ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА ИНВАЗИЈА НА КРИМ? Звецкање оружјем са Запада уноси немир код грађана

Крим (Фото: REUTERS / Stringer)

САД и НАТО припремају се да изврше инвазију на руско црноморско полуострво Крим, прича је која се повремено провлачи кроз светске медије. У том смислу се почетком децембра прошле године огласио и Јефим Фикс, заменик председавајућег кримског парламента, који је навео да је на Москви да одлучи како ће организовати одбрану дела своје територије, као и да „звецкање оружјем” западног војног савеза „уноси немир у свакодневицу Кримчана”.

Недавни „блиски сусрети” америчких и руских бродова у водама које спајају Блиски исток са Европом и Азијом, и које су одувек биле поприште сукоба, несумњиво указују да време великих ратова још није минуло. Новембарски маневри НАТО-а у оквирима којих су испаљиване и ракете способне да погоде циљеве на Криму, само су епизода у овој игри. Додајмо и да је ових дана у једну војну базу у Румунији упућено 90 припадника америчких оружаних снага и више офанзивних беспилотних летилица.

Ипак, да ли постоје објективни услови да оружје проговори пуном силином?

САД свакако нису саме за себе довољно моћне да отворено крену на Русију. Ни чињеница да је амерички војни буџет безмало десет пута већи од руског не гарантује коначни успех. Ратовање далеко од својих обала ретко када је доносило срећу и тога су у Вашингтону веома свесни. На помоћ европских савезника не могу са сигурношћу да се ослоне. Убеђивање других да се придруже војном походу против највеће државе на свету прескупа је и несигурна работа. Захтева цењкање, давање уступака, умањење сопствене добити… Ипак, паре одвојене за војску, наоружање, научне лабораторије, тренинг центре и слично морају бити утрошене. То траже амерички порески обвезници, чак и они који се у суштини противе сваком рату.




На руској страни ништа од поменутог не уноси спокојство. Напротив, овде су свесни да је противник довољно снажан да се оријентише на повремене чарке, попут ових у Црном мору или, такође не тако давно, у близини Владивостока, у Источном мору. У Москви су свесни и да им тек предстоји прилагођавање новој америчкој администрацији коју ће од 20. јануара предводити демократе, а која се у неким претходним инкарнацијама није показала претерано спремном на поштовање међународних правила.

Такође, ма колико моћ Вашингтона не била као некада, ваља имати на уму да новоизабрани председник Џозеф Бајден на власт долази у тренутку када су САД окупиране масовним вишемесечним расним и политичким протестима, порастом криминала, пандемијом вируса корона и, практично, пред ванредним стањем. Све поменуто може да изазове нежељене последице и по друге државе. Новонастале околности приморавају новог домаћина Беле куће да проблеме решава по скраћеном поступку, „чврстом руком”, а то је тек корак ка класичној аутократији коју у САД толико воле да критикују.

Каквим потезима ће Бајден покушати да докаже да је чврсто засео у седло?

На спољном плану то би заиста могла да буде нека ратна авантура, па можда и поменута инвазија Крима. Тиме би у одређеној мери релативизовао проблеме на домаћем терену и скренуо пажњу обичних Американаца на дешавања ван граница. Наравно, таква могућност има превише негативних подврста. Али, ако околности тако налажу, сва средства су прихватљива и дозвољена.




Могло би се ипак рећи да ће у непосредној будућности претње Русији више стизати из централе НАТО у Бриселу него из Вашингтона. Према једној анализи обелодањеној у децембру протекле године тврди се да је Москва одлучна у својим агресивним потезима према појединим чланицама алијансе. „Дугорочно гледано, Русија ће до 2030, највероватније, остати главна претња западном војном савезу”. На поменуто се надовезао генерални секретар НАТО, Јенс Столтенберг, изјавом да би чланице ове организације требало додатно да ојачају своје присуство на руским границама, уз полуострво Крим, и у Црном мору уопште.

Ако је 2020. углавном прошла у вербалном надметању Вашингтона са Москвом, година у коју смо тек ушли могла би те речи лако да преточи у дела ван озбиљније контроле. Такође, ако се зна да САД немају петљу да ударе на Кину чиме би задовољиле домаће тржиште гладно ратних прича, а да на Русију гледају као на некога са ким би још увек могли „да ломе руке”, онда и дешавања у Црном мору имају смисла.

Таква је тренутна рачуница. Колико је реална може да се потврди тек на ратном пољу. А ту има превише непознаница. По свему судећи прича о инвазији на Крим утихнуће сама од себе. Уосталом, Руси не би 2014. враћали полуострво под свој суверенитет да би га потом јефтино продали.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Политика

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.