Страх у доба короне

Страх, први и основни инстикт за самоодржањем. Страх је покретач, али колико нам је страх пријатељ, исто толико у неумереном облику је и највећи непријатељ. Без страха не би ниједна врста преживела

Ипак, након одређеног времена, ако се помере границе оне основе страха, као унутарњег самоодржавајућег инстикта, то осећање више није помоћник и пријатељ, већ патологија и делује на наш организам као кочница. Док се држи у границама нормале страх представља важну заштиту, својеврсни рефлекс који помаже организму да се заштити од смрти.

Многи научнци у прошлости предлагали су да свој организам излажемо одређеним изненађењима, да смишљено припремамо све што код нас може изазвати страх. На тај начин су сматрали можемо увек довести страх у границе нормале и никада му нећемо дозволити да нас надвлада. Још једна битна особина која често прати страх или уз њега, јесте стрепња. Стрепња је природна одлика која је покретач човековог развоја, уме да предвиди могуће опасности и дешавања, чиме подстиче мобилизацију целокупног организма у циљу његове заштите. Ако дође до претеране стрепње постаје апсолутно контра продуктивна. Почиње да изазива дезооријентисаност и неприлагођеност, поспешује деловање имагинарног, унапређује унутрашњу несигурност која често зна да се рефлектује кроз афективну врсту понашања.

Целокупан комплекс осећања везан за страх и стрепњу може да се повеже са данашњим феноменом званим Корона. Аналогија коју можемо да направимо говори нам да се људи нису превише променили у односу на прошлост што се тиче односа према нечему непознатом или окрутном. Једино што би могло да се дода је чињеница да су данас далеко подложнији манипулацији пошто медији који нас окружују служе у већини случајева да издају лажне информације и шире забуну у грађанству. Када се томе придода наша усађена особина за поделама није им било тешко да произведу стање у којем се тренутно налазимо.

Дубоко подељени да више обичан човек не зна на које све фракције, нисмо ни слутили да ћемо добити још нешто што ће нам допринети да се поларизујемо. Реч је ваксерима и антиваксерима.

Ваксерима припадају институције владе, цркве и државе. Потпомогнути медијима, фармаколошким компанијама и одређеном броју здравствених радника врше свакодневну агитацију везану за тзв. Имунизацију становништва. Да ствар буде горе, не нуде апсолутно никакву информацију везану за однос вируса и вакцина, не пада им на памет да се вакцинишу, али са друге стране сеју страх, прете сахранама и пуним гробљима. Просечан човек који услед медијске пропаганде не уме да рационализује ствари, а све у циљу заштите себе и других прибегава вакцинацији. Овде постоји само једна чудна ствар, како је могуће да је један назови вирус, чија је смртност 0.15% успео да постане доминантан у свим сферама живота. У средњем веку услед мањка образовања и заштите, логично је било да се грађани уплаше када наиђе куга и побије између 50 и 70 % становништва. Али данас, када постоји доступност информација на сваком кораку, где можемо да бирамо начин како ћемо да се информишемо, дозволили смо да нас медији заслепе причом о смртоносном вирусу.

Никоме не пада на памет да се информише о саставу вакцина, пореклу, произвођачу и о намени, него без размишљања дозвољавају да буду нека врста медицинског теста. Да ли вакцине носе генетске промене у себи? Да ли поспешују развој других обољења? Ко је су негативне последице након примања вакцине? Зашто смо у обавези да у недоглед примамо вакцину, зашто једна вакцина није довољна да нас заштити? Зашто већина становништва у свету не жели да се вакцинише, шта они то знају а да ми не знамо? Зашто не постоје вакцине за болести које односе милионе и милионе сваке године, а сада преко ноћи ми смо добили неколико врсти вакцина за Корону која нема ни приближну смртност као друге болести? Зашто нам није дозвољено да након смрти добијемо токсиколошку и обдукцијску анализу тела? Много питања на које нам званичници не дају одговор, а како стање ствари стоје неће нам ни дати. По закону о доступности информацијама, нама су власти дужне да објасне састав сваке вакцине или лека који улази у нашу земљу, а на нама је по уставу и закону да одлучимо да ли ћемо да је прихватимо или не. Још један феномен који пада у очи, а просто је невероватан за земљу која има најлошији концепт здравства у свету је мобилна вакцинација. Одређена екипа људи у скафандерима шета по терену и вакцинише грађане. У земљи где за све и свашта плаћате партиципацију, где у домовима здравља нема елементарних ствари за лечење пацијената, одједном имате 5. Вакцина и добровољно медицинско особље које у циљу вашег здравља иде по кућама и вакцинише становништво.

