Дегенерација

Ја могу да рачунам кретање небеских тела, али не и људско лудило“ (Исак Њутн)

Најава увођења педерских „бракова“ у Србији пролази готово без коментара у српској тзв. патриотској јавности. Дежурни борци „породичних вредности“ су утихнули. Јасно је да је огромна већина и Срба и других држављања Србије против таквог закона, али то је потпуно неважно. Политика хомосексуализма, примењена на Србију, као и на толике друге земље, спроводи се по већ добро установљеним правилима.

Вучић је Србима дао бронзаног Немању и Дару из Јасеновца. Педерима и лезбејкама ће дати „бракове“. За сваког по нешто. Целокупна Вучићева владавина своди се на то да патриоти добију симболику у замену за пљачку земље и дегенеризацију српског друштва, по захтевима западних центара моћи.

Педерске организације нису задовољне предлогом закона, траже и усвајање деце и, уопште, општу „равноправност“. Наравно, биће и то. Кад патриотска Србија добије још нешто у бронзи и Дару у форми Династије, педери ће добити усвајање деце.

Дегенеризација српског друштва идеологијом хомосексуализма није почела доласком Вучића на власт. Није почела ни доласком ДОС на власт. Почела је 1994., декриминализацијом хомосексуализма. Тако је почело у свим земљама. Уопште, целокупно светско искуство наводи на закључак да се декриминализацијом хомосексуализма отвара Пандорина кутија и да је, после тога, питање тровања свих аспеката друштвеног живота ЛГБТ… идеологијом питање времена. Само у земљама где је хомосексуализам криминализован тај процес није започео и само криминализација хомосексуализма представља брану том процесу.

После чврстог опредељења Србије да иде ЕУ путем, политика дегенерације српског друштва употребом настраности у политичке сврхе узела је маха. Српско друштво, исина је, покушало је томе да се одупре. Прва парада 2001., завршила је разбијеним главама педера. Друга парада, 2010., завршила је разбијеним главама Срба који су демонстрирали. Смишљеног и организованог отпора, међутим, никад није било. Они који су, по свом положају, требали да буду организатори и вође у тој борби задовољавали су се или ћутањем или бесмисленим саопштењима о „окретању главе“ и „породичним вредностима“. СПЦ је вешто избегавала свако сукобљавање са властима по том питању, да би, онда, на захтев власти,практично, јавно дала подршку целом програму, једним симболичним гестом, тако што се патријарх Иринеј сликао са Аном Брнабић одмах по најави њеног постављања на место председника Владе. Очекујем да нови патријарх изјави како са педерским „браковима“ СПЦ нема ништа, јер СПЦ има своју дефиницију брака.

Остали су још мало причали о „породичним вредностима“ уз обавезно „ја немам ништа против ЛГБТ популације …“, а сада су се и они ућутали. Све у свему, они који су требали да буду предводници у заштити српског друштва, постали су саучесници.

1994. дух је пуштен из боце. После параде 2010. пробијена је последња линија одбране одбијањем идеолога српског патриотизма да подрже радикалну акцију у заустављању пошасти. Остало је била рутина, освајање препуштеног терена.

Хомосексуализам је већ превазиђена тема на Западу. Сада је у моди трансхуманизам и небинарна стања. У крајњој линији ту се више не може говорити само о идеологији и политици. Ушло се дубоко на терен патологије. За разлику од класичних тоталитарних режима који су се бавили индоктринацијом, овде је у току процес дегенеризације.

После легализације педерских „бракова“ у Србији ће, вероватно, бити покренут поступак за усвајање деце, а можда ће, паралелно, кренути и силовање друштва трансхуманоидима и небинарнима, пошто се Србија показала као врло добар ученик на овом убрзаном курсу. О пропаганди за децу, школским програмима, суђењем људи за изговорену или написану реч или суђењу посластичара, на пример, који одбију педерима да праве свадбене торте, да не говорим. Све ће Србија прихватити, све ће прогутати за посао, ситну корист или из глупости или страха.

Од почетка,заправо, ово није била битка против традиције или фамозних „породичних вредости“, шта год да то значи, ово је битка против човека, против врсте. Нарушавањем односа дефинисаних природом (или Богом, како год ко хоће да каже), заправо, угрожава се сама врста. Замислите да човек, на сличан начин, покуша да утиче на неку другу врсту. На лавове, на пример. Да почне са програмом одређене хормонске или какве друге терапије (ако шта друго постоји), којом би се утицало на природно понашање лавова. Могу замислити дреку друштава за заштиту животиња, с правом, јер би, у најбуквалнијем смислу, лавови као врста постали угрожени. Ако би се такви експерименти ограничили на један чопор, тај чопор би убрзо нестао јер јединке, поремећене у обављању својих природом задатих функција, не би биле у стању да обаве своју улогу у одбрани, лову и репродукцији. Неко ће сада рећи да то није добро поређење јер се људи (још увек) не успављују по улици, да би их пунили хормонским инјекцијама. То је тачно, али ако се једна органска заједница устроји мимо природних закона на којима је заснована, њена дегенерација и пропаст су неминовни. Ако патологју узмемо као норму, ако се у друштву поремете природне улоге мушкарца и жене, ако се чак оде тако далеко да се друштво уређује под претпоставком да постоје многи родови, не само мушки и женски, или под претпоставком да је род питање опредељења, а не биологије, што се, заправо, већ ради, онда у крајњем исходу, по самим законима природе, који остају на снази без обзира на све перверзије и друштвене конструкте, такво друштво, неминовно, мора да заврши у процесу самоуништења. Када би лав, који по својој природној функцији, има улогу заштитника чопора, одлучио да се уљезу удвара, уместо да се са њим побије, лако би био савладан. Међутим, природни механизам за заштиту врсте и брушења генетског материјала укључен је у генетски код, па ће тако нови вође чопора побити сво потомство свог претходника и пренети своје гене на следећу генерацију. Другим речима, чак и када би настран лав постојао, он не само да не би могао да уреди лављу заједницу по својој мери већ би, природном селекцијом, био елиминисан чиме се спречава пренос потенцијално лошег генетског материјала на будуће генерације.

Дозвољавање педерима и лезбејкама да гаје децу, макар и своју децу, заправо, није ништа друго до злочин над децом и човек не треба да буде психијатар да би то разумео. Дете које је изгубило мајку, тако да је није ни упамтило има појам о мајци, има мајчину слику, зна мајчино име и презиме, зна мајчину фамилију. Дете које расте са два педера не само да нема мајку, живу мајку поред себе, оно нема ни појам о мајци, не постоји мајка као део његовог живота и идентитета. Аналогно је са дететом које расте са две лезбејке.

У Јужној Африци, средином седамдесетих година, због великог броја слонова у неком парку, ренџери су одлучили да побију неке јединке. То је, иначе, уобичајена пракса, јер број слонова, који немају озбиљног природног непријатеља који је у стању да ограничи раст њихове популације, порасте толико да они сами почињу да угрожавају вегетацију, тако да поремете еколошку равнотежу. Ренџери су побили одрасле јединке, а младунце су покупили и пренели у неки други парк. Десетак, петнаест година касније, ти младунци, сада већ „тинејџери“, почели су врло чудно да се понашају, почели су да убијају носороге, без икаквог јасног разлога. После дуготрајног анализирања ситуације, закључено је да је недостатак одраслих мушких јединки, као узора, у процесу одрастања ових слонова, буквално, довео до психичког поремећаја. Проблем је решен управо тако што су у парк доведени одрасли мужјаци који су „дисциплиновали“ омладину и увели природни поредак и природну хијерархију у слоновску популацију тог парка.

Човек не мора да буде ни психијатар ни зоолог, већ сасвим просечно образован и са планете која се зове Земља, па да разуме да је у процесу одрастања јединки једне врсте неопходна природом дана друштвена структура врсте у којој одрасле јединке и једног и другог пола играју одређену улогу узора. То је нарочито важно код припадника врсте у којој припадници врсте живе у заједници, чопору, крду, стаду или људском чопору, на крају крајева.

Друштвени инжењеринг, којим се нарушава природна структура друштва, неминовно води у патологије и дегенерацију читаве заједнице. Уз културну и образовну политику, кроз вечито испирање мозга „људским правима“ у свим аспектима друштвеног живота и политику ЛГБТизације, елите модерног Запада и њихови поданици на рубним подручјима западне цивилизације, као што је то случај у Србији, практично, спроводе политику злочина над својим народима.

Оно што је почело као часна идеја да се људи не хапсе и не суде за оно што раде „у четири зида“, без да икога узнемиравају, довело је до релативизације појмова нормалног и природног. Одустајући од права да законски прогања поремећене, друштво је поремећај усвојило као норму. Суноврат после тога, био је само питање времена и нема говора да се дошло до дна, јер дно не постоји.

На свету има свакојаких лудака. Има, на пример, људи, који хоће да изгледају као мачке или као пси, или као папагаји итд, па се подвргавају пластичним операцијама не би ли, бар у неким детаљима, личили на те животиње. Сећам се емисије о типу који хоће да изгледа као папагај. У том циљу, дао је да му се одсеку ушне шкољке, јер папагаји немају ушне шкољке и дао је да му се убризга нека течност у зенице, да би ове постале наранџасте, јер посебно воли неку врсту папагаја који имају наранџасте очи. То је била рискантна процедура, јер је могао да изгуби вид. Не постоји ни једна препрека у људскоправашкој идеологији која сутра, таквом лику, неће дозволити да се ожени папигом. У следећем кораку, може се таквом „брачном пару“ дозволити да усваји младунче хомосапијенса, што ће рећи да ће таквом лудаку бити омогућено да добије на располагање дете којем ће одсећи уши у очи му обојити у наранџасто? Мислите да је ово пртереано? Да вам је пре две деценије неко рекао да ће бити дозвољено давање хормонске терапије малолетним лицима са циљем промене пола, зар не би то сматрали невероватним?

Много пута сам написао да супротно од педер није породичан него нормалан. Нажалост, идеолози српског патриотизма и не само српског, наши су то видели од других, наравно, инсистирали су на породичном и традиционалном, наводећи воду на педерску воденицу. Они су тако породицу сврставали у традицију, тј. у друштвени конструкт, дакле, као нешто што се може променити променама у друштву, уместо да инсистирају на породици као органиској заједници и на народу као органској заједници.

У неким земљама где је педерлук криминаллизован, закон каже да је педерлук чин против природног поретка. На пример, у закону Замбије се експлицитно каже да је педерлук чин против природног поретка (“against the order of nature”) и прописује се казна од четрнаест година.

Како било, процедура је установљена, иду „бракови“, па усвајање деце, па манијаци који се облаче као жене, у женским тоалетима и женским одбојкашким тимовима, … Шта год болесници пожеле, морални талог на власти ће им обезбедити, ако му се исплати. А исплати се. Ови плаћају. Срби могу задржати право да се представљају као традиционални, православни, хришћани, домаћини… У томе ће им свесрдно помагати „држава“, СПЦ и дежурни национали идеолози. Могу до миле воље да упражњавају своје ритуале и дижу бронзане кипове, што и није тако лоше јер помаже у умиривању сопствене савести пред теретом националне и личне срамоте који пристичу из сазнања да се гласањем, ћутањем, окретањем главе и заговарањем компромиса учествовало у стварању тако дегенерисаног друштва. Једина алтернатива томе је враћање духа у боцу, криминализација хоосексуализма и других настарности и трајно спречавањементално поремећених особа да уређују друштво по својој мери. Но, тај филм нећемо гледати. За тако шта више нема ко.

Пише Владимир Челекетић

[table id=1 /]

БОНУС ВИДЕО: