Марксова освета Западу

„Ко ће нас ослободити јарма западне цивилизације?“
Ђерђ Лукач, марксистички теоретичар

„Заиста ефикасна тоталитарна држава била би она у којој свемоћна извшрна власт политичких шефова и њихова армија менаџера контролише популацију робова који не морају бити приморани ни на шта, јер воле своје ропство.“
Олдус Хаксли, Врли нови свет

Корени револуције која је захватила културне институције америчке републике сежу много даље од шездесетих година – до августа 1914. године и почетка Великог рата који историчар Жак Барзан назива „ударом који је савремени свет бацио на пут самоуништења“.

Социјалдемократе су 4. августа 1914. биле у Рајхстагу и сви до једног гласали су за кајзерове ратне кредите, придружујући се патриотским оргијама док су одреди војске Рајха упадали у Белгију. Марксисти су били запањени. Дуго очекивани европски рат требало је да буде њихово време. „Пролетери свих земаља, уједините се!“, грмео је Маркс у закључној реченици свог Комунистичког манифеста. Марксисти су предвидели да ће се радници, када дође до рата, пре побунити против својих владара, него што ће се борити против колега-радника из суседних држава. Али то се није догодило. Највећа социјалистичка партија у Европи претворена је у ратну партију, а радници су бацили свој алат и еуфорично отишли у борбу. Ево како то описује историчарка Барбара Тачмен:

„Када је дошао позив, радник за кога је Маркс рекао да нема домовину идентификовао се са земљом, а не са класом. Испоставило се да је и он члан националистичке породице, као и сви други. Сила антагонизма која је, наводно, требало да збаци капитализам, пронашла је бољу мету у странцу. Радничка класа ишла је у рат добровољно, па чак и жељно, као и средња класа, као и виша класа, као читав народ.“

Криво је хришћанство
Након Руске револуције, комунистички удари покушани су у Будимпешти, Минхену и Берлину. Немачки ратни ветерани брзо су сломили баварски совјет. Розу Луксембург и Карла Либкнехта, припадници фрајкора су испребијали и стрељали у Берлину. Режим Беле Куна у Будимпешти трајао је неколико месеци.

Троцки је желео да Црвена армија постане ударна снага револуције. Приликом покушаја да окупира Пољску код Вистуле га је зауставила пољска армија на челу са маршалом Пилсудским. Ништа што су марксисти предвидели није се остварило. Њихов час је дошао и прошао. Радници са Запада, митски пролетеријат, одбили су да одиграју улогу коју им историја наменила. Како је Маркс могао толико да погреши?

Двојица Марксових ученика понудила су објашњење: Тачно је да Маркс није био у праву, радници се нису дигли на устанак зато што су им душе натопљене са две хиљаде година хришћанства, па су постали „слепи“ за своје класне интересе. Све док се хришћанство и западна култура не искорене из душе западњака, марксизам не може да се укорени.

Први ученик-отпадник био је Мађар Ђерђ Лукач, агент Комитерне. „Као једино решење видео сам револуционарно уништење друштва. До мењања вредности на светском нивоу не може да дође без поништавања старих вредности и стварања нових, што чине револуционари“, рекао је Лукач. Као комесар за културу у режиму Беле Куна, Лукач је своје „демонске“ идеје, како их је сам назвао, спровео у дело кроз оно што је постало познато као „културни тероризам“.

Као део тог тероризма увео је програм радничког сексуалног образовања у мађарске школе. Деца су учила о слободној љубави, сексуалним односима, архајској природи породичних правила средње класе, застарелости моногамије и неважности религије, која одузима човеку сва задовољства. И жене су позване да се побуне против сексуалног морала тог доба. Лукачев циљ у промовисању разузданости жена и деце био је уништење породице, тог језгра хришћанства и западне културе. Пет деценија након што је Лукач побегао из Мађарске, његове идеје су одушевљено прихватили промотери „сексуалне револуције“.

Други ученик био је Антонио Грамши, италијански комуниста, који у последње време бива заслужено признат као највећи марксистички стратег двадесетог века. Након Мусолинијевог марша на Рим 1922. године, Грамши је побегао у Русију. Тамо је увидео да бољшевизам не функционише. Режим је могао да приволи на послушност само уз помоћ терора. Закључио је да је лењинизам пропао. Руски народ није преобраћен у комунисте, он је комунизам презирао. Њихова земља, вера, породице, иконе и Мајка Русија – све то је руском народу значило много више од некакве интернационалне солидарности међу радницима. Руски народ се није променио. Чак је и цар изазивао више љубави и оданости од омражених бољшевика.

Грамши је закључио да њихове хришћанске душе спречавају руски народ да прихвати комунистичку револуцију. „Цивилизовани свет био је темељно натапан хришћанством 2.000 година“ – писао је Грамши – „а режим утемељен на хришћанском веровању и вредностима не може да се збаци док се ти корени не пресеку.“

Разбијених илузија, уплашен од Стаљина који је преузео власт након Лењинове смрти, Грамши се вратио кући да би стао на чело италијанске Комунистичке партије. Мусолини је имао другачију идеју. Затворио је Грамшија и бацио кључ. Трунући у затвору од туберкулозе, Грамши је ослобођен, али је умро 1937. године. Ипак, у својим затворским списима оставио је план за извођење успешне марксистичке револуције на Западу.

Уместо да прво зграбе власт и наметну културну револуцију одозго, наводио је Грамши, марксисти на Западу прво морају да промене културу, а онда ће им власт пасти у крило као зрела јабука. Али за промену културе биће потребан „дуги марш кроз институције“ – уметност, филм, позоришта, школе, колеџе, семинаре, новине, часописе, радио. Једну по једну, треба их освајати и преображавати у агенсе револуције. Тако би се људи полако учили да разумеју и да својевољно прихватају револуцију.

Грамши је инсистирао да његове колеге марксисти оснивају народне фронтове у којима би се налазили западњачки интелектуалци који су делили њихов презир према хришћанству, и који су обликовали умове младих. Порука друговима: „Ради се о култури, глупаци!“ (Алузија на чувену паролу ’То је економија, глупане’ из кампање Била Клинтона 1992. године; прим. прев). Грамшијева идеја о томе како треба спровести револуцију у западном друштву показала се као тачна.

Франкфуртска школа
Лукач и чланови немачке Комунистичке партије су 1923. године на Франкфуртском универзитету основали Институт за марксизам, по угледу на Институт Маркса и Енгелса у Москви. Након мало размишљања, одлучили су се за мање провокативан назив – Институт за друштвена истраживања. Он ће убрзо постати познат једноставно под називом Франкфуртска школа.

Њен директор је, 1930. године, постао отпали марксиста и поштовалац Маркиза де Сада, Макс Хоркхајмер. По налогу Хоркхајмера, Франкфуртска школа почела је да преводи марксизам на културне изразе. Одбачена су стара упутства за борбу и написана нова. За старе марксисте непријатељ је био капитализам, за нове марксисте непријатељ је била западна култура. За старе марксисте пут до стицања моћи био је насилно збацивање режима, као у Паризу 1789. и Санкт Петербургу 1917. За нове марксисте пут до стицања моћи није био насилан и захтевао је деценије стрпљивог труда.

„Победа ће доћи тек након што у души западног човека нестану хришћанска веровања. А то ће се догодити тек након што савезници и агенти револуције освоје и инструментализују институције културе и образовања. Освојите културне институције Запада, његова ‘утврђења и одбрамбене насипе’ и држава, ‘спољни јарак’, пашће без борбе“. Међутим и за старе и за нове марксисте остала је иста дефиниција морала; морално је оно што унапређује револуцију, а неморално оно што је омета.

Отприлике у исто то време, музички критичар Теодор Адорно, психолог Ерих Фром и социолог Вилхелм Рајх, придружили су се Франкфуртској школи. Али 1933. историја се грубо умешала. Адолф Хитлер се уздигао до власти у Берлину, а пошто су водеће личности Франкфуртске школе били Јевреји и марксисти, они нису одговарали Трећем рајху. Франкфуртска школа је спаковала своје кофере и побегла у Америку. Кренуо је и дипломирани студент по имену Херберт Маркузе. Уз помоћ Универзитета Колумбија, успоставили су нову Франкфуртску школу у Њујорку, и преусмерили своје таленте и енергију на подривање културе земље која им је пружила уточиште.

