Политика и морал

0
Борислав Боровић, Форум независних економиста

„Демократија је када часни, а не имућни људи владају“.

Аристотел

Политика је одувек била та која је пресудно одређивала и наметала моралне стандарде и формирала моделе друштвено прихватљивог понашања у једној заједници. Или директно преко закона које је доносила или посредно преко атмосфере коју је стварала у друштву. У новије време и преко медија непосредним порукама политичке елите. Готово редовно, за себе је тражила (и добијала) право да одступа у обављању свог посла од моралних стандарда које је наметала осталим грађанима. Створена је друштвена клима да су наводно у политици сва средства дозвољена, при томе потпуно супротна од декларативних и формалних узуса по којима се остали свет морао понашати.

„Ако вам је до морала идите у цркву“ постао је општеприхваћен мото већине савремених српских политичара, а на таквом понашању им више нико и не замера. Питање је, међутим, да ли бављење политиком треба да подразумева дволичност, недоследност, превару или… безочно негирање очигледних пропуста у вођењу државно-политичких послова. Или то мора бити означено као недостојно и недозвољено понашање у будућности? За мене је неспорно да политика мора бити заснована на принципу морала и правде, јер је то „посао“ за остварења општекорисних друштвених циљева. Међутим, она данас у свету све чешће постаје циљ и средство за успех политичара као „класе за себе“ и интересних група које заступају.




А шта је заправо успех, чиме се мери и ко треба да користи резултате тих успеха? Kако ствари стоје, очигледно не народ и грађани, већ елита која те грађане и народ користи као параван за наводно демократско уређење и одлучивање. Kако је свима јасно да се све претворило у своју супротност и пародију, користи се језичка варијација стручно названа „демократски дефицит“, која суштински доноси само банковни суфицит за одрођену економско-политичку елиту.

Још од Макијавелија се поставља дилема да ли успешна политика мора бити очишћена од морала и да ли су то потпуно одвојене или чак искључиве ствари. Неретко се дешава да појединци у политици, али и јавном животу и на радном месту страдају само зато што су следили принципе морала, правде или се чак стриктно држали закона.

Такви постају страдалници уместо лауреати узорности и исправности!!! Зашто би политика била једини посао, ако не рачунамо криминал, којем се даје право на одсуство морала у свом деловању? Да ли политика онда и сама улази у сферу криминала? Зашто им то право дају обични, вредни и паметни људи? Зашто се цене људи који се служе таквим средствима? Правда и морал се могу десити само онда ако се делује по принципима правде и морала. Kакви ће то плодови политике бити ако се заснива на антиморалним и антиправедним деловањем? Засигурно никакви.

Зашто се онда од „поданика“ тражи поштење, а сама политика се храни и расте од непоштења? Нажалост, политику све више воде само новац и интерес групе људи, а не народа који би политичари требало да политички заступају. И многи интелектуалци, који би требало да дигну глас против ове опасне аномалије то суштински престају да буду. Постајући део тих интересних група, они престају да буду део „остатка“ народа који би требало „интелектуално“ да заступају. Све ово потпуно мења односе у друштву, које сада почиње да богате преваранте проглашава способнима, а моралне и праведне без пара – неспособнима.




Обичан, поштен свет, забављен својим проблемима набеђују да „тако мора“, јер, побогу, тако се свуда у свету ради. Високу политику у великој већини света народ више не интересује, она га чак и презире мада декларативно заговара супротно. Да је народ важан, како се тврди, не би од глади умирало на стотине хиљада гладне деце по свету или не бисмо присуствовали савременој драми где су милиони невољника протерани из својих домова. Све више је мука народа храна политичких владара света. Зато се и траже све већа одрицање, пореска дисциплина, беспоговорно послушништво поданика…

А политичари би заправо требало да буду подложни провери и оцени исправности као и сви остали грађани, а у многим аспектима и строже, јер нису ни виши ни вреднији од других. Требало би, али није тако. Можда је најбољу оцену дао Шарл де Гол, када је још средином прошлог века уочавајући однарођавање политичке елите изјавио: „Политика је преозбиљна ствар да би била препуштена политичарима“.

Борислав Боровић, Форум независних економиста

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.