Када се не дај боже разболите од неке далеко опасније болести, за коју чудног ми чуда нема вакцине, а по свему судећи је никада неће ни бити, нису у могућности да дођу на кућну адресу или пребацују одговорност на други сектор медицине рада. Просто мораш да их молиш и да им се кунеш преко телефона да имаш тешког болесника у кући којем је потребна медицинска нега како би преживео. Ова дистинкција која влада у нашем друштву у комбинацији са политиком двоструких стандарда доводи нас у стадијум да смо сви мање више почели да лудимо. Многи светски званичници који протежирају идеју вакцинације, а притом сами не желе да се вакцинишу истичу како је земља пренасељена и да би по њем даљи развој најбоље било да одређенији део људи нестане. Уз ињекције које називају вакцинама, и којима нас превентивно боду како би нас заштитили од имагинарне болести, занемарили смо болести које су постојале некада и велику експанзију психичких оболења која прати и пораст самоубистава. Наравно и ту су нашли објашњење које спада у врхунски домен цинизма. Пребацујући одговорност са себе на људе који нису вакцинисани, упорно истичу како би вакцина била ефикасна само у случају када би сви били вакцинисани. Директно упирући прст у велики број грађанства које не жели да учествује у игри која им се сервира, обичан човек трпи осећај наметања гриже савести за нешто за шта апсолутно није крив. То што су болнице пуне управо људи који су вакцинисани, они упорно пребацују кривицу са себе на друге све у циљу заоштравања односа у држави. Може се приметити како постепено једни од других зазиремо, чиме јасно показујемо одређени степен гађења једни према другима. Оваква ситуација не би требала на примеру Срба да зачуди када би ескалирала у нешто озбиљније, из разлога што смо ми познати као неко ко је и за мање ствари покретао братоубилачку борбу.

Што се тиче антиваксерског лобија он је свесно или несвесно ушао у игру коју му је пројектовао демократски систем вредности. Мислећи да ће митинзима, зборовима, скуповима које прати арлаукање и звиждање променити свест и односе у држави грдно се варају. У демократском систему вредности јасно је укалкулисан одређени број људи који је увек незадовољан одређеним мерама које су на снази. Дајући им логистику путем службе безбедности или неких других центара моћи они стимулишу незадовољно становништво да изађе на улице и искаже своје незадовољство. Током митинга целокупна квалитетна снага која у одређеном моменту треба да послужи у продуктивном смислу се троши на не артикулисано и хистерично испољавање незадовољства. Тим чином што су Вас навели да изађете на улици добили су дуплу корист од Вас. Уредно су Вас евидентирали да у будућности јасно знају шта могу да очекују од Вас, а Ви сте са друге стране потрошени дошли кући, без енергије која треба да Вам послужи за нешто градивно и квалитативно. Не увиђајући апсурдност демократског система, многи и дан данас се залажу за рушење постојећег његовим методама. На крају се поставља питање, ко је ту луђи? Да ли ови што мисле да ће се вакцином спасити од биолошког оружја? Или, демонстранти који мењају власт и систем на улици, користећи унапред испланиране моделе?

И да све ово није тачно, како је могуће да у целом свету, баш у исти дан буду организиване демонстрације. Ако си нечим или неким незадовољан, спонтано се организујеш и формираш будуће акције, не чекаш сигурно некога са стране да ти каже када треба да изађеш на улицу. Сваки вид планирања протеста носи са собом унапред изгубљену енергију која је требала да буде преусмерена на незадовољство ако је то уопште и циљ сукоба. Ово са унапред испланираним датумом окупљања дође као нека врста претње, где је унапред протраћена већина енергетског потенцијала намамењеног исказивању грађанског незадовољства. Не би били Срби када не би у сваку глупост која нам се сервира са запада, унели и нешто своје чиме глупост додатно добија на значају. Танцање испред споменика Стефану Немањи је нешто што не зна човек да ли да се смеје, да ли да плаче.

Сав одраз људске немоћи и робовског наслеђа сублимиран је у игрању у моментима када се држава суочава са огромним проблемима. Осећај јада и беде, у којој учесници скупа кроз играње показују да имају душу, док са друге стране од власти траже мрвице је апсолутно дегутантно. Осећај који буди у човеку који не жели да учествује у томе је крајње амбивалентан. Стид, гађење и потреба да се сакрије негде где га нико неће пронаћи је сигурно најмање нешто што тренутно мисли неко ко и мало размишља својом главом. Срби дефинитивно сваким даном изненађују својом глупошћу, тако да и не треба да чуди што су одабрани да се над њима врше тестови и испитивања. Са једне стране како се понашају током болести и пелцовања, са друге стране током арлаукања и танцања. Срећом немамо увида у резултате зато што би били изузетно поражавајући, а и не би допринели да се променимо на боље.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

[table id=1 /]

БОНУС ВИДЕО: