Владимир Умељић: О учешћу великих јеврејских организација из САД у демонизацији Срба од стране Запада почетком 20. века

Поводом прилога Душана Буковића „Амерички јеврејски конгрес: Да ли да се молимо да сви муслимани из Босне умру, председниче Клинтон? (1993)“ сматрам да је корисно приказати позадину тих збивања нешто подробније а да би се избегао једнострани утисак о тадашњем делању великих јеврејских организација из САД у јеку демонизације Срба од стране Запада.

Доле мали извод из моје студије „ОКЦИДЕНТАЛНО-ЕВРОПСКА КУЛТУРОЛОШКА ТРАДИЦИЈА, ВЕЛИКИ ГЕНОЦИДИ У ЕВРОПИ СРЕДИНОМ И БАЛКАНСКИ РАТОВИ КРАЈЕМ XX ВЕКА (Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма)“ на ту тему, која је изашла 2016. (српско и немачко издање).

Ту сам објавио како исказ одговорних из „Ruder & Finn“, тако и нпр. реакцију директора „Института за одбрану Запада“ у Јерусалиму.

Из тих (и других) примарних историјских извора јасно произилази да су ти бескрупулозни манипулатори („Ruder & Finn“) преварили не „само“ јавност, већ и велике јеврејске организације у САД по питању Срба. То, наравно не умањује њихову одговорност (и српску штету), али је увек добро што свестраније посматрати ствари и тако учити из историје.

„Ruder & Finn“ је радила, по сопственој изјави, за „републике Хрватску, Босну и Херцеговину и Косово“[1][2] у смислу политичке пропаганде то значи у смислу „… индоктринирања, усмеравања и обрлаћивања америчке јавности, закључно са америчком спољном политиком, у смислу и интересу својих налогодаваца…“ Фирма „Ruder & Finn“ је за своје успехе у служби антисрпске коалиције потом добила највише признање, „Silver Anvil“, америчке кровне организације за рекламе и лобистички рад, „Public Relations Society of America“, за 1993. годину, у категорији „Crisis Communications“.698

О начину рада своје фирме, врло отворено и јавно се изразио шеф „Ruder & Finn“699 у једном интервјуу са Jacques Merlino из француске телевизијске куће „France 2“, при томе је (наравно – накнадно, пошто је све већ било завршено) говорио и о овом конкретном пројекту инструментализовања јавности у време последњег балканског рата[4]:

„Кључно је било да задобијемо и привучемо јеврејски лоби на нашу страну (подвучено од стране аутора). То је била једна изузетно осетљива и пипава област, јер нам је и највећа опасност претила са те стране. Јер познато је да је хрватски председник Туђман, у својој књизи ‚Беспућа повјесне збиљности‘, био екстремно нетолерантан и свако ко је читао ту књигу, могао га је оптужити за антисемитизам.

Ништа боља није била ситуација ни у односу на Босну, јер је председник Изетбеговић у свом делу ‚Исламска декларација‘, штампаном 1970. године, еуфорично заступао и бранио идеју једне фундаменталистичке исламске државе.

Осим тога, читава прошлост Хрватске и Босне и Херцеговине је жигосана реалним и ригорозним антисемитизмом. Десетине хиљада Јевреја је било побијено у хрватским логорима а то је све било више него довољно за јеврејске интелектуалце и организације да буду сумњичави у односу на Хрвате и Босанце.

То је за нас био велики изазов, да променимо ово стање ствари. И то смо и успели на најбољи начин. Између 2. и 5. августа 1992. године, када је ‚New York Newsday‘ штампао онај свој бизнис са српским концентрационим логорима (у оригиналу: „Roy Gutmans business with the camps“), ми смо искористили ту могућност и одмах почели да обрађујемо три велике јеврејске организације: The B’nai B’rith Anti–Defamation League, The American Jewish Committee и The American Jewish Congress. (подвучено од стране аутора).

Предложили смо им да одмах објаве један масивни протест у ‚New York Times‘-у и да организују протестну демонстрацију пред седиштем Уједињених нација. То је био сјајан и изузетно успешан потез: увести јеврејске организације у игру на страни Босанаца, то је био велики коцкарски ризик, али то нам је одмах отворило пут и могућност да у очима јавности изједначимо Србе са немачким нацистима (…) једним јединим потезом смо успели да креирамо и презентирамо једну врло једноставну ситуацију, једну класичну причу о „good guys“ и „bad guys“ (…)

Циљаним фокусирањем јеврејске јавности, одиграли смо праву карту. (подвучено од стране аутора).

Одмах је у штампи почела употреба одређене терминологије, врло емоционализовани изрази као „етничка чишћења“ и сл. а све у намери да успоставимо аналогију за нацистичком Немачком, са гасним коморама и Аушвицом. Емоционални набој је постао толико огроман, да му се више нико није могао одупрети, без опасности да буде оптужен за ревизионизам. Погодили смо право у срж.“

France 2: То је могуће. Али, између 2. и 5. августа 1992. године, ви нисте имали никакве доказе, да је то што ви тврдите, истина. Ви нисте имали ништа у својим рукама, осим оног једног чланка у ‚Newsday‘.

„Наш посао није да верификујемо информације… Наш посао је, као што сам рекао, да изаберемо информације, које служе нашој намери и да врло пажљиво изаберемо циљне објекте. Ми нисмо потврдили егзистенцију логора смрти у Босни, ми смо само учинили да вест, коју је објавио „Newsday“, постане опште позната.“

France 2: Али то представља огромну одговорност. Јесте ли ви свесни колику одговорност ви носите?

„Ми смо професионалци. Ми имамо да урадимо свој посао и то смо и урадили. Ми нисмо плаћени да би били морални (подвучено од стране аутора). А чак ако су наши разлози били такви, како ви наговештавате, наша савест је чиста. Јер, ако ви желите да покушате да докажете да су Срби били јадне жртве, онда вам желим много среће – али бићете поприлично усамљени при тим напорима.“[5]

Сви извештаји о „српским концентрационим логорима“, о којима је тада говорио шеф „Ruder & Finn“, потичу иначе из марљивог пера једне једине особе – репортера „New York Newsday“, Roy Gutman-а („business with the camps“), који је све време врло отворено потврђивао да његове „информације“ потичу или „из друге руке“ или „од анонимних сведока“ а чешће долазе и „директно од босанско-муслиманске владе“.[6]

Директор „Института за одбрану Запада“ у Јерусалиму (Yohanan Ramati, Director of Jerusalem Institute for Western Defense: „Stopping the War in Yugoslavia“. „Midstream“, April 1994.) је тадашњу, колико маестралну, толико и забрињавајућу медијско-политичку кампању и успешно креирање једне виртуелне и крајње једнострано поларизоване „стварне стварности“ од стране Запада, и њене поуке већ 1994. на следећи начин прокоментарисао:

„Грађански рат у Југославији још траје и праћен је неизрецивим јадом и патњом на свим странама. Медији извештавају о патњама муслимана са пуно страшних детаља (…) Српске патње се игноришу (…) Ова организована антисрпска и промуслиманска пропаганда би требало да изазове најозбиљнију бригу код свакога, ко верује у демократију и слободу говора (…) Америчке јеврејске организације, које је фирма „Ruder & Finn“ преварила, могу да честитају себи (подвучено од стране аутора) (…) Ово добро оркестрирано и исконструисано демонизирање Срба је једно упозорење и свим Јеврејима, којима је иоле стало до опстанка Израела. Израел би, наиме, могао да буде следећи циљ.“[7]

[1] Rechenschaftsbericht von „Ruder & Finn“ an das US-Department of Justice, Washington, 30. November

[2] , Nr. 4315

[4] Jacques Merlino: „Les verites yougoslaves ne sont pas touts bonnes a dire“, Paris, 1993, S. 126

[5] Упореди: „Serbisch-Deutsches Komitee für Gerechtigkeit, Würde und Achtung des Internationalen Humanitären Rechts: „Anzeige bei den ‚ICTY‘ gegen den mutmaßlichen Kriegsverbrecher und Verbrecher gegen die Menschlichkeit, Alija Izetbegovic“, Belgrad – Köln, Dezember 1997 / Mai 1998.

[6] Roy Gutman: „Augenzeuge des Völkermords“, Göttingen, 1994.

[7] Yohanan Ramati, Director of Jerusalem Institute for Western Defense: „Stopping the War in Yugoslavia“. „Midstream“, April 1994.

Владимир Умељић

[table id=1 /]

БОНУС ВИДЕО: