КАКО ЈЕ УМИРАО ДОСТОЈЕВСКИ

ПАТНИК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО БОГА

Фјодор Михајлович Достојевски се целог живота мучио – са Богом и око своје душе. И све његове слике су слике човека – паћеника, напетог, само што му очи од муке не искоче из главе. Епилептичар, стално у дуговима, страствен коцкар, он је истовремено био искрен боготражитељ и покајник, човек који је у породици и деци видео највећу срећу до које је могуће доћи.

Само због тога, због те патње, искрене и чисте, Бог му је дао да створи оно што је створио, али и да оде са овога света као православни човек, исповеђен и причешћен. Пре тога, молио је своју породицу да му опросте сва сагрешења према њима, благословио своју дечицу Еванђељем од кога се целог живота није одвајао. После смрти, сликар Крамској је нацртао његов портрет на одру – то је лице човека који се смирио у Богу, који је коначно спознао тајну вечности и љубави Божје.

НЕМА МИРА БЕЗ НАЂЕНОГ РАЈА

Архиепископ Јован Шаховској је, поводом стопедесетогодишњице рођења, о њему писао: „Човек је створен за рај и не може се умирити, док не нађе рај. Као риба, избачена на песак несавршених вредности, човек се својом дубином отима ка стихији, која му је сродна.”

Достојевски је знао за ово начело раја. И знао је да срећу достиже само онај, ко зна за нешто што је веће од среће. Усред својих стваралачких замисли и животних страдања Достојевски је схватао, да пуноћа живота није само у побеђивању зла, већ и у победи над неверним добром. „Срећа је у чистом погледу и у беспрекорности срца, а не у „спољашњем““, – каже он. И верује у неопходност, целебност и непобедивост ватреног добра. Прва пројава овакве вере у човеку јесте осећање одговорности – не само за своје зло, него и за опште зло. Како је без овога могуће социјално устројавање људи? Преставши да будемо носиоцима добра, сами то не примећујући, ми ширимо зло. И идући по улици са злим изразом лица, сматра Достојевски, може се ранити душа детета, које пролази поред нас и зачети у њему зло.

Постоји кружна порука добра и зла. Пожар у стану мог суседа је и мој пожар; мој пожар је и пожар мог суседа. Ми људи смо повезани као удови једног тела. Међу нама је мноштво непоновљивих лица, али је природа једна. И због тога су пророци и писци-духовидци – наше општечовечанско добро, а доктринери, који не верују ни у душу човека, ни у Бога Живога – заједничка наша болест, заједничка несрећа.“

Сви смо криви за све: јер, да сам ја бољи, свет би био бољи. Плачимо, плачимо, плачимо: сви смо један човек, Сверодни Адам, и наша судбина је заједничка. Ниједан злочинац не би био то што јесте да сам ја бољи него што јесам. И свако, у ма ком греху да је, ако се покаје и крене ка Смислу Који је Богочовек, постаје истински човек, управо у Богочовеку. Зато је Достојевски показао да Соња, која се проститушие да би спасила гладну децу своје маћехе, у себи има Христа кадрог да спасе Раскољникова. Зато се старац Зосима поклонио будућој патњи Карамазовљевог сина, који је знао да се око људског срца боре Бог и ђаво. Зато је Аљоша Карамазов деци на сахрани Коље Красоткина рекао да ћемо обавезно васкрснути, загрлити једни друге и све једни другима испричати.

БРАТ СВИХ ЉУДИ

Фјодор, наш Фјодор Михајлович, наш патник и учитељ…О њему, сроднику свих напаћених, архиепископ Јoван рече и ово: „ Достојевски није породио достојевство (као Толстој – толстојство). Око Достојевског су се ускомешавали, бучали, чак ковитлали разни таласи, али је он остао слободан од партијности. Он је виши од тих таласа својим горењем духа, и због тога и верујући, а и неверујући у Бога могу извући и извлаче из дела Достојевског нешто велико и људско, а то значи блиско Богу.

