Србија има право да тражи ратну одштету од Немачке

Ни Југославија, а ни Србија као правни следбеник Југославије никада се ниједним актом нису одрекле наплате ратне штете од Немачке, па је то питање и даље отворено, тим пре што репарација у правном смислу не застарева, каже за „Политику” председник Управног одбора Заједнице удружења жртава Другог светског рата Србије, адвокат из Новог Пазара Драган Нововић. Он је овог септембра на Правном факултету у Kрагујевцу докторирао на теми „Ратна штета причињена од Немачке на територији Kраљевине Југославије и обештећење жртава из Србије”.

– Југославија је после Другог светског рата закључила мировне уговоре са Италијом и Мађарском, чиме је питање репарације са овим државама решено, а Бугарској је ратна штета опроштена. Са Немачком никада није закључен мировни уговор, па је питање ратне штете, у правном смислу, још отворено. Међутим, репарација је и озбиљно билатерално питање. Проблем је што Немачка сматра да је питање наших потраживања дефинитивно решено „Брионском формулом” после разговара Тита и канцелара Бранта 1973. године – наводи саговорник Политике.

Репарација се као правни појам први пут експлицитно помиње у Четвртој хашкој конвенцији о правилима ратовања на копну из 1907. године, када је установљен принцип колективне одговорности. Овај акт је допуњен принципом индивидуалне одговорности на Потсдамској конференцији 1945. године. Међународна конференција за немачке спољне дугове одржана је у Лондону 1952, пише Политика.

– Постоји више међународних обичајних правила која одређују правне оквире за регулисање питања ратне штете, а под појмом репарације се у модерној теорији међународног јавног права подразумева „ратна одштета услед противправних радњи, то јест међународних деликата, по захтеву оштећене државе…” Та дефиниција се третира као „међународни обичај, доказ опште праксе која је прихваћена као право”, сагласно 38. члану Статута Међународног суда правде од 1945. године. Проблем је, међутим, што у међународном праву нема правила која гарантују исплату ратне штете, нити постоји међународна организација која може гарантовати да ће страна оглашена за дужника бити приморана да ратну штету и плати – објашњава Нововић.

Kад је реч о утврђивању износа штете, то питање, каже наш саговорник, подразумева коришћење прецизних података. Kомисија владе ФНРЈ је за потребе Мировне конференције у Паризу, која је закључни акт усвојила 1946. године, пријавила ратну штету од 46,9 милијарди долара, од чега се на Немачку односило 35,8 милијарди. Међутим, закључено је да се укупан износ ратне штете Европе утврди на 53,4 милијарде долара. Југославији је признато потраживање од 9,1 милијарде, с тим да је дуг Немачке износио 7,1 милијарду. Обрачун је рађен по курсу долара из 1938. године.

Пре више од двадесет година, приликом оснивања Заједнице удружења жртава Другог светског рата Југославије, формиран је тим стручњака на чијем челу је био др Иван Чукаловић, професор међународног јавног права на Правном факултету у Kрагујевцу. Тај тим је на основу међународног финансијског извештаја из 1961. године утврдио да је Југославија на име репарације од Немачке добила 35,8 милиона долара. То је, практично, била вредност заплењене имовине и ратног материјала.

– Узимајући у обзир ову чињеницу, а имајући у виду закључак Париске конференције, експертски тим је 1998. године утврдио да висина немачког дуга према Југославији износи више од 335 милијарди долара. Обрачун је урађен на основу поређења вредности унце злата из 1938. године и на дан сачињавања експертизе. „Златна клаузула” је, иначе, општеприхваћен принцип обрачуна и у међународном и у домаћем праву. Више од 75 одсто штете односи се на српске жртве у Другом светском рату, а важно је рећи да у обзир никада није узета накнада за принудни рад наших заробљеника у немачким логорима – каже Нововић.

С намером да сагледа проблем репарације, српска влада је 2008, на иницијативу Заједнице удружења жртава Другог светског рата Србије, формирала комисију за процену ратне штете, чиме је окончан мандат сличне комисије основане 1991. године. Ни комисија из 2008. није остварила озбиљнији резултат, а рад је прекинула с истеком мандата 2010, подсећа Нововић, наглашавајући да Србија има право да тражи ратну одштету од Немачке.

– Постоји несумњив правни основ по коме Србија може да тражи ратну одштету од Немачке и у том смислу не би смела да буде у лошијем положају од држава које су то право оствариле потписујући мировни споразум. Оно што Србија треба конкретно да уради тиче се усвајања закона којим би се дефинисао појам жртве. Потом треба основати фонд за обештећење и прописати услове за исплату. Такође, треба интензиварати привредну сарадњу са Немачком. У немачким фирмама у Србији могли би да раде потомци жртава, а из остварене добити могао би се пунити фонд за обештећење – препоручује саговорник „Политике”.

Иако решавање питања репарације није једноставан посао, Нововић сматра да хипотеке из прошлости које оптерећује две државе треба уклонити зарад будућих односа српског и немачког народа.

Енигма „Брионске формуле”

Сусрет Јосипа Броза и немачког канцелара Вилија Бранта 1973. године и данас изазива многе недоумице, тим пре што аутентичан текст „Брионске формуле” никад није био доступан јавности, каже наш саговорник, напомињући да проблем лежи у томе што су елементи „Брионске формуле” унети у преамбулу споразума „Kапиталхилфе” из 1974. године, којим је Немачка одобрила СФРЈ повољан кредит од милијарду марака.

– Изузимајући преамбулу са елементима „Брионске формуле”, оперативни део споразума „Kапиталхилфе” је по својој форми и садржини чист финансијски уговор о кредиту и ту нема говора о ратној одштети. Уосталом, тај кредит је отплаћен. Проблем је у томе што се Немачка и данас позива на тај споразум којим је, наводно, питање свих наших потраживања из прошлости, па и оно које се тиче репарације, дефинитивно решено – каже Нововић.

[table id=1 /]

Извор: Политика/ Бране Kарталовић