Време је за нови концерт великих сила

Међународни систем налази се на историјској раскрсници. Како Азија наставља свој економски успон, два века западне доминације светом – Pax Britannica и Pax Americana – приближавају се свом крају. Запад губи не само своју материјалну доминацију, него и свој идеолошки замах. Широм света, демократије постају жртве нелибералног и популистичког раздора, док растућа Кина, уз помоћ свадљиве Русије, настоји да се супротстави ауторитету Запада и републиканским приступима домаћем и међународном управљању.

Председник Џо Бајден је посвећен реновирању америчке демократије, обнављању америчког вођства у свету и обуздавању пандемије која је имала разорне последице по грађане и економију. Али Бајденова победа била је тесна, а бесни популизам и нелиберална искушења неће тек тако нестати ни са једне стране Атлантика. Штавише, чак и уколико западне демократије превазиђу поларизацију, победе нелиберализам и остваре економски успех, све то неће спречити наступање света који је мултиполаран и идеолошки разноврсан.

Историја јасно даје до знања да такви периоди бурних промена доносе велике опасности. Заправо, надметања великих сила поводом хијерархије и идеологије редовно доводе до великих ратова. Избегавање овог исхода захтева трезвено признање да либерални поредак предвођен Западом, који је никао из рушевина Другог светског рата, не може гарантовати стабилност света у 21. веку. И тако креће потрага за одрживим и ефективним решењем за будућност.

Укључивост и неформалност

Најбоље средство за промоцију стабилности у 21. веку је светски концерт великих сила. Као што је историјски демонстрирано Европским концертом сила из 19. века – а чинили су га Уједињено Краљевство, Француска, Русија, Пруска и Аустрија – управљачка група водећих земаља може да обузда геополитичко и идеолошко надметање које је пратећи елемент мултиполарности.

Концерти имају две карактеристике које их чине прикладним за настајући светски поредак: политичку укључивост (инклузивност) и процедуралну неформалност. Укључивост концерта подразумева то да он окупља геополитички утицајне и моћне државе које би морале да буду за столом, без обзира на тип режима који у њима постоји. На тај начин се у великој мери раздвајају идеолошке разлике од питања међународне сарадње. Неформалност концерта обезбедиће избегавање процедура и споразума који се могу извршно наметати, што ће концерт учинити различитим од Савета безбедности Уједињених нација.

СБ УН се пречесто претвара у јавни форум за надметање, а редовно је паралисан несугласицама сталних чланица са правом вета. За разлику од тога, концерт пружа приватну атмосферу која комбинује изградњу консензуса са ласкањем и лактањем – што је неизоставно јер ће велике силе истовремено имати и подударне и супротстављене интересе. Пружањем платформе за искрен и непрекидан стратешки дијалог, светски концерт реалистично може да утиша и среди неизбежне геополитичке и идеолошке размирице.

Светски концерт било би консултативно тело, а не тело које доноси одлуке. Оно би решавало настајуће кризе, истовремено гарантујући да ургентна питања не потисну она стратешки важна, усмеравајући дијалог ка реформи постојећих норми и институција. Ова управљачка група би помогла при стварању нових правила и изградњи подршке за колективне иницијативе, али би оперативна питања – попут размештања мировних снага, упућивања пандемијске помоћи или закључивања нових климатских споразума – препустила Уједињеним нацијама и другим постојећим телима.

Стога би концерт детаљно припремио одлуке које би потом могле да се преузму и имплементирају другде. Он би био смештен на врху и подржавао, а не замењивао, постојећу међународну архитектуру, и то одржавањем дијалога који већ сада постоји. Уједињене нације су превише велике, превише бирократизоване и превише формализоване. Самити Г-7 или Г-20 на које се лидери пословично долећу могу да буду корисни, али и у својим најбољим издањима бивају потпуно неадекватни – делимично јер се превише труда усмерава на цепидлачење око завршног документа уместо на детаљне, смирене разговоре. Телефонски разговори између шефова држава, министара спољних послова и саветника за националну безбедност превише су епизодни и пречесто су преуски у тематском смислу.