Без обзира на то, што су многи ишли код њега и молили да их научи „како живети“, Достојевски није запао у универзално морално учитељство, већ је остао простим братом људи. И он се није користио (а може се рећи и до сада се не користи) својим великим именом, да би створио око себе некакву партију, школу или правац. Он је слободан од свих и отворен према свима“.

У његовој слободи чека нас Бог Који је љубав. И лако, о како лако, можемо да се молимо за његову душу.

А отишао је он, наш Фјодор, као прави хришћанин, исповеђен и причешћен.

КАКО ЈЕ ОДЛАЗИО

Фјодору Михајловичу је, после једне напетости (а било их је, у животу, тако много) пукао крвни суд у грлу. Изгледало је да није опасно, међутим – било је. Његова кћи Љубов се сећа: „Кад се отац пробуди сутрадан после једне немирне ноћи, мати разумеде да су његови часови избројани. Отац такође. Као и увек у тешким животним случајевима, он се обрати Еванђељу. Замоли своју жену да отвори насумице његову стару робијашку Библију и да чита прве редове које буде угледала. Скривајући сузе мати прочита гласно: „А Јован брањаше му говорећи: „Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени! А Исус му одговори и рече му: „Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду.““ Чувши те Исусове речи отад се замисли за часак, а затим рече својој жени: „Јеси ли чула? Остави сад! Мој час је дошао, треба да умрем!“

Достојевски зажеле тада свештеника, исповеди се, прими Свето Причешће. Када је свештеник отишао, он нас дозва у своју собу и узевши у своју наше мале руке, замоли мајку да још једном отвори Библију и да нам прочита причу о блудном сину. Он саслуша читање, затворених очију, утонуо у мисли. „Децо моја, не заборавите никад ово што сте чули“, рече нам својим слабим гласом. „Потпуно се уздајте у Бога и не сумњајте у његову милост. Ја вас много волим, али моја љубав није ништа према бескрајној љубави Божијој за све људе, Божја створења. Чак ако би вам се десила несрећа да у току живота извршите какав злочин, уздајте се у Бога – Ви сте његова деца; понизите се пред њим као пред својим Оцем, просите његов опроштај и он ће се обрадовати вашем покајању, као што се обрадовао повратку блудног сина.“

Он нас пољуби и благослови; плачући остависмо собу самртника. Пријатељи и рођаци, беху скупљени у салону, јер се вест о опасној болести Достојевског већ била разнела по граду. Отац их је призивао једног по једног и за сваког је имао по какву пријатељску реч. Уколико је дан одмицао, отац је постајао све слабији. Увече наступи ново крволиптење и он поче да губи свест. Врата на соби бише тада отворена. Сви пријатељи и рођаци уђоше тада да присуствују његовој смрти. Стајало се ћутећи, без суза, да се не узнемири његова агонија. Једино је мајка плакала сасвим тихо, клечећи поред софе на којој је лежао њен муж. Један чудан шум као жубор воде, чуо се из грла самртниковог, груди су му се дизале, говорио је брзо и тихо, али се није могло разумети оно што је говорио. Мало по мало, његово дисање постало је све мање чујно, речи су му биле све ређе. Најзад, он ућута./…/Кад сам се после грозничаве ноћи, пробудила и ушла, очију црвених од суза, у очеву собу, затекла сам његово тело положено на сто, скрштених руку на грудима са иконом стављеном на њих. Као многа нервозна деца и ја сам зазирала од мртваца и одбијала сам да им се приближим; али се од оца ни мало не уплаших. Изгледао је као да спава на своме јастуку, лако осмехнут, као да види пред собом нешто што је врло лепо“.

То је, верујемо, била она Лепота Која ће, говорио је Фјодор Михајлович, спасити свет – Христос, кога псалмопојац назива Најлепшим од синова људских.

Владимир Димитријевић / ifamnews.com