НВО сектор као део неоколонијалног механизма

После петооктобарског пуча и насилног доласка на власт збрдаздолисане коалиције ДОС, из буџета Републике Србије издвајана су велика средства за финансирање такозваних невладиних организација; 2014. године, на пример, издвојено је у те намене скоро исто колико и за развој науке и технологије у Србији. Истине ради, треба рећи и да се највећи део средстава издваја за оне НВО која се баве спортом, младима и хуманитарним и културним активностима, против чега не би требало да буде нико, али се највише пажње у јавним расправама посвећује организацијама које настоје, по задатим обрасцима њихових политичких гуруа из неолибералних западних земаља, да измене свест нација, да потру њихове националне вредности, религију, историју, идентитет, а све то ради наметања америчке монотеистичке „ворхол“ супкултуре.

НЕЈАСНА ДЕФИНИЦИЈА

Дефиниција НВО је код нас нејасна, почев од њиховог назива. Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом Владе Републике Србије, која се „бави системским праћењем стања, проблема, потреба и ставова организација цивилног друштва у Републици Србији“, одговорила је брзо и љубазно, писмено и усмено, на питање о финансирању НВО да „Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом не располаже подацима о финансирању организација цивилног друштва у 2019. години“.Збунило их је и питање зашто говоре о цивилном, а не о грађанском друштву? Да ли зато што не носе униформе? Јер етимологија речи „цивилни“ потиче од латинског civīle(m), der. di civis „грађанин“ и то онај који не носи униформу. Али и сам појам грађанин не обухвата све слојеве друштва. То се маскира погрешном употребом термина „цивилни“, што је иначе манир „политички коректног“ новоговора који ствара маглу стерилном језичком акробатиком. Збуњујуће је и да се ова канцеларија бави рaзвojем „цивилнoг друштвa у Србиjи и њeгoвим усклaђивaњем сa рeлeвaнтним eврoпским стaндaрдимa“, што је опет лингвистичка магла да се не види да није реч ни о каквој Европи, односно европским стандардима већ о гурању Србије под скут Европске уније која није Европа него само њен део с одређеним политичким, економским и војним догмама неолибералног спектра.

Можемо се сложити са савременим италијанским филозофом Дијегом Фузаром да „Европа не постоји. Оно што обично називамо тим именом је трагична стварност уједињена искључиво на основама Централне европске банке и њене последичне еврократије у којој се остварује тихо угњетавање народа, што је у 20. веку вршено помоћу тенкова и војски… Треба се супротставити данашњој карикатури Европе, племенитом имену које се приписује данашњој еврократији која нас вуче у социјални и политички понор… Европа за коју се лично залажем – у име које се борим против данашње еврократије која представља њен перверзни преврат – јесте Европа кантовски састављена од слободних и једнаких држава, суверених и алтернативних у односу на лудачки месијански амерички идеал империјалистичке special mission. Потенцијално космополитска заједница на коју мислим (Европа народа, култура и нација) постоји у процесу in fieri васпостављања људског рода као недељивог и себе свесног Ја, али које се изражава у недефинисаном мноштву језика, традиција, култура и религија које је карактеришу и које би, коначно, могле да коегзистирају у реципрочном и пацифичном признању – које је логично настало из универзалног бића заједничке припадности људском роду“.

Али такве Европе нема у дискурсу не само Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом Владе Републике Србије, већ ни у наступима министарке Јадранке Јоксимовић задужене за некакве „евроинтеграције“, за које никада није добила дозволу народа Србије. Нема те Европе ни у деловању оних НВО које се под маском борбе за људска права и грађанско друштво боре у ствари за политички перверзну ЕУ и „вредности“ националистички империјално настројених САД. Није то ни чудо, ако се има у виду да је Кaнцeлaриja била кoрисник финансијске подршке амeричке агeнциjе зa мeђунaрoдни рaзвoj (УСAИД) у oквиру Прojeктa пoдстицajнoг oкружeњa зa рaзвoj цивилнoг друштвa, која кроз разне вербалне акробације типа „развој критичког мишљења“ у ствари финансира оне НВО и државне агенције у Србији које раде на разградњи српског духовног и историјског простора, на промени политичке и државотворне свести Срба, на разарању српских националних осећања и последичној американизацији Србије, односно наметања хамбургер монокултуре, уместо просветитељских вредности цивилизације Европе.

НАДЗОР НАД ИНСТИТУЦИЈАМА

Код нас се цивилно друштво дефинише углавном као организовање грађана који својим деловањем и акцијама настоје да унесу квалитативну промену која је од општег заједничког интереса. По међународним узусима НВО су непрофитне, финансијски и политички независне (sic!). Није јасно чему та „цивилна“ шминка, ако је код нас тзв. „група грађана“ било одувек. То је подвала да се нешто назове другачије да би опет било исто. Међутим, опасни део дефиниције НВО крије се у томе да оне „представљају један од механизама надзора над радом институција“. Ту већ настаје битна разлика између позитивних удружења грађана као што су асоцијације културе, спорта, Црвени крст, хуманитарне волонтерске групе, верске организације, политичке партије, фондације, струковна удружења, синдикати… Такве НВО претпостављају и велики волонтерски рад, што уопште није случај с оним НВО које представљају један од механизама „надзора над радом институција“.

Јер њихов циљ је да буду политичка снага која делује ван институција система, али са јасним намерама да утичу на државну политику легално изабраних државних органа, чиме се оне постављају изнад демократске воље изборног тела и представљају тумор на телу демократије. НВО с политичким премисама, као врста друштвене акције која заузима простор између државе, економије и приватне сфере, јесу чин изоловања изборне воље грађана и наметања извршним органима нечега за што грађани нису гласали. Дакле, њихов циљ је вршење притиска на институције у циљу заступања интереса различитих од воље грађана, а не развијање доброчинства, филантропских вредности, културе или спорта.

Пада у очи да су НВО дефинисане као добровољне и невладине недобитне организације, засноване на слободи удруживања више физичких или правних лица, основане ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса који нису забрањени Уставом или законом. Али у Србији су бројне НВО политичког карактера, без обзира на формалну фирму, и делују управо супротно од интереса нације и државе и то из лукративних интереса, јер су плаћене из иностраних извора. Оне су највећа инвестиција оних који су разарали Србију, не само у погледу новца већ и по последицама које изазивају у корист њиховог лакшег присвајања националних ресурса земље, онако како то чини чувени Џорџ Сорош који у Србији финансира само оне НВО које су на линији америчких интереса, односно мултинационалног корпоративног капитала.

Антидемократски, па и неуставни политички утицај НВО на власт заиста није мали, о чему говори и чињеница да се непосредно пре званичне посете Америци ондашњи премијер Александар Вучић састао с представницима Куће људских права, која окупља активисте Грађанских иницијатива, Београдског центра за људска права, Комитета правника за људска права, Хелсиншког одбора за људска права и Центра за практичну политику. Сличан сусрет десио се и приликом чувеног „дијалога о Космету“, али овај пут на нивоу председника државе. Таквог дијалога није било с оним НВО које се не баве антисрпским деловањем, као што је на пример Удружење књижевника Србије, које је такође НВО. Тактички добар потез председника, јер је очигледно да је примирио те НВО у погледу критика власти до мере да га сада Јелена Милић навелико подржава, али то не умањује понижавајућу горчину оних који су гласали, а немају ту прилику какву имају Соње Лихт и Бисерко.

ДРЖАВНО ФИНАНСИРАЊЕ

Само око девет одсто удружења грађана финансира се из међународних извора, јер само толико НВО пристаје да ради за стране интересе. Рецимо, Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко финансирају немачка и норвешка амбасада и ОЕБС. Али Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић је 2006. добио новац не само из страних извора већ и са рачуна различитих буџетских корисника, неких 10 милиона динара, а УКС само 250.000 динара у исто време.

Исту суму из буџета добио је и Центар за културну деконтаминацију недавно преминуле Борке Павићевић 2007, установа која се формално бави организацијом позоришних представа, трибина, изложби и концерата. Али за „културне манифестације“ типа „Мирдита“, за промоцију нашминкане шиптарске културе при чему није било експоната паљења српских цркава и уништавања српских гробишта на Космету, тај центар је добио 2005. године из буџета града Београда 4,3 милиона динара, затим у периоду од 2010. до 2013. још 16 милиона, па 17 и 14,9 милиона динара. Центар за културну деконтаминацију је 2013. године, према подацима Агенције за привредне регистре, имао шест стално запослених а Удружење књижевника Србије само двоје, јер сви остали раде волонтерски, с тиме што ти запослени у УКС нису примали плату по неколико месеци, за разлику од оних који су деконтаминирали Србију.

Ирена Церовић, представница Београдског фонда за политичку изузетност, чија је председница Соња Лихт, истицала је својевремено да држава учествује у финансирању њихових пројеката са свега пет одсто, док су „донатори“ овог фонда Европска унија, Савет Европе, Немачка организација за техничку сарадњу, ОЕБС и УН. Ирена Церовић није објаснила у чему је интерес странаца да финансирају једну организацију која се већ својом дефиницијом „политичке изузетности“ дисквалификује као неко ко дели људе на „изузетне“ и на плебс. А још мање зашто држава финансира оне који проповедају Сороша у Србији.

У резиденцији донедавно америчког амбасадора Мајкла Кирбија, који није оставио пристојну слику САД у Србији, бесповратну донацију од 2,7 милиона долара од УСАИД-а добили су баш тај Београдски фонд за политичку изузетност, затим је финансиран и Центар за слободне изборе и демократију (Цесид)… А то значи да онај ко прими новац из тог извора, има за послодавца америчку амбасаду, а не Србију. Уосталом, по речима бившег службеника Стејт департмента Вилијама Блума, САД користе „невладине организације као део слике и мита (…) и помажу у одржавању у иностранству нивоа кредибилитета“ до којег Влада САД не може да дође својим деловањем. Циљ је наметање глобалних интереса светских моћника на локалним нивоима унутар држава, а ЦИА тај механизам користи (и финансира и директно и посредно) НВО за своје пропагандне активности још од 1980. године.

НЕГАЦИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ

НВО делују парцијално и зато никада не критикују своје налогодавце, па се тако „Амнести интернешенел“ и сличне НВО у свету никада не боре за социјална права, али ни за људска права у САД нити против Гвантанама у коме се муче ратни заробљеници, али се баве свим и свачим у Србији преко својих сурогата као што су НВО Центар за евроатлантске студије, Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права, Хелсиншки одбор за људска права… „Лекари без граница“ се представљају као хуманитарна НВО, али су њихови џипови имали дупло дно у коме су достављали оружје и муницију хрватским сецесионистима у борбама против регуларне Југословенске војске. А Светска банка сугерише државама да помажу политичке НВО, не удружења писаца, али само ако оне делују као подршка ширењу дивљег и неконтролисаног капитала светске финансијске аристократије у чему је улога ове банке битна.

Да нам неолиберални Запад стварно „извози“ демократију, не би нам наметао политичке НВО које су негација демократије. А да су оне израз било какве демократске намере, онда би деловале у САД и у ЕУ једнако онако како се намећу у Србији. То су организације за лобирање у корист туђина, а не српског народа. И не само за лобирање већ и за бављење пословима који су нелегални, као што то чини Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић који се бави „истраживањем кршења људских права од стране српских војника у Хрватској, БиХ и на Космету“. Наиме, тај „фонд“ преузима ингеренције полиције, тужилаштва и суда, а делује у служби око тридесет својих финансијера из САД, Немачке, Швајцарске, Француске, Хрватске, Белгије, Велике Британије, Шведске, Холандије. Добија новац и од Fondi per te drejten humanitar, односно из Тачијевог „независног Космета“. Многе донације из тих извора прелазе појединачно 300.000 долара.

Евроатлантисти су медије претворили у „медијски циркус“, како је то срећно дефинисао италијански филозоф Дијего Фузаро, а политичке НВО, које су недемократска америчка творевина, у своју послугу. „Служећи се њима они спречавају, путем превентивне делегитимизације, ширење било какве алтернативе једносмерном неолибералном мишљењу. Корумпирани ’медијски циркус’ и НВО уништавају све што је национално, прошлост и традицију, етичке и моралне вредности, идеале и будућност. Оне глорификују неолиберални систем чији су институционални израз велике светске банке и финансијске корпорације, а средства принуде су политички и војни системи ЕУ и САД.“

Евроатлантисти нису само бомбардовали Републику Српску, Црну Гору и Србију. Они су потом извршили и „медијску инвазију“ на нас, како је то оквалификовао проф. др Зоран Аврамовић, преко „независних“ медија и политичких НВО ради наметања неолиберализма као јединог могућег света. Гуше аутентичне критичаре новог светског поретка и клеветају као недемократу, расисту и ксенофоба свакога ко се усуди да помене било какву алтернативу неолибералним губарима, том оличењу војног и економског угњетавања којим се намеће империјалистичко економско и финансијско подаништво. Бунт против економских проблема проглашава се ретроградним остатком прошлости, социјална права укидају се фатаморганом грађанских права, а свака напредна идеја која оспорава неолиберализам и његову послугу у Црној Гори и Србији проглашава се „враћањем у деведесете године“.

ИНТЕРЕСИ ТРАНСНАЦИОНАЛНОГ КАПИТАЛА

Медији и НВО које плаћа финансијски фанатизам разних Ротшилда, Сороша и Рокфелера славе такозвана грађанска права да би одвратили пажњу од текућег укидања социјалних права у чију одбрану никада не стају, јер онда не би било долара који им стижу, примера ради, од Фонда браће Рокфелер. Њихова улога је да хорски демонизују свакога ко покрене питање укидања примата капитала над политиком, примата грађанских над социјалним правима.

Чим неки медиј или НВО носи префикс „независни“, јасно је да није независан, јер не би истицао да је независан, пошто би то било јасно само по себи. Они су јавно корумпирани страним новцем да нам „мењају свест“, да нас утерују у евроатлантски тор, да већини намећу терор разних мањина и мањинских група чиме се руше темељи демократије. Истовремено су болесно осетљиви на сваку критику упућену њима или на изношење података о новцу који добијају да шире штетне антисрпске политичке идеје, јер сви су они у ствари корумпирани, а не „независни“. Довољно је погледати списак, објављен више пута у српској штампи, оних који примају новац од разних евроатлантских фондација. Примера ради, Центар за евроатлантске студије Јелене Милић добијао је износе од 110.000 евра и 342.000 долара. Соња Бисерко је добила у одређеном периоду 669.682 евра, „Жене у црном“ 1.587.596 евра, Наташа Кандић 2.126.752 евра… Толико о њиховој љубави за демократију.

Реч је о јавној корупцији одређених група, организација и медија који нису никакви критичари постојећег стања, већ пуки тумачи и пси чувари неолибералног статуса кво који се представља као једино могуће друштво. Тешко ономе ко предложи било какву алтернативу неолибералној евроатлантској превари грађана. Српски најамници славе неолиберализам, јер су неки српски медији и НВО добили чак 35 милиона долара од 39 америчких фондација. Њихова функција је наметање неолибералног система у циљу пљачке наших природних и хуманих ресурса. А трн у оку тог корумпираног медијског циркуса и доларизованих НВО јесте јавно именовање њих и њихових неолибералних макроа онаквима какви јесу, уз навођење огромних свота које добијају да би загађивале српски духовни и државни простор.

Искуство Кијева, затим оно раније које су доживели Београд, па Грузија, указују на опасности које представљају неке НВО којима манипулише Бела кућа преко „Фридом хауса“ и Националне задужбине за демократију, или којима манипулишу УСАИД, као и International Republican Institute, или опсукурне личности као Џорџ Сорош. Све су то имена повезана с Вашингтоном и с његовом стратегијом управљања светом.

„Неолиберални капитализам нема потребе за будућношћу, штавише, он мора априори да разгради могућност мишљења, јер размишљање о будућности еквивалент је могућности програмирања алтернативе у односу на садашњост, због чега капитализам мора без мере да убрзава времена промета, потрошње и производње тако да немамо времена да живимо и мислимо. То је стање вечне садашњости, убрзања без будућности и нихилизма журбе. Путем превентивне делегитимизације било какве алтернативне мисли, једносмерно неолиберално мишљење вреднује само парадигму рационалности, и то као ratio economica, унутар кога се развијају смисао и границе свих функција деловања и мишљења. Хегемонска идеологија уздиже га на степен онога што је увек било и што ће увек бити: претварајући садашњост у вечност“, тврди италијански филозоф Дијего Фузаро, дакле неко ко живи у евроунијатском рају који нам недемократски и притисцима намећу и наша власт и наша опозиција, са покојим изузетком.