Међу новим оружјем културног конфликта које је Франкфуртска школа измислила, била је и критичка теорија. Један проучавалац критичке теорије дефинисао ју је као „суштински деструктивни критицизам свих главних елемената западне културе, укључујући и хришћанство, капитализам, ауторитет, породицу, патријархат, хијерархију, морал, традицију, сексуално уздржавање, оданост, патриотизам, национализам, наслеђе, етноцентризам, конвенције и конзервативизам.“

Користећи критичку теорију културни марксисти стално понављају оптужбу да је Запад крив за геноцидне злочине против сваке цивилизације и културе са којом је дошао у везу. По критичкој теорији, западна друштва представљају историјски највећа уточишта за расизам, сексизам, нативизам, ксенофобију, хомофобију, антисемитизам, фашизам и нацизам. По критичкој теорији, злочини Запада потичу од карактера Запада, како га је обликовало хришћанство.

Критичка теорија на крају доводи до „културног песимизма“, осећаја отуђености, безнадежности, очаја, када народ, иако просперитетан и слободан, почиње да посматра своје друштво и земљу као угњетавачке, зле и недостојне љубави и оданости. Нови марксисти сматрали су да је културни песимизам неопходни предуслов револуционарне промене. Под утицајем критичке теорије, многи припадници генерације из шездесетих убедили су себе да живе у неподношљивом паклу. У књизи Озелењавање Америке Чарлс Рајх говорио је о „тоталној атмосфери насиља“ у америчким средњим школама: „Испит или тест представљају облик насиља. Обавезна настава физичког васпитања за некога ко се стиди или плаши, представља облик насиља. Захтев да ученик мора да има пропусницу да би се шетао ходником, представља насиље. Обавезно присуство у учионици, обавезно учење у просторији за учење, престављају насиље.“

Култна књига
Књиге Бекство од слободе Ериха Фрома, као и књиге Масовна психологија фашизма и Сексуална револуција Вилхелма Рајха одржавају критичку теорију. Али најутицајнија књига Франкфуртске школе која је икада објављена била је Ауторитарна личност. У овој култној књизи Франкфуртске школе, економски детерминизам Карла Маркса замењен је културним детерминизмом. Ако је породица дубоко хришћанска и капиталистичка, и на њеном челу је ауторитаран отац, можете очекивати да ће деца постати расисти и фашисти.

Када је „открио“ да фашизам настаје у патријархалним породицама, Адорно је потом „идентификовао“ и његово природно станиште, традиционалну културу: „Позната је хипотеза да подложност фашизму представља феномен који је највише карактеристичан за средњу класу, да је он ‘у култури’, и да ће, према томе, они који се највише равнају према тој култури, имати и највише предрасуда“. Адорно и Франкфуртска школа хладнокрвно су тврдили да су појединци одрасли у породицама у којима је домирнирао отац, патриота који маше заставом и следбеник старомодне религије, потенцијални фашисти и нацисти.

Ове идеје присвојила је левица. Још средином шездесетих година 20. века, конзервативци и ауторитарне фигуре који су се супротстављали револуцији на универзитетима, проглашавани су „фашистима“. Од тих година најефикасније оружје у рукама левице било је управо проглашење супарника за мрзитеља или ментално оболелу особу. „Ако хоћете да оспорите нешто што неко ради… назовите га ментално оболелом особом“. Оцењујући Студије о предрасудама Франкфуртске школе, од којих је најпознатија Ауторитарна личност, Кристофер Лаш је написао: „Циљ и план Студија о предрасудама диктирао је закључак да се предрасуда, чији је корен у структури ‘ауторитарне личности’, може искоренити само ако се амерички народ подвргне колективној психотерапији – ако се они буду лечили као да се налазе у неком санаторијуму за лудаке“.