Постизање консензуса великих сила поводом међународних норми којим се воде доносиоци одлука, прихватање либералних и нелибералних влада као легитимних, промоција заједничког приступања кризама – Европски концерт ослањао се на ове важне иновације како би сачувао мир у мултиполарном свету. Учећи из лекција свог деветнаестовековног претходника, светски концерт 21. века могао би да учини исто. Концертима недостаје сигурност, предвидивост и извршност савезништава и других формализованих споразума. Али при изради механизама за очување мира у геополитичким токовима, креатори политике би требало да теже ка ономе што је могуће и изводљиво, а не ка ономе што је пожељно али немогуће.

Светски концерт за 21. век

Светски концерт састојао би се од шест чланица: Кине, Европске уније, Индије, Јапана, Русије и Сједињених Држава. Демократије и недемократије имале би једнак третман, а мерило чланства били би моћ и утицај, а не вредности или тип режима. Чланови концерта би заједно представљали око 70 одсто светског БДП-а и војних издатака. Укључивање ових шест тешкаша у концерт дало би му геополитичку тежину, и спречило да се претвори у нефункционални клуб за ћаскање.

Чланице би слале сталне представнике највишег дипломатског ранга у стални штаб светског концерта. Иако не би биле формални чланови концерта, четири регионалне организације – Афричка унија, Арапска лига, Асоцијација нација Југоисточне Азије (ASEAN) и Организација америчких држава (OAS) – имале би сталне делегације при штабу концерта. Ове организације би пружиле својим регионима представљање и способност да помогну обликовање агенде концерта. Када би дискутовале о питањима која се односе на ове регионе, чланице концерта би позвале делегације из ових тела, као и одабраних држава, да учествују на састанцима. На пример, уколико би чланице концерта разматрале неки спор на Блиском Истоку, могле би да захтевају учешће Арапске лиге, њених релевантних чланица и других инволвираних страна, попут Ирана, Израела или Турске.

Светски концерт би се клонио кодификованих правила, ослањајући се уместо тога на дијалог у циљу изградње консензуса. Као и Европски концерт, привилеговао би територијални статус кво и поглед на суверенитет који искључује – осим у случајевима међународног консензуса – употребу војне снаге и других алата принуде у циљу промене постојећих граница или свргавања режима. Ова релативно конзервативна основа охрабрила би учешће свих чланица. Истовремено, концерт би пружио идеалну прилику за дискутовање о утицају глобализације на суверенитет и потенцијалној потреби да се ускрати имунитет суверености државама које се упуштају у одређене неприхватљиве активности. Те активности могле би да укључују вршење геноцида, скривање или спонзорисање терориста или драстично погоршање климатских промена уништавањем прашума.

Светски концерт би стога акценат ставио на дијалог и консензус. Управљачка група би такође признала да се велике силе у мултиполарном свету воде реалистичким бригама о хијерархији, безбедности и континуитету режима, чинећи неслагања неизбежним. Чланови би задржали право да предузимају унилатералне акције, самостално или кроз коалиције, када сматрају да су им угрожени витални интереси. Но, директни стратешки дијалог би изненадне потезе учинио мање уобичајеним, а унилатералне акције, у идеалном случају, мање учесталим. Регуларне и отворене консултације између Москве и Вашингтона, на пример, могле би да допринесу смањивању фрикција поводом увећања НАТО. Кини и Сједињеним Државама је боље да директно комуницирају о Тајвану него да, занемарујући ово питање, ризикују војну незгоду у Тајванском мореузу или провокације које би могле да увећају тензије.

Светски концерт би такође учинио да једнострани потези великих сила представљају мањи проблем. Сукоби интереса тешко да би нестали, али нова платформа посвећена искључиво дипломатији великих сила помогла би да се овим конфликтима лакше управља. Иако би чланице, у принципу, подржавале светски поредак регулисан нормама, такође би усвојиле реалистична очекивања о границама сарадње и јасно истакле међусобне разлике. Током концерта из 19. века, његови чланови често су упадали у тврдоглава неслагања, на пример поводом тога како реаговати на либералне побуне у Грчкој, Напуљу и Шпанији. Али су обуздавали своје разлике кроз дијалог и компромис, враћајући се на бојиште тек са Кримским ратом 1853. године, и то тек након што су револуције из 1848. године изнедриле дестабилизујуће струје национализма.

Светски концерт пружио би својим чланицама широк маневарски простор по питању домаћег управљања. Оне би се практично сложиле да се не слажу у питањима демократије и политичких права, спречавајући да разлике по овом питању отежавају међународну сарадњу. Сједињене Државе и њихови демократских савезници не би престали да критикују нелиберализам у Кини, Русији и било где другде, нити би се одрекли својих настојања да шире демократске вредности и праксе. Напротив, наставили би да користе свој глас и утицај у одбрани универзалних политичких и људских права. Истовремено, Кина и Русија биле би слободне да критикују домаће политике демократских чланица концерта, као и да јавно промовишу сопствену визију владавине. Али концерт би такође радио и на постизању заједничког разумевања поводом тога шта представља неприхватљиво мешање у унутрашња питања других земаља. Сходно томе, такво понашање би требало избегавати.

Најбоља шанса

Успостављање светског концерта би несумњиво представљало корак уназад у пројекту либерализације покренутом од стране демократских држава након Другог светског рата. Циљеви предложене управљачке групе имају скромне стандарде у поређењу са дуготрајним циљем Запада да прошири републиканску владавину и глобализује либерални поредак. Без обзира на све то, ово умањивање очекивања је неизбежно када се имају у виду геополитичке реалности 21. века.

Међународни систем ће истовремено испољавати карактеристике биполарности и мултиполарности. Постојаће два конкурента једнаке снаге – Сједињене Државе и Кина. За разлику од Хладног рата, међутим, идеолошко и геополитичко надметање између њих неће обухватити цео свет. Напротив, ЕУ, Русија, Индија, као и друге велике државе попут Бразила, Индонезије, Нигерије, Турске и Јужне Африке, вероватно ће наизменично играти на карту сарадње са једном суперсилом против друге и обрнуто, настојећи да очувају значајан ниво аутономије. И Кина и Сједињене Државе такође ће вероватно ограничити своју ангажованост у нестабилним зонама мањег стратешког интереса, препуштајући другима – или не препуштајући никоме – да управљају потенцијалним конфликтима. Кина је дуго била довољно паметна да држи политичку дистанцу од удаљених зона сукоба, док су Сједињене Државе, које се тренутно повлаче са Блиског истока и Африке, ту лекцију савладале на тежи начин.

Међународни систем 21. века стога ће асоцирати на онај из деветнаестовековне Европе, у којем су постојале две главне силе – Уједињено Краљевство и Русија, и три силе нижег ранга – Француска, Пруска и Аустрија. Главни циљ Европског концерта било је очување мира међу чланицама кроз узајамну посвећеност територијалном споразуму постигнутом на Бечком конгресу 1815. године. Овај пакт је почивао на поверењу и заједничком осећању дужности, а не на уговорном односу. Било која акција неопходна за наметање поштовања узајамних обавеза, „намерно је“, како то наводи британски меморандум, „препуштена конкретизацији датог момента и случаја“. Чланице концерта препознавале су своје конкурентне интересе, нарочито на периферији Европе, али су настојале да управљају својим разликама и спрече их да угрозе солидарност групе. Уједињено Краљевство, на пример, противило се аустријском предлогу интервенције против либералног устанка у Напуљу 1820. године. Упркос томе, британски министар спољних послова лорд Кеслри (Castlereagh) на крају је удовољио плановима Аустрије, под условом да је она „спремна да пружи сваку разумну гаранцију да њени погледи нису усмерени ка територијалном увећању противно теротиројалном систему Европе“.

Светски концерт, попут Европског концерта из 19. века, прилагођен је промоцији стабилности у условима мултиполарности. Чланице концерта свесно ограничавају своје чланство на управљив ниво. Његова неформалност пружа могућност прилагођавања променљивим околностима и ублажава неповерљивост сила које нису склоне потписивању обавезујућих споразума. У условима растућег популизма и национализма, распрострањених у 19. веку, као и данас, моћне државе преферирају лабавија удруживања и дипломатску флексибилност у односу на фиксиране формате и обавезе. Није случајност то што се велике државе већ окрећу ка контакт групама налик на концерте како би изашле на крај са тешким изазовима. Примери укључују шестостране преговоре о нуклеарном програму Северне Кореје, П5+1 коалицију која је испреговарала Ирански нуклеарни споразум, Нормандијски клуб који покушава да изнађе дипломатско решење сукоба у источној Украјини… Концерт се може схватити као трајна контакт група са глобалним делокругом.

Осим тога, 21. век биће политички и идеолошки разноврсан. У зависности од трајекторије популистичких побуна на Западу, питање је да ли ће либералне демократије бити у стању да се одрже. Али исто се односи и на нелибералне режиме. Москва и Пекинг код куће владају све чвршћом руком, уместо да се отворе. Стабилну демократију је тешко пронаћи на Блиском Истоку и у Африци. Заправо, глобално гледано, демократија је у опадању, а не у напредовању – што је тренд који ће се наставити. Међународни поредак који следи мораће да остави простор за идеолошку разноврсност. Концерт поседује неопходну неформалност и флексибилност за тако нешто јер јасно одваја питања унутрашње владавине од оних која се тичу међународног тимског рада. Током 19. века, управо овај укључујући приступ кад је у питању тип режима омогућио је двема либерализујућим силама – Уједињеном Краљевству и Француској – да сарађују са Русијом, Пруском и Аустријом, трима земљама решеним да бране апсолутистичку монархију.

Коначно, неадекватност тренутне међународне архитектуре намеће потребу за светским концертом. Ривалитет између Сједињених Држава и Кине се креће ка тачки усијања, свет пати од разорне пандемије, климатске промене се погоршавају, а еволуција сајбер простора доноси нове претње. Ови и други изазови значе да би слепо држање за статус кво и ослањање на постојеће међународне норме и институције било опасно наивно. Европски концерт формиран је 1815. године, захваљујући годинама разарања које су донели Наполеонови ратови. Али одсуство рата великих сила у нашем времену не би требало да нас чини спокојним. Иако је свет и раније пролазио кроз периоде мултиполарности, напредак глобализма увећава потражњу за новим приступима управљању светом, као и њихов значај. Глобализација се одвијала током Pax Britannica-е, са Лондоном који је њоме управљао до Првог светског рата. Након мрачне међуратне паузе, Сједињене Државе су преузеле штафету глобалног вођства од Другог светског рата до 21. века.

Али Pax Americana је остао без горива. Сједињене Државе и њихови традиционални демократски партнери немају ни способности ни воље да успоставе међузависни међународни систем који би универзализовао либерални поредак који су подигли након Другог светског рата. Одсуство америчког вођства током кризе изазване ковидом 19 било је шокантно; свака земља била је остављена да се сама носи са проблемима. Председник Бајден води Сједињене Државе ка томе да поново постану тимски играч, али горући демократски приоритети на домаћем плану и долазак мултиполарног света ускратиће Вашингтону несразмерни утицај који је уживао. О допуштању да свет склизне у регионалне блокове или структуру два блока сличну оној из периода Хладног рата не треба ни размишљати. Сједињене Државе, Кина и остатак света не могу потпуно да се раздвоје у ситуацији када су националне економије, финансијска тржишта и ланци снабдевања нераскидиво међусобно повезани.

Управљачка група великих сила је најбоља опција за управљање интегрисаним светом у којем више нема свенадзирућег хегемона. Светски концерт би пружио управо то.

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

[table id=1 /]

Превео: Владан Мирковић/Нови Стандард