А управо у том смеру делују и политичке НВО које служе да се заобиђу државе и заштите интереси приватних група, односно приватног дискурса против државе као јавног добра, транснационалног против националног, приватизационе елите против грађана. Зато свака влада мора регулисати НВО законом и осигурати да делују из истински хуманитарних, културних или спортских разлога у оквиру националних интереса. Како сада стоје ствари, те НВО делују усклађено са америчким светским поретком. У том смислу оне врше десуверенизацију, деконструкцију стубова хуманистичке етике (породица, комунитарни дух, заштита рада итд.). Те НВО су апстрактно на страни човечанства, а конкретно, оне су на страни капитала и његових агената, чије интересе штите. Оне заступају финансијску аристократију и њен капитал. Зато их финансирају велики господари капитала, који депортују мигранте да би корпорације имале нове робове које ће експлоатисати и користити као имиграцијску бомбу да је активирају у неком тренутку за постизање својих циљева. Иза галаме о борби за људска права и демократију крије се лукративни приватни интерес транснационалног капитала.

(ПАРА)ДРЖАВА У ДРЖАВИ

Невладине организације политичког карактера су моћно средство заобилажења и превазилажења демократске воље грађана и суверенитета држава као последњих упоришта демократија, чији посленици иду трагом долара оних који их претварају у свој инструмент угњетавања народа и негације демократије. Чињеница да је НВО по правилу недобитна организација не значи да се мора уздржавати од обављања делатности која доноси добит. НВО може обављати све делатности које су утврђене статутом, осим оних које су законом забрањене, али обављање поменутих делатности подразумева рад, рецимо на берби воћа, гајењу пијачних култура, али и формирању својих задруга у којима би се радило волонтерски, а новац усмеравао на неопходну администрацију и трошкове рада. Дакле, НВО могу стицати средства за свој рад и обављањем привредне делатности, која подлеже опорезивању ПДВ.

Невладине организације са перјаницама као што су Јелена Милић, Соња Бисерко, Наташа Кандић, Соња Лихт, директно поткопавају напоре владе и председника Србије. Власт им повлађује, ваљда у нади да ће тако смирити њихову агресивност, па тако сви они заједно негирају српском народу право на самоодлучивање. Те НВО најотвореније подржавају непријатеље српства. Са којим правом? Ко је њих бирао? На којим изборима су учествовале те НВО? Може ли ЦЕАС да критикује НАТО? Може ли да каже коју реч у прилог српским мученицима на Космету? Кога те НВО представљају? Оне су паравласт, парадржава у држави, а за то је крива и власт најмање две деценије уназад, која заборавља да дугује одговорност грађанима који су је бирали, а не параполитичарима и сурогатима страних интереса код нас.

Узимањем ових НВО за озбиљног саговорника, власт дерогира изборну вољу народа, делегитимизује изборе и дозвољава да НВО утичу на извршне органе и институције државе. Чему онда избори? Истовремено, то изазива сумњу да је власт слаба, ако су јој граничници НВО политичког карактера, а не изборна воља грађана и Устав. Парадокс је и да је садашња опозиција, са понеким изузетком, потпуно исто одређена према НВО, па ту грађани немају чему да се надају. Али треба имати у виду да је велики део опозиције само опозициони привид, пошто је била на власти у служби западних интереса.

Нису потребни чак ни нови закони да би се регулисао рад политичких НВО. Треба само применити постојеће. Грађанима је забрањено да воде приватне полицијске истраге. Да преузимају ингеренције Тужилаштва. То важи и за НВО. Њихови фондови морају бити транспарентни, јавни и с плаћеним порезом. Да се од политичких НЛО у Србији претворе у видљиве НВО подложне финансијској и законској контроли државе и критици грађана. Ни динар им се не може дати из буџета свих грађана. Треба омогућити да се у медијима изнесу ставови који огољују рад тих НВО и мантру о евроунијатском рају. Дакле, нормалним законским мерама и медијском равнотежом треба их довести у ситуацију да се о њима јавно каже шта оне стварно раде и за кога раде. А политичке НВО раде искључиво за стране евродоларе, не у интересу грађана Србије. И зна се и шта је интерес оних који их плаћају. То је политичка проституција. Свакако то није парола „Србија на првом месту“!

[table id=1 /]

ИЗВОР: Печат / Dragan Mraović