Хоркхајмер и Адорно су такође схватили да пут ка културној хегемонији води преко психолошког условљавања, а не филозофске расправе. Америчкој деци би могло да буде условљено да у школама социјална и морална веровања својих родитеља одбаце као расистичка, сексистичка и хомофобична, као и да прихвате нови морал. Школа је отворено рекла да је мање важно да деца науче чињенице или вештине, него да заврше школу оспособљена да испољавају правилне ставове. Када је Алан Блум у Затварању америчког ума написао да су „амерички свршени средњошколци једни од најосетљивијих необразованих људи на свету“, јер имају најгоре резултате на испитима, али најбоље када је у питању заштита човекове околине, његове речи су сведочиле о успеху пројекта Франкфуртске школе.

Колико је културна револуција била успешна у искорењивању старих вредности и успостављању нових у душама младих? У данима након Перл Харбора, колоне људи који су желели да се пријаве за морнарицу и војску били су дугачки. У тим редовима било је и студената и фармера. Али у данима после уништења Светског трговинског центра, пре него што је иједан амерички војник отишао у борбу, на америчким универзитетима започете су антиратне кампање.

Међутим важност школа у испирању умова младих убрзо су превазишли нови медији: телевизија и филм. Како пише Вилијам Линд, директор Центра за културни конзервативизам при Фондацији слободног конгреса: „Индустрија забаве… у потпуности је присвојила идеологију културног марксизма и стално је понављала, не само у проповедима, већ и у параболама, приче о јаким женама које пребијају слабе мушкарце, деци која су мудрија од својих родитеља, поквареним свештеницима који варају бескућнике, црнцима из више класе који се супротстављају насиљу белаца из ниже класе, мушким хомосексуалцима који воде нормалне животе. То је све измишљотина, преокрет стварности, али медији забаве чине да то изгледа реалистично, чак више него свет око нас.“

Нови пролетеријат
Током педесетих, Франкфуртској школи је недостајала личност која би популарисала идеје закопане у лепљивој прози Хоркхајмера и Адорна. Ту се појавио Херберт Маркузе који је дао одговор на Хоркхајмерово питање: „Ко ће играти улогу пролетеријата у будућој културној револуцији?“ Маркузеови кандидати били су: радикална омладина, феминисткиње, црни милитаристи, хомосексуалци, отуђени, асоцијални, револуционари трећег света, сви гневни гласови прогоњених „жртава“ Запада. То је био нови пролетеријат који ће збацити западну културу.

У прошлости су друштва поткопавана говорима и књигама, али Маркузе је веровао да секс и дрога представљају моћна оружја. Маркузе је препоручивао универзално прихватање принципа задовољства. Одбацимо културни поредак у потпуности, рекао је Маркузе, и моћи ћемо да створимо свет „полиморфне перверзности“. Кад су милиони „бејби-бумера“ почели да преплављују факултете, дошао је његов тренутак. Масе су практично гутале све његове књиге. Постао је култна фигура. Приликом студентске побуне у Паризу 1968. године носили су заставе на којима је писало „Маркс, Мао, Маркузе“.

„Водите љубав, а не рат“, био је надахнути слоган самог Маркузеа. У књизи Човек са једном димензијом, залагао се за образовну диктатуру. У Репресивној толеранцији, тражио је нову „ослобађајућу толеранцију“, која доноси „нетолеранцију према покретима на десници и толеранцију према покретима на левици“. Дупли стандард против кога се десница бори и који дозвољава да се конзервативци јавно излажу подсмеху због грехова који се левици опраштају, представља „репресивну толеранцију“ у акцији.

За културне марксисте најважнији циљ био је укидање породице, коју су презирали као легло диктатуре, сексизма и друштвене неправде. Непријатељство према породици није било ново за марксисте. У Немачкој идеологији, сам Маркс је писао да патријархални мушкарци посматрају жене и децу најпре као имовину. У Пореклу породице, приватне својине и државе, Енгелс је заговарао феминистичко убеђење да свака дискриминација жена потиче из патријархалне породице. Ерих Фром је тврдио да разлике међу половима нису наследне, већ представљају измишљотине западне културе. Фром је постао оснивач феминизма. За Вилхелма Рајха, „ауторитарна породица је ауторитарна држава у малом… Породични империјализам… репродукује се у националном империјализму“. За Адорна, патријархална породица је колевка фашизма.

