег од светога Саве сублимирано је на претходним страницама. Само треба добро размислити у будућности да ли је добро да осећамо захвалност за неког ко показује отворену мржњу према нама, или да потражимо у себи неки нови извор енергије који ће бити неки будућ импулс промене прво на појединачном, потом на општем нивоу. Тај импулс треба да буде носилац промене система, који треба да уруши све оне парадоксе које са собом носи демократија у себи, и да трасира пут нечему што даје далеко бољи резултат. Нека реченица, ,, Познаћете их по плодовима” за почетак буде звезда водиља, биће нам током изградње новог система вредности далеко лакше да препознамо шта је то што даје добар плод, и оно у чему ће нам помоћи да кренемо да градимо друштвом благостања на свим разинама.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

[table id=1 /]