Мика и Лека силују невине девојке

2
Мирослав Мика Алексић

Србију је у последња два месеца захватила права хистерија. Наиме, нешто о чему се до сада није толико причало, нешто чему нисмо до сада придавали велики значај, ради се о кривичном делу званом силовање. У само два месеца имамо два случаја силовања из кругова који се у нашем друштву сматрају изузетно елитистичким. Глумци и уметници из ,, круга двојке“ показују своју другу страну. До скоро су били недодирљиви, и целокупна јавност је на њих гледала као на својеврсна божанства. Сад имамо прилику да их сагледамо из другачије перспективе.

Чак шта више, оба оптуженика којима се ставља на терет кривично дело, по информацијама које имамо из медија, извршили су кривично дело које им се ставља на терет исте 2012. године. Да ли то постоји неки интерни договор између силоватеља, чим су решили да силују исте године и да користе сличну методологију приступа. Никоме не пада на памет да анулира тежину кривичног дела, свесни смо сви какве све последице са собом може да носи силовање.

Начин на који нам је презентована цела прича, сугерише да ту нису чиста посла. По старом опробаном моделу, проспеш информацију руљи, даш јој одређене ингеренције, и руља сама донесе пресуду. Док се све то дешава, власт, судство и законодавство ћуте и посматрају са стране шта се догађа у јавности. А и зашто би се мешали, поред толиких афера које имају на терету, одлично им је дошло да пласирају обичном плебсу причу како су глумице биле жртве терора од својих старијих колега.




То што је једном извађена простата, и што има неколико бајпасева, не узима се као релевантно. Притом, оштећена заборавља да је код те исте звери, како га медији етикетирају, доводила касније и своју млађу сестру на часове глуме. Овакав театар апсурда је стварно много и за Србију. Са једне стране оптужујеш некога за силовање, након тричавих десет година и још си на све то доводила и своју сестру да се и она учи глуми.

Други случај, иста мета исто одстојање. Обиље вулгарних порука које прате сведочанства оштећене и њених пријатеља остављају дубок утисак на јавно мњење. То што је и за ову пријаву требало само десет година, што је Лечић можда будући противник актуелне власти, о томе не размишља нико. Како је онда оштећена успела одмах након тога да у Америци снима експлицитне сцене, ако је са друге стране претрпела стрес и патњу који можда остављају трајне последице.Или можда и психолози греше када кажу да жртва наредних неколико година тешко улази у сексуалне односе из разлога што вуче рецидиве од силовања.




Некоме ко има мозга, не можеш да испереш мозак. Дефинитивно Срби у опште немају мозак зато можеш да им сервираш у медијима информацију на коју ће они без критичке анализе да се упецају. Целокупна фарса око силовања одвија се у периоду када Србија има гомилу проблема за које нема решење. Афере Јовањица, Крушик, Сава Мала или мистериозни нестанак политичког опонента Александра Вучића су само почетак. Рапидни раст горива, уништена економија где не можете и ако вам се посрећи да нађете посао чија плата не прелази минималац. Закон о истополним браковима који ускоро треба да буде предат скупштини на гласање, где ће ова власт после свих пехова да потврди напокон тим чином да има континуитет са претходним властима. Или можда не тако битна ствар, да члан кризног штаба не носи маску, не држи социјалну дистанцу, подсмева се жртвама нато бомбардовања, и све то на крају залива вином од 16.000 евра.

Ово нема дефинитивно ни у бајкама, шта се у Србији догађа, и шта су Срби спремни да трпе. Ми јесмо мазохисти по природи, то је некако саставни део нашег карактера. Али да смо толико глупи и наивни, то је већ стварно за анале. Вечито смо себи давали за право да друге карактеришемо како су тупави и никакви. Сада смо дочекали да све што нам сервирају кризни штаб и актуелна власт прихватимо без икакве критичке анализе. Тако да када се вратимо кући, и када нам опет буду сервирали силовање у медијима, треба добро да се запитамо ко овде и на који начин силује? Или смо се просто уживели у ту улогу да нисмо једноставно више у стању да разграничимо шта је мит а шта реалност. Можда нама генерално као народу одговара да нас неко силује, јел кроз тај чин мислимо да му је стало до нас.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



БОНУС ВИДЕО:

2 Коментара

  1. „Целокупна фарса око силовања одвија се у периоду када Србија има гомилу проблема за које нема решење …“
    довољно речено, стара школа државне банде скреће пажњу са својих криминалних недела на периферно извучено из нафталина, политичари и врховни пандури не силују, не убијају људе колима, не отимају и не пљачкају насилним противправним методама имовину приватну и заједничку, корупција од глобала до локала а заштићени као бели медведи од 45 до данас?! Њихових жртава на милионе борџије, нерони …

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.