Да ли је ово последње поколење?

„Већ неко време, тачније неколико последњих година,“ професорка Љубинка Недић отвара своју душу у отвореном писму српској јавности, „борим се са прихватањем чињенице да сазнајне способности мојих ђака опадају из генерације у генерацију, да расте равнодушност, незаинтересованост, отупелост. Концентрација се мери секундама, интересовања се своде на два-три, и то обично два-три површна, за њихове године погрешна предмета. Наравно, говорим о просеку и знам да има сјајних изузетака, али знам и да их је из године у годину све мање.“

Па наставља: „Срамежљиво и уз много непријатности проверавам са колегама да ли и они имају такав утисак, надајући се да је можда проблем у мојим нереалним очекивањима. Шапућемо о томе, свесни чињенице колико наше речи ужасно звуче. Нажалост, сви са којима сам разговарала виде и осећају ту промену код ђака.“

Каталог ћорсокака у које је српско образовање упало по овом је педагогу подужи. Да издвојимо само неколико њених најпоразнијих ставки: „Пре две године осећала сам се јадно када сам из оперативних планова избацила све дугачке текстове. Те исте текстове су ђаци пре десетак година савлађивали као од шале. Данас то могу да ураде три до четири ученика у одељењу … колеге које предају остале предмете примећују да данашњим генерацијама градиво једноставно не улази у главу. Ђаци те гледају бело, не умеју да понове шта си рекао, на крају часа се не сећају онога што је било на почетку … Најгоре је када их питаш за мишљење. Тргну се и збуњено те погледају. Није им јасно због чега их смараш захтевом да имају мишљење на неку тему … Пре неки дан сам их питала шта би био њихов посао снова, када им новац не би био проблем. Сазнала сам једино да немају снове. Тренд се наставља језивом брзином. Стрмоглављујемо се у понор, или смо скуване жабе.“

У том понору скуваних жаба без снова, сопственог мишљења и забрињавајуће кратког распона пажње, у школском градиву, у оквиру наставе биологије, појавио се један нови „академски“ предмет где ће децу учити о постојању наводне категорије означене као „међупол.“ У уџбенику за 8. разред где се о овоме говори наводи се да „временом свако од нас развија свој осећај припадности мушком или женском роду то јест родни идентитет, те да се род и пол не морају нужно поклапати код сваке особе“. Па се затим искуствена и здраворазумска перцепција да се човечанство дели на два пола – мушки и женски – релативизује тамо где се говори о дискриминацији, где је наведено да „нам друштво често намеће да род и пол морају да се подударају“. Дакле, то што својим очима видимо и чулима доживљавамо је нешто друштвено „наметнуто“ али не нужно и објективна чињеница којом би младе особе требало да се руководе у својој интеракцији са стварношћу која их окружује.

Уџбеник преко којег је у српским школама ова новина званично ушла у наставу издање је страног предузећа Клет, које опслужује знатан део српског тржишта школским уџбеницима. У контексту теме којом се бавимо то је изузетно знаковита чињеница. По мишљењу компетентних стручњака, опште стање школских уџбеника у Србији посве је јадно. Зато, убацивање једне помодне, идеологизоване и потпуно спорне концепције, која је емпиријски непотврђена и за коју донедавно, док није почела агитација у прилог њеном усвајању од стране одређених интересних група на Западу, нико није ни чуо, у уџбеник једне „тврде“ науке као што је биологија, представља прворазредни скандал. По свему судећи, приоритет у српском образовању требало би да буде враћање постојећих уџбеника на педагошки прихватљив ниво, а не писање нових и уношење у њих доскора непознатих и по психу деце штетних будалаштина.

Али те будалаштине, као што другде у свом потресном писму правилно нагађа професорка Недић, нису се пробиле у уџбенике случајно нити из настојања аутора тих наставних средстава да прошире видике ђака. Оне су саставни део процеса срозавања који се у колонијалном друштву, без суверенитета било где па ни у образовању, активно намеће извана у оквиру програма за коначно поробљавање и деградирање српских умова. Порука наопаког „образовања“ које се спроводи уз подршку већ индоктриниране и материјалним интересом умрежене колонијалне управне елите је: не верујте својим чулима и опажањима, једини критеријум стварности је идеолошко смеће којим ми пунимо ваше младе и поводљиве главе.

Јад и беда у које је запало образовање народа Николе Тесле огледају се чак и у летимичном прегледу ставова мудрих људи о сврси којој образовање треба да служи. Циљ образовања, по Платону, је добробит појединца и друштва. Његово руководеће начело је да „у образовању не може бити прихваћено ништа ако не доприноси неговању врлине.“ На то запажање надовезује се мисао другог античког философа, Диогена, да је „темељ сваке државе образовање њене омладине.“ Тешко Србији и српском народу ако ће се образовање омладине темељити на оваквим основама.

И да не заборавимо још једног античког мислиоца, Аристотела: „Сврха образовања је да телу и души пружи сву лепоту и сво савршенство које су способни да приме.“ Како се у то уклапа циљано изазивање идентитеске збрке у рањивим младим душама будалаштинама о међуполовима и трансродности?

Генетски код српског народа још увек долази до изражаја у сјајним победама српских омладинаца који нижу успехе у такмичењима са вршњацима из разних земаља света. Али посматрати то стање статично, уместо динамички, само ће нас успавати и одвратити од предузимања ефикасних противмера док је још могуће на трендове утицати и преокренути их. Зомби ђаци како их описује професорка Љубинка Недић можда још нису постали доминантна појава међу српском омладином, али се упорно ради на томе да то постану. Док Срби показују неспособност за „ситан рад“ о којем говори професор Ломпар, да би на тај начин поправили своје позиције и спречили пропаст, њихови непријатељи управо таквим упорним и приљежним трудом подривају темеље њиховог друштва и културе.

Од народа Николе Тесле неће остати ништа ако остане нем на силовање умова и самоубилачко репрограмирање своје деце.

ИЗВОР: Reissinstitute.org

[table id=1 /]