Ања Филимонова: „Запад врши притисак на Србију“ – Вучићева пропаганда и стварност

0
Ања Филимонова (Фото: Новости)

У Русији воле да пишу да Запад врши притисак на председника Србије, присиљавајући га да призна Косово. Чињеница је, међутим, да је он сам потписао споразум са ЕУ, који не дозвољава да се Косово третира као део српске територије.

Председник Србије Александар Вучић, настављајући курс свог претходника Бориса Тадића, поставио је европске интеграције као приоритет у спољној политици Србије. С тим у вези, медијски простор Србије и Русије испуњен је пропагандним клишеима о некаквом „притиску Запада“ на Вучића како би му се одузело Косово. Вучић, наравно, пружа „херојски отпор“ снагама зла које владају у региону.

Међутим, проблем заиста постоји, само га треба пренети у научну димензију и поставити истраживачко питање: када, зашто, у ком облику, и на основу чега се испоставило да су за Србију европски избор и губитак територије некако повезани?

Затим следе потпитања: да ли Запад „притиска“ без икакве основе? Да ли је ово манифестација чисте, голе, противправне моћи? У том случају, зашто Вучић не изведе САД и ЕУ на чистац и не каже ко, када и којим средствима (претње, уцене итд.) примењује принуду на суверену земљу (што је најтежи злочин према Повељи УН)? Зашто не раскине тај зли поредак „евроинтеграције – губитак дела територије и губитак суверенитета“, већ се покорава нелегалном притиску, не даје политичку оцену, не захтева међународно учешће у виду постављања проблема у Савету безбедности УН (који је заправо и створен за решавање међународних конфликтних ситуација) и тако даље. Он се просто покорава курсу заснованом на голој принуди?



Да појаснимо: чак и без покретања питања значења европских интеграција за Србију (ово је независан избор државе која свој спољнополитички избор може и треба сама да утврди), логично је поставити питање о самом повезивању европских интеграција и губитка дела територије. Зашто ова веза уопште постоји?

Вучић се беспоговорно покорава Сједињеним Државама и ЕУ, а његов пропагандни лоби се позива на „анакондин прстен“ НАТО земаља око Србије, на моћ Запада коме „нема шта да супротстави“ и жељу да „иде изокола“ не изазивајући на себе ватру англосаксонског Запада. Међутим, ситуација у региону све време после распада Југославије показује да нико неће дати Србији да „оде“. Сви покушаји да се буде најлукавији, воде само пoстепеном и бесповратном погоршању позиција. Време се у овом случају показало као лош савезник, није га било могуће „купити“. Косовско питање је ушло у завршну фазу. Не оспоравајући ову тезу, Вучићев агитпроп одговара јефтиним испадима попут „Шта се може, нећемо ваљда поново ратовати!?“. Али признавање сопствене немоћи и слабости, буквално мољење за милост на коленима, такође не спасава. Уочимо очигледну чињеницу: да Запад остварује своје циљеве – како у случају отпора, тако и без њега. Значи да треба прећи на другу врсту отпора.

Они, који друге плаше ратом или опсесивно правдају неизбежност предаје („НАТО је свуда око нас, ми смо мали, немамо ресурсе, Русија нам неће помоћи, далеко је, а ако и помогне, бомбардоваће нас поново, ми морамо да будемо тихи, да не истрчавамо, да не нервирамо Запад, Косово је и овако готово, свуда су само Албанци, ништа се не може променити, треба угушити побуну, одбацити баласт, Резолуција 1244 је празна фраза, ипак морамо нешто да одлучимо…„ итд.), сакривају низ кључних аспеката повезаних са најважнијим странама „Косовског проблема“.

Дакле, анализирајмо тај „притисак Запада“ и зашто је ова теза толико дуго и тако наметљиво уведена у јавну свест. Шта је заправо тај „притисак“, ко и зашто „притиска“, и који су излази из ове дуготрајне представе?

Прво, ако га „Запад притиска“, зашто Вучић није покушао да следи легитимни пут и окрене оно што се дешава у своју корист? Поновимо да управо за такве случајеве у постоје УН, чија је директна одговорност уклањање претње и употребе силе, кршење принципа једнакости суверенитета, кршење суверенитета и територијалног интегритета од стране једне државе (групе држава) у односу на другу.

Повеља УН садржи конкретне одредбе које се односе на процедуре за решавање спорова или инцидената који угрожавају мир и безбедност. Ако се испостави да је постојање присиле тачно, зашто онда Вучић и његови пропагандисти усмеравају све своје ресурсе на бесмислено и беспомоћно „кршење руку“ уместо јасних правних доказа о томе шта се дешава, уз употребу свих међународних инструмената? Између осталог, и уз учешће савезника у овом праведном делу – Руске Федерације, Ирана и других земаља, које ће, без сумње, пружити помоћ. Без обзира на успех, принципијелну позицију треба формулисати, изнети, рефлектовати на свим расположивим нивоима (законодавно и институционално) и систематски спроводити. То је у сваком случају боље, него препустити ситуацију вољи судбине, тачније Запада, јер је Вучићев приступ довео до свог логичног завршетка: данас је на дневном реду само „свеобухватни Споразум о нормализацији односа са Приштином“, односно признање Косова.

Зашто Вучић још увек није изговорио ту једноставну и јасну формулу: „Косово је неотуђиви део Србије, што је загарантовано Повељом УН, и сви разговори о отуђивању дела територије српске државе треба да се зауставе!“?

Или Запад има разлога за притисак у овом правцу? На то указује послушно испуњавање његових услова, без покушаја измене ситуације, као што је, на пример, једноставно одбијање „европског избора”.

Дакле, предлажемо не да се слепо „прати клијент“, већ да се размисли зашто Вучић треба да се повинује ономе што он сам назива „притиском“.



Медији у Србији редовно одају „девети талас“ Вучићевих емоционалних излива попут: „ЕУ у замену за Косово – не, хвала!“ Међутим, ово је само пропаганда, иза које се крије правни аспект, пажљиво прећутан од стране Вучићевог агитпропа. Влада Србије је и пре Вучића (за време Бориса Тадића, 2008.) потписала са ЕУ „Споразум о стабилизацији и придруживању“ (ССП). Он је ступио је на снагу септембра 2013. Поглавље III ССП „Регионална сарадња“, у члану 15 под називом „Сарадња са другим државама које су потписале Споразум о стабилизацији и придруживању“, говори о политичком дијалогу, успостављању зоне слободне трговине, узајамним концесијама, сарадњи у разним областима, пре свега у области правосуђа и унутрашњих послова. „Србија би требало да започне сличне преговоре са осталим државама региона када те државе потпишу Споразум о стабилизацији и придруживању.

Односно, члан 15. ССП обавезује Србију да успостави регионалну сарадњу са државама које су потписале ССП пре и после ње. „Косово“ је 2015. године већ закључило сопствени ССП са ЕУ (ЕУ закључује ССП само са независним државама, иако због пет чланица ЕУ које нису признале Косово његов статус не може да се директно одреди). Упркос неизвесности статуса, с обзиром да нема других назнака, Косово прећутно представља државу, која је после Србије потписала ССП. Србија се, потписавши и ратификујући ССП, обавезала да ће Косово третирати као државу.

Члан 17. истог поглавља, под насловом „Сарадња са другим државама кандидатима за ЕУ, ​​које нису обухваћене процесом стабилизације и приступања“, каже: „Србија треба да подржи сарадњу и закључи конвенцију о регионалној сарадњи са сваком државом-кандидатом за чланство у Европској Унији у било којој области сарадње обухваћене овим Споразумом. Ове конвенције треба да обезбеде постепено усклађивање билатералних односа између Србије и тих држава…“.

Али ССП, као што смо показали, Косово третира као државу, као и већина чланица ЕУ, која спроводи политику засновану на признању независности Косова. Србија ће морати да закључи конвенцију о регионалној сарадњи и регулисању билатералних односа са Косовом као државом, што и захтева „Свеобухватни споразум о нормализацији односа“. Ово је међународна обавеза која конкретно произилази из чл. 17 ССП.

Чл. 135 ССП каже: „Овај споразум се не односи на територију Косова која је тренутно под међународном управом у складу са Резолуцијом 1244 Савета Безбедности Уједињених нација од 10. јуна 1999. Ово не доводи у питање тренутни статус Косова и не одређује његов коначни статус у складу са овом Резолуцијом “. Ово је типично европско увијање.

Ова одредба своди Резолуцију 1244 на међународно управљање, без помињања њене кључне тачке, према којој су Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Овде постоји фундаментална противречност, како у самој формулацији, тако и у одсуству јединства разумевања и ставова земаља-потписница споразума у ​​погледу његовог основног предмета, недостатка „јединства сагласности и воље у вези са важним елементом уговора“, што је, према Бечкој конвенцији о праву међународних уговора из 1969., основа за његов раскид.



Осим тога, чл. 135 „не доводи у питање садашњи статус Косова“. Али, Косово, ни тада, ни сада, нема одређени статус. Резолуција 1244 у целини, управо статус КиМ види у саставу Србије. О каквом онда статусу говори чл. 135? О статусу независне државе, која је призната од стране преовлађујуће већине чланова ЕУ, и коју признаје сама политика ЕУ.

Међутим, по нашем мишљењу, члан 135 ССП за Србију је још једна правна карт-бланш. Реч је о директној обмани српске стране, што такође предвиђа раскид уговора на основу Бечке конвенције о уговорном праву из 1969. – члан 49. „Обмана“ („Ако је држава закључила споразум под утицајем обманљивих радњи друге државе која учествује у преговорима, она тада има право да се позове на обману, као на основу неваљаности свог пристанка, на који га обавезује уговор.“). У овом случају, ЕУ је обманула Србију под маском Резолуције 1244 Савета безбедности УН, и лажно тумачећи смисао Резолуције, прикрила своју истинску политику према Косову као према независној држави.

Штавише, да би наизглед олакшала рад српским властима, ССП преамбула садржи јасну назнаку на којим међународним споразумима се заснива: принципи и одредбе Повеље УН (територијални интегритет, суверенитет држава, некоришћење силе, принцип једнакости суверенитета – А.Ф.), ОБСЕ, Завршни Хелсиншки акт, закључне резолуције Мадридске и Бечке конвенције, Паришка повеља Нове Европе и Пакт стабилности Југоисточне Европе.

Међутим, уместо да се фокусира на раскидање ССП као правне карикатуре, у априлу 2013. се потписује Бриселски споразум (документ носи потписе тадашњег премијера Ивице Дачића и Александра Вучића у мистериозном статусу „првог потпредседника владе“).



Суштина Бриселског споразума је у томе што су се српске власти, својом вољом, у одсуству директне војне или друге претње, одрекле полиције, суда и система безбедности Републике Србије на територији целог Косова и Метохије, укључујући и њен север.

Север КиМ (општине Лепосавић, Зубин Поток, Звечан и Северна Косовска Митровица), чију велику већину чине Срби, до тог тренутка био је потпуно неприступачан сепаратистичкој Приштини. У целом тексту споразума нема ни једног помена Резолуције 1244, Устава нити закона Републике Србије, ни у једном облику се не помиње чињеница да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије.

Помињу се само „Косовски закони“, а као централна власт се именује Приштинска власт. Од стране Србије се признаје законитост правног поретка, који функционише на Косову. Заједница српских општина, која не постоји по косовском закону (постоји Заједница косовских општина) треба у сваком случају да буде уписана у правни поредак “Републике Косова“.

Поред тога, Заједница српских општина не може, према косовском закону, да има законодавна овлашћења, а косовски закон не познаје концепт „аутономије“. Тако да се можемо слободно опростити од снова о „другој Републици Српској“ и прихватити чињеницу да ће, чак и ако се ова одредба спроведе, Заједница српских општина бити само доказ постојања Срба као националне мањине у другој држави.

Бриселски споразум је апсолутна и кључна победа Приштине над Вучићем. Он је „избацио“ српски суд са КиМ (српске судије су положиле заклетву пред тадашњим „косовским премијером“, убицом и садистом Рамушем Харадинајем), српску полицију и органе државне безбедности. „Косова“ је добило север, добивши интегритет својих граница. Ово је Вучићев поклон, чији је значај за Косово веома тешко преценити.

Притом Бриселски споразум није закључен сам од себе – он директно следи из обавеза из Поглавља III ССП „Регионална сарадња“, којим се регулишу сегменти узајамних односа, све док се не закључи споразум који ће легитимисати све аспекте односа између Србије и Косова.



Предвиђајући нове емоционалне изливе Вучићевог лобија на тему: „Како Вучић сада да напусти ССП, мора се разумети реална ситуација?!“, не треба полазити од сопствених маштања о „реал-политици“, већ од елементарног познавања међународног права. Стиче се утисак да је овај концепт просто непознат и Вучићу и његовом „шетајућем агитпропу“.

Бечка конвенција садржи, између осталог, и члан 53. „Уговори који су у супротности са императивном нормом општег међународног права (jus cogens)“ („Уговор је ништаван ако у време његовог закључења противречи императивним нормама општег међународног права“). Безусловна императивна норма међународног права је територијални интегритет, суверенитет и неповредивост државних граница. Територијални интегритет и суверенитет Републике Србије, као и било које друге државе, пре свега је загарантован Повељом УН и читавим низом међународноправних аката о територијалном интегритету, који чине основу Јалта-Потсдамског система међународних односа.

И ниједан од ових докумената не садржи клаузуле „осим за Србију“ и „осим ако не говоримо о Косову“. Резолуције Савета безбедности УН бр. 1160, 1199 и 1203 из 1998. године, на којима се заснива Резолуција бр. 1244, термин „статус Косова“ односе на самоуправу и аутономију покрајине у саставу Србије. Сходно томе, циљ Резолуције 1244 – „утврђивање статуса Косова и Метохије током преговора“ (1999) – треба тумачити искључиво као проналажење облика аутономије или самоуправе за покрајину у оквиру Републике Србије. Сходно томе, члан 135. ССП представља најшире поље за примену техника међународне правне заштите државе.

Бечка конвенција такође садржи и члан 62: „Коренита промена околности“ („Последице промене околности из темеља мењају сферу обавеза које треба испунити према уговору“). Постоји више него довољно аргумената који оправдавају „корените промене“:

Прво, слање од стране Европске Уније сопствене цивилно-правне мисије ЕУЛЕКС, без санкција УН (фебруар 2008.), затим правци и резултати активности ове мисије. Овде се заправо ради о незаконитој активности, усмереној на подривање територијалног интегритета, суверенитета и неповредивости граница Републике Србије.



Друго, формирање и деловање нелегитимне Управљачке групе (Беч, фебруар 2008.) без санкција УН, у циљу спровођења „Ахтисаријевог плана“, који је Србија одбила, за успостављање државног статуса Републике Косово.

Треће, идеје и планови ЕУ за спровођење независности Косова („јединствени случај“).

Четврто, признавање независности приштинских сепаратиста и екстремиста на основу закључења билатералних међународних уговора са државама – чланицама ЕУ.

Пето, организација, спровођење, статус и резултати преговарачког процеса на линији Београд-Приштина.

Шесто, резолуције Европског парламента, на пример, којима се позива на признавање независности Косова.

Ово су тако очигледне правне основе, да се на свакој од њих могу развијати правни процеси као примери из уџбеника, уз снажну друштвено-политичку подршку.

Међутим, све док СПП остаје на снази, не постоји никакав „притисак“. Ово је отворена лаж која сакрива међународне обавезе Србије. Она не може а да их не испуни.

Поред тога, управо је СПП тај који захтева да се спољна политика, безбедносна и спољнотрговинска политика државе ускладе са ЕУ, што искључује заштиту Косова као дела Србије и искључује равноправне односе Србије са ЕУ и Русијом. Сходно томе, сви уговори између Србије и Руске Федерације (Споразум о слободној трговини) и ЕАЕУ (Евроазијска економска унија – такође Споразум о слободној трговини) морају се пре или касније отказати.



Запад ССП види као врло ефикасно средство утицаја на државу, повлачење земље из потенцијалне зоне руског утицаја и њене десуверенизације. Притом, обавезе које држава преузима у оквиру овог споразума важе чак и ако се држава НИКАДА не придружи ЕУ.

Русија, као гарант међународног права, не може да тврди да су међународне обавезе – притисак. У овом случају говоримо о сопственим обавезама Вучића, који за сво време свог мандата на власти није посегнуо за раскидом правно неодрживог уговора, а који је главни ослонац Запада у „косовском проблему“. То није „притисак Запада“, већ чињеница да власт остаје привржена споразуму, који не дозвољава тумачење КиМ као дела српске државе.

Ако не уклоните узрок притиска, онда је последњим акордом у виду „свеобухватног споразума“ (тј. признања Косова од стране Београда), сасвим могуће изазвати олују, која ће, по тачном изразу Валтера Бењамина, донети „тоталну катастрофу, која ће непрестано гомилати рушевине преко рушевина“.

Ања Филимонова / Српски став

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.