Случај Веље Невоље – да ли у јавност „цуре” докази или спекулације

Вељко Беливук звани Веља Невоља, Марко Миљковић и још 20 чланова њихове криминалне групе наредбом о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал од 5. фебруара и заведене под ознаком КТИ 4/21, терете се за три убиства, неовлашћену производњу и трговину дрогом, недозвољено држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја и прање новца. Проширења истраге у односу на осумњичене, упркос многобројним спекулацијама, није било.

Подаци до којих се до сада дошло у поступку требало би да су строго чувана тајна. Па ипак, у медијима им се приписује још најмање десет убистава и наводе информације, наводно, из истраге.

За разлику од званичних тужилачких списа у којима пише да се чланови ове организоване групе терете за убиство Здравка Радојевића, Милана Љепоје и Горана Величковића, дрогу и оружје, медији групу доводе у вези и са низом других, још неразјашњених, најтежих кривичних дела. Позивајући се на саговорнике блиске истрази, али без званичних потврда, члановима групе Веље Невоље и Марка Миљковића приписују се и учешћа у ликвидацијама које су, не тако давно, потресале Србију, али и земље у ближем окружењу.

Тако се по медијима спекулише да би хапшењем, како оцењују, једне од најопаснијих група у региону, могло да буде решено убиство познатог престоничког адвоката Драгослава Мише Огњановића, Драгослава Милорадовића, кума Луке Бојовића, Синише Милића, возача Филипа Кораћа, једног од вођа „шкаљарског клана”. Одређене индиције, према писању медија, ову групу повезују и са суровим ликвидацијама Страхиње Стојановића, Александра Шарца, Бојана Мирковића, Љубомира Марковића Киће, Небојше Марковића и Александра Шарца.

Овакво писање медија, нико од представника истражних органа није ни потврдио, али ни демантовао.

Не желећи да коментарише конкретан случај с обзиром на то да је реч о „живом” предмету, Горан Илић, заменик републичког јавног тужиоца и члан Државног већа тужилаца за „Политику” указује на проблеме системског карактера.

– То што медији наводе да је поменута група извршила много већи број убистава од оних за која се спроводи истрага не мора да буде тачно. Проблем ће бити уколико се испостави да су подаци које наводе медији о томе да постоји сумња да је група Беливука извршила знатно већи број ликвидација истинити. Онда би то указивало да је те чињенице пласирао неко из полиције ко учествује у предистражном поступку – каже Илић.

Ситуација да у јавност „цуре” подаци, мимо тужилаштва могућа је, оцењује заменик републичког тужиоца и члан ДВТ-а, због начина на који је уређен однос јавног тужилаштва и полиције.

– Положај јавног тужиоца у предистражном поступку у новом ЗКП-у умногоме је парадоксалан. Јавни тужилац је, са једне стране, надређен полицији у откривању кривичних дела и проналажењу учинилаца, али са друге, зависи од резултата рада полиције. Осим тога, полиција предузима активности за јавног тужиоца, по његовом налогу или надзору, међутим, резултате професионалног рада полиције не оцењује онај за кога раде, већ надлежни старешина у полицији. Зато је вероватно да ће у политички осетљивим и сложеним предметима полиција пре послушати налог старешине него јавног тужиоца. Истине ради, требало би рећи и то да пракса отказивања послушности полиције јавном тужиоцу није непозната ни у боље уређеним системима – објашњава наш саговорник.

У Шпанији постоје „органске” везе између тужилаштва и судске полиције која је одговорна тужилаштву за спровођење истраге, откривање и хапшење починилаца кривичних дела. У Белгији делови полиције су припојени канцеларији тужиоца тако да су те полицијске јединице део тужилаштва. При сваком тужилаштву у Италији постоји одељење полиције које је функционално потчињено старешини тужилаштва, а у Швајцарској тужилац је истовремено директор полиције.

– Навођење упоредне праксе више него јасно упућује на закључак да руководећа функција јавног тужиоца у предистражном поступку ЗКП није могућа без измене суштине односа између јавног тужиоца и полиције, али и без измене других прописа који садрже норме о надлежностима органа са полицијским овлашћењима. Промена суштине односа јавног тужиоца према полицији морала би да укључи припајање појединих делова полиције јавном тужилаштву или увођење у систем истражитеља, као службеног лица јавног тужилаштва са неким полицијским овлашћењима – објашњава Горан Илић, заменик републичког тужилаштва и члан ДВТ-а.

[table id=1 /]

Мирослава Дерикоњић / Политика