Бајден и реалистичка спољна политика

Америчка спољна политика захтева три ствари: професионализацију, управљање кризама и одрживу визију.

Током протекле четири године, превише позиција на свим нивоима бирократије остала су или непопуњена или попуњена званичницима са недовољним искуством или овлашћењима. Резултат тога је да се смањио амерички утицај у безбројним кризама широм света.

Једноставним и брзим попуњавањем бирократских позиција висококвалификованим кадровима нови председник може поправити велики део штете начињен у претходне четири године. У протеклом периоду често се дешавало да недостаје компетентности, и да чак и они који су компетентни буду деморалисани. Стога не треба потцењивати ефекте постављања компетентних кадрова у Стејт департменту и међу државним службеницима у Пентагону.

Управљање пандемијом вируса COVID-19 председника Доналда Трампа најбољи је пример како не треба управљати кризом. Криза није само усмеравање пажње, већ усмеравање моћи ка циљу остварења жељеног исхода. Изабрани председник Џо Бајден мора одабрати тим за националну безбедност који ће се без илузија и у међусобној хармонији суочавати са кризама.

Највеће управљање кризом након ере Никсон-Форд демонстрирао је тим за националну безбедност председника Џорџа Буша старијег. Њихове реакције на масакр на Тјенанмен тргу, пад Берлинског зида и ирачку инвазију на Кувајт биле су истовремено бриљантне и контраинтуитивне. То је златни стандард којем Бајден мора тежити. А можете бити сигурни да ће избити много криза широм овог нашег полуанархичног света, погођеног вирусом COVID-19 и економским последицама пандемије.

Одржива визија значи активно ангажовање у свету уз истовремено настојање да се избегну било каква велика размештања војних снага. Изолационизам и стратегија балансирања (off-shore balansing је израз у реалполитичкој стратегији који означава одржавање баланса моћи у одређеном региону наизменичним подржавањем великих сила од стране спољног актера, у овом случају САД; прим. прев) нису примерени у свету који је клаустрофобичнији и повезанији него икада раније у историји. Свако место је сада важно. Инцидент у Африци може утицати на америчко-кинеске односе. Циљ мора бити да се дипломатски ангажујемо свуда, а да нигде не заглибимо.

Доба конкуренције великих сила не би требало да значи егзистенцијални идеолошки сукоб, где циљ постаје промена система владавине у Кини и Русији. Требало би да будемо отворени за договоре о детанту са овим режимима: зато што одрживост у политици значи самоограничавање у циљевима. Амерички народ није потписао сагласност са политиком смењивања режима у било ком делу света.

Наравно, Америка је водећа светска демократија, и стога мора тежити промоцији либералног модела друштва и људских права. Али то морамо чинити узимајући у обзир сопствена ограничења. Демократија не подразумева само одржавање избора, већ почива на изградњи институција. Стога морамо бити стрпљиви. Ако константно будемо давали прави пример, можда ће и други почети да га следе. Пример који даје амерички председник и даље је несумњиво највећа варијабла у систему међународних односа.

Опоравак од претходног четворогодишњег периода је изводљив уколико се будемо вратили професионалној бирократији и ако не склизнемо у неоизолационистичку политику. Сада нам је потребан реалистички интернационализам. У том смислу као пример би требало да нам служи политика председника Буша старијег.

Роберт Каплан је председавајући Роберт Штраус-Хјуп катедре за геополитику при Институту за спољну политику. Аутор је 19 књига о међународним односима и историји, од којих је последња „Добри Американац: епски живот Боба Герсонија, највећег хуманитарца америчке владе“.

[table id=1 /]

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Извор The National Interest / Роберт Каплан