Да би уништила породицу са оцем на челу, Франкфуртска школа се залагала за алтернативе, као што су матријархат, где мајка командује, и „андрогину теорију“, где су улоге мушкарца и жене у оквиру породице променљиве, па чак и обрнуте. Женски бокс, жене у борби, жене рабини и бискупи, бог као Она, Деми Мур у филму „Редов Џејн“, Сигорни Вивер налик на Рамба која теши ужаснутог и кукавног војника у филму „Осми путник“, као и све емисије и филмови у којима се жене приказују као чврсте и агресивне, а мушкарци као осетљиви и рањиви, сведоче о успеху Франкфуртске школе и феминистичке револуције чијем рађању је допринела. Као и Лукач, и Вилхелм Рајх веровао је да породицу треба уништити уз помоћ револуционарне сексуалне политике и раног сексуалног образовања. До појаве сексуалног образовања у основним школама у Америци дошло је захваљујући Лукачу, Рајху и Франкфуртској школи.

Милиони жена на Западу сада деле феминистичке ставове о браку и мајчинству као непожељним. Милиони су прихватили план овог покрета и немају намеру да се удају, нити желе да имају децу. Европљани, чији се број смањује чак и у старим католичким земљама, скоро сви одреда користе контрацептивна средства. Контрацепција, стерилизација, абортус и еутаназија – то су четири јахача апокалипсе „културе смрти“, које ће Свети Отац кудити довека. Пилула и кондом постали су срп и чекић културне револуције.

Речи су оружје
Ако се супротставите афирмативној акцији, ви сте расиста. Ако инсистирате на томе да постоје неке улоге у друштву које нису погодне за жене, као рецимо позиција пилота на морнаричком носачу авиона, ви сте сексиста. Ако мислите да је број досељеника сувише велик, онда сте нативиста или ксенофоб. Милитантни борци за права хомосексуалаца натерали су 1973. године Америчку психијатријску асоцијацију да скине хомосексуалност са листе поремећаја. Онај ко данас хомосексуалност сматра поремећајем заправо сам пати од душевне болести зване хомофобија.

„Речи су оружје“, рекао је Орвел. Традиционалисти тек треба да пронађу ефикасне противмере. Када непријатеља назовете расистом или фашистом, више не морате да одговарате на његове аргументе. Он мора да брани свој карактер. На суду, оптужени је невин док му се не докаже кривица. Али ако је оптужен за расизам, хомофобију или сексизам, он се данас унапред сматра кривим. Оптужени мора да докаже своју невиност.

Орвел је чуо да се реч „фашиста“ толико често користи, те је претпоставио да ако Џон назове Смита фашистом, Џон у ствари мисли „Ја мрзим Смита!“. Али да је Џоунс рекао „Ја мрзим Смита“ – признао би нехришћанску мржњу. Називајући Смита фашистом, он не мора да објашњава зашто мрзи Смита, нити зашто не може да победи Смита у расправи; натерао је Смита да докаже да није потајни обожавалац Адолфа Хитлера. Хју Лонг је био у праву. Када фашизам дође у Америку називаће се антифашизмом.

Неоспорно је да су Лукач, Грамши, Адорно, Маркузе и Франкфуртска школа имали огроман утицај на америчку културну и интелектуалну историју. Али за разлику од бољшевика они нису напали Зимску палату, зграбили власт, и наметнули своје идеје уз помоћ силе и терора, нити су у филозофском смислу били значајни као што је био Маркс. Мало Американаца уопште зна ко су они. Они су били интелектуални отпадници и морални изроди, али су такође били људи који су мислили „ван кутије“, и који су пустили у промет идеје о томе како би се на Западу могла покренути револуција против самог Запада. И њихове идеје су победиле. Америчка елита, која можда данас и не зна ко су били франкфуртски мислиоци, спремно је прихватила њихове идеје.

Американци који данас прихватају њихове идеје не знају да су оне настале у марксистичком одгајалишту, Вајмарској републици, или у фашистичком затвору у Мусолинијевој Италији, нити да је њихов циљ био подривање наше културе и цивилизације.

Скраћени и прилагођени превод поглавља под називом „Четворка која је створила револуцију“ из књиге „Смрт Запада: Како умируће становништво и инвазија имиграната угрожавају нашу земљу и цивилизацију“.

[table id=1 /]

Патрик Бјукен / Нови стандард