Индоевропски народи у најранијој историји Кине

Термин „индоевропски“ је технички термин који је створио британски ерудита Томас Јанг 1813. године (Mallory 2006, str. 17). У науци под појмом Индоевропљани означавамо скупину која је говорила прајезиком од кога су се развили језици већине европских и неких азијских народа (Иран, Индија). Прадомовина Индоевропљана није још увек прецизно одређена, али нема сумње да се налазила негде између делте Дунава и западних граница Кине.

У време цара Хсуана (827-782. г. пре Хр.) из династије Западни Џоу, у долину Хоангхоа (Жуте реке) спустили су се номади беле пути, које кинески извори називају Ксијањун (Хianyun). Ксијањуни су се возили на двоколицама које су вукли њихови брзи коњи, тако да су били неухватљиви за кинеске граничне трупе. Почев од 822. г. пре Хр. плодне далекоисточне равнице су постале плен белих освајача са запада, који нису имали довољно природних ресурса у степама и полупустињама Средње Азије. Држава династије Западни Џоу је била издељена на 9 мањих држава, које су се делиле на још мање целине, тако да није постојала јединствена администрација, нити јединствени систем одбране. Негде око 815. г. пре Хр. цар Хсуан Џоу је успео да сакупи велику војску пред којом су Ксијањуни устукнули и повукли се на своје територије (Vajs Bauer II 2017, str. 72, 73).

Након Ксијањуна, Држава Западни Џоу се суочила са номадским народом Кван Ронг који је дошао из истог правца. Као и Ксијањун, и Кван Ронг је термин из кинеских извора. Етноними ових белаца су се свакако другачије изговарали на њиховим индоевропским језицима. Кван Ронг се показао опаснијим него Ксијањун. Ови белци су се умешали у унутрашње кинеске сукобе између обласних господара и царских рођака. Током 771. г. пре Хр. Кван Ронзи су продрли дубоко у унутрашњост државе, убили цара Јуа и спалили његову престоницу Фенг-Хао. Пошто су опљачкали пределе око река Фенг, Веи и Ло (притоке Хоангхоа), белци су се са огромним пленом повукли на своју територију. Тако се окончала рана фаза династије Џоу (Западни Џоу). Једини преостали члан породице Џоу, Пинг, повукао се са дворјанима на исток, у нову престоницу Лојанг. Тако је отпочела друга фаза династије Џоу, Источни Џоу. Цар Пинг је одбрану западне границе препустио господару мале области по имену Кин. Господари области Кин су се у наредним вековима прославили у борби против индоевропских суседа. Цела Кина ће касније добити име по крајишкој области Кин, који ће ујединити земљу 221. г. пре Хр (Vajs Bauer II 2017, str. 75, 76).

Захваљујући господарима Кин, западна граница је постала сигурнија, али су номади пронашли нови правац напада са севера на Државу Источни Џоу. Номади са севера се у кинеским изворима називају Ти. Међу њима су изгледа доминирали припадници монголске расе, али је вероватно било и примеса белаца. Господар области Чу из долине Јангцекјанга је средином VII века пре Хр. предложио обласним господарима са севера да подигну заштитне бедеме у циљу спрачавања непријатељских упада. Тако је отпочела вишевековна изградња Кинеског зида, која је трајала неколико столећа (Vajs Bauer II 2017, str. 173-180).

У време успона државе Кин која је 221. године поставила основе Кине, номади нису смели да предузимају нападе на долину Хоангхоа. Цар Ши Хуанг-ти је након уједињења Кине довршио изградњу Кинеског зида, за кога се веровало да ће бити непремостива препрека непријатељима. У време цара Вендија (179-156. г. пре Хр.) из династије Западни Хан, дошло је до великих превирања међу племенима у суседству Кине, на просторима данашњих провинција Гансу и Синкјанг. Монголски Хсијунгну (Хуни) су напали индоевропску скупину Јуези (Yuezhi или Rouzhi, тј. Руси), који су почели да се повлаче на запад, према Каспијском језеру. Дошло је до домино-ефекта, померања степских народа, које се осетило до степа изнад Црног мора. Вендијев наследник на кинеском престолу, цар Вуди је желео да има увид у ове промене, па је свог службеника Занга Кијана послао у мисију на запад. Мисија Занга Кијана је трајала од 139. до 126. г пре Хр. Након овог путовања, цар Вуди је низом уговора са западним племенима успоставио „Пут свиле“, којим је до Европе стизала луксузна кинеска роба (Vajs Bauer II 2018, str. 148, 208 – 212). Са свог путовања Занг Кијан је донео и информације о народу Yencai (Сулимирский 2008, стр. 102). Јенцаји су заправо Анти, део Словена, чија је постојбина изгледа била далеко источније од Белорусије и Украјине. У походима највећег кинеског војсковође античког доба, Пан Чаа (друга пол. I века), кинеска териотрија је допрла чак до Каспијског језера (Vajs Bauer III 2018, str. 356-357).
„Пут свиле“ је пролазио кроз данашње провинције Гансу и Синкјанг, и на њему су за Кинезе посебно значајни били индоевропски Вусуни (Wu-Sun) и мале трговачке државе у Таримској котлини. Они су постали клијенти, односно вазали кинеске династије Хан. Припадници номадског народа Вусун су описивани као црвенокоси и светлооки.

Кинески извори понекад на расистички начин ове белце упоређују са мајмунима. Иза Вусуна нису остали писани трагови. Више информација имамо о белцима из трговачких држава Турфан, Карашахр и Куча, које данас у литератури означавамо техничким термином Тохарци. Тохарци су за собом оставили писане трагове. Говорили су са два језика које називамо „тохарски А“ и „тохарски Б“. Ови језици спадају у кентумску групу индоевропских језика, карактеристичну за Западну Европу (германски, романски, келтски), али са значајним сличностима са словенским и балтијским језицима. Тохарци су постали важан посреднички фактор у трговинској размени између Кине и Европе. Тохарски језици су нам највише познати на основу будистичких списа из Таримске котлине, насталих у периоду од VI до VIII века. У то време, односно у раном средњем веку, тохарски језици су били пред изумирањем (Мallory 2006, str. 72-81). Стешњене између снажне кинеске државе и ратоборних турско-монголских номада, индоевропске заједнице у Гансуу и Синкјангу су биле осуђене на пропаст.

Неке везе са западним земљама у којима су живели Индоевропљани, али и Семити на Блиском Истоку, имао је Лао Це, оснивач таоистичке религије и филозофије. Лао Це је гајио песимизам према овом свету, заговарао је отуђеност од њега и истицао принцип неделања. У таоизму постоји концепција Светог Тројства, а сам Тао (Пут), као праузрок свих ствари, из кога и од кога све потиче, доста подсећа на Логос (Реч) из Хераклитове филозофије и Јеванђеља по Јовану. Негде крајем V века пре Хр. Лао Це је решио да напусти Источни Џоу. Дошао је до најзападнијих крајева области Кин и изгубио се негде у средњеазијским пространствима (Ju-Lan Fung 1977, str. 271-285). Можда је Лао Це преко земаља номадских Индоевропљана хтео да доспе до Јевреја на Блиском истоку. То је тешко доказати, али сличности између таоизма и Библије се не могу порећи.

Већина Кинеза је ипак била верна својој народној религији која се заснивала на поштовању предака. Таоизам је постао религија пустињака и усамљеника који су презирали овај свет. Са друге стране, кинеске елите су у I веку пригрлиле будизам. Цар Мингди (58-75.г.) из династије Источни Хан је имао визију човека који је сијао као злато (Vajs Bauer III 2018, str. 356-357). Дворски саветници су убедили цара да је блистави човек Буда, па је цар прешао у будизам. Можда је Мингди у сну видео Исуса Христа, али да његови дворјани нису желели да се хришћанство укорени у Кини. На територији НР Кине и данас срећемо древне хришћанске храмове о којима се мало зна (Пагода Дакин, тј. Римски храм). Таоизам је поставио добре основе за ширење хришћанства у Кини, али су припадници елите из доба династије Хан, као и данашњи комунисти, презирали хришћанство.

Важно је знати да је писање историје у Кини било везано за државну администрацију (постојали су својеврсни бирои за историографију). Када би „стандардне историје“ одређене епохе биле завршене, историјски извори су уништавани. Од најранијих времена, кинеска држава је ставила своју шапу на писање историје, тако да су многе непријатне и непожељне ствари заувек остављене у помрачини прошлости (Антић 2017, стр. 40).

Литература:

Чедомир Антић, Увод у историјске студије, Београд 2017.
Suzan Vajs Bauer, Istorija starog sveta, II tom (Prva carstva), Beograd 2017.
Suzan Vajs Bauer, Istorija starog sveta III tom (Prvi preobražaji), Beograd 2018.
Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, Beograd 1977.
James P. Mallory, Indoeuropljani. Zagonetka njihova podrijetla. Jezik, arheologija, mit, Zagreb 2006.
Тадеуш Сулимирский, Сарматы. Древний народ юга России, Москва 2008.

аутор: Душан Јевтић / Васељенска

[table id=1 /]