Да ли познајемо основе комуникације?

Током свакодневне комуникације са људима различитих профила сусрећемо се са једном необичном особином за коју се подразумева да се научила у породици, а потом усавршила у школи. Наиме, ради се о недостатку познавања међусобног опхођења међу људи.

Није битно да ли две особе које тренутно остварује комуникацију имају школу или не знају да се потпишу, једноставно их симболише заједничка особина, заједнички именитељ помоћу којег могу да се идентификују, а то је да не знају да разговарају. У прошлости док је постојала хијерархија, где су се познавали односи млађи- старији, родитељи- деца, монарх- народ, постојала су правила, може слободно да се каже нека врста регулатива која су морала да се поштују. Свака врста прекршаја носила је са собом укор, или неку другу врсту консеквенце коју је прекршилац морао да сноси са собом. Појавом демократије, касније и комунизма, наметнут је нови систем вредности, а то је једнакост. Флоскула звана једнакост избрисала је све оно што је постојало у прошлости, и наметнула је образац који је до тада био стран у србском народу. Пошто предњачимо у усвајању туђих образаца, и без икакве ревизије инпутирамо у наш уобичајени начин живота, тако смо прихватили и појам једнакости, не слутећи о последицама која на изглед тако безначајне ствар носи са собом.

Наравно постојао је изузетак, где концепт једнакости није примењиван , а то је у односу према полицији и партији. Идеологије које су сервирале обичном народу причу како су сви једнаки и по правима и дужностима, са друге стране изненадили су их чињеницом да ипак има неко ко је изнад њих, коме треба да се клањају и да га уважавају. Шизофрено стање у којем смо се задесили временом смо прихватили као нужност, партија и полиција имају степен божанства, и њима треба да се клањамо као ,, Златном Телету” остале ћемо да третирамо како нам у датом моменту падне на памет. И то је остало до данас. Да ли ће се искоренити? Чисто сумњам, просто не верујем.

Током уласка у продавницу, такси или неку институцију, ретко можете да наиђете на поштовање. У већини случајева Вас третирају као будалу, и сматрају да са Вама могу да се опходе како им у датом моменту падне на памет. Уз стандардне поздраве: ,, Здраво” или ,, Шта има” имамо и наставак који следи, а реч је о задирању у туђу интиму. Вековима се задирање у туђу интиму сматрало најгором врстом простаклука, од којег се друштво ограђивало, а временом персону која има потребу за таквим сазнањима маргинализовало. Данас се тумачи као нека врста спонтаности.

Модерни човек, самим тим и Србин, задојен духом нихилизма, где је изгубио сваку врсту емпатије према другоме, пронашао је једну тривијалну ствар како би прикрио своје недостатке. Да задире у приватност, да испитује и саслушава особу која се налази наспрам ње, без икаквог стида и срама. Ако им укажеш, да се то њих не тиче, и да си на датом месту потпуно другим послом, доживе као својеврстан напад и увреду, и почињу да вређају. Сваку врсту поштовања према другоме, доживљају као неку врсту слабости и недостатка, а добронамерну сугестију као напад. То довољно говори о томе колико је модерно друштво дегенирисано.

Једна од базичних ствари које нас уче док смо млади, мисли се на здраве породице у којима се баштине здрави системи вредности, да аперте комуникацијом показујемо поштовање, и штитимо себе и лични интегритет. На нама је временом, на основу симпатија према саговорнику, да ли ћемо да га пустимо у наш животни простор.

Појавом друштвених мрежа, које су својеврсни огранци полицијских служби, у којима се све прати и гледа, недостатак комуникације је на још нижем нивоу. Ниједна дебата, прича па и удварање на крају крајева не може да не резултује увредама. Уз мањак поштовања саговорника, ми не поштујемо ни туђе мишљење. Нико нам не говори да треба са неким или нечим да се слажемо, али прибегавати увредама у недостатку аргумената је јасан знак да је саговорник дубоко комплексирана особа за мањком самопоуздања. Никаква чињеница да се све што објавимо прати, да то неко чита и уредно сортира не може да нас осујети да се покажемо у правом светлу. Једноставно, сви недостаци које поседујемо испливају на површину и манифестују се у пуној снази.

Једино решење које постоји је да када већ уживамо да копирамо друге народе, и мислимо да све што други раде да је богом дато, да прекопирамо њихов начин међусобног опхођења, рецимо Енглеза, који су начин, модел и приступ односу са другом особом довели до савршенства.

Или да се, што је у нашем случају изузетно тешко вратимо сталешком устројству које је до детаља детерминисало улоге појединаца у друштву. Где се од малене почев од породице преко школе, усађивало поштовање према ауторитетима, држави или цркви. Само у том контексту, таквим животним приступом можемо направити позитивну селекцију која ће да изнедри генерације пристојних и отмених Срба. Ако не желимо тако, онда јасно пристајемо да се идентификујемо са идиотима из ријалити програма којима је то једини начин да се пробију у јавност. Без школе, знања или референци, у дегенирисаном систему вредности прибегавају примитивизму као опробаном методу пробоја у јавности. Ако одаберемо другу опцију, не треба после да нас чуди што ће нас људи са стране третирати као будале. Какву слику будемо о себи слали, тако ће нас и третирати,то је потпуно уобичајено и нормално.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

[table id=1 /]