Да ли Срби имају национални програм?

Обилазећи Србију често можемо да приметимо да већи део наше популације се бави политиком. Није битно колико имају година, какво им је образовање, сви мисле да има припада пуно право да решавају државне проблеме. И поред толиког уплитања у политички живот, наши резултати су крајње оскудни. Зашто?

Постоји низ фактора који су утицали и утичу и дан данас, који нас спутавају да решимо политичке проблеме са којима се сусрећемо вековима. Сад, да ли услед личне сујете или незнања нисмо у стању да их сагледамо, то је питање којим се до сада нисмо бавили?Вероватно нам је најлакше да свалимо кривицу на другога јер просто тако сматрамо да смо са себе ослободили сваке одговорности. И то се наравно понавља из године у годину, и понављаће се у недоглед док се не отрезнимо.

Најактуелнија тема последњих година је проблем Косова и Метохије. Свака политичка гарнитура која је дошла на власт, или претендује да дође на власт, износи бомбастичне изјаве везане за будућност наше окупиране територије. Наравно у пракси се испоставља да се решење не назире, и да ми не умемо да га пронађемо. Модел по којем покушавамо да га решимо не разликује се уопште од модела у прошлости. Тај модел се заснива на некој врсти трговине у којој ми не придајемо пажњу властитим интересима, већ нам је једини циљ да се супротна страна из некога разлога не наљути на нас. То што иза себе као аргумент имамо етнолошке, археолошке и историјске доказе да је одређена територија наша, политичарима који нас представљају не значи превише. Како данас водимо преговоре везане за Косово и Метохију, исто тако смо водили преговоре у прошлости када смо након вишевековног ропства покушавали да изградимо нову државу. Бојажљиво исказивање претензија на одређену територију и константна спремност на неку врсту компромиса позиционирали су нас као неку врсту трговаца који се цењка са својом територијом. Како смо некада тврдили да је рецимо Книн србски, а Задар није србски, Вишеград је србски али није Сарајево, данас исто то тврдимо када кажемо, Косовска Митровица је Србска, али није Призрен. Вечито умањујући своје аспирације, омогућили смо нашим противницима да нас константно нападају и протерују са наших територија, док нам са друге стране намеће осећај гриже савести што уопште и постојимо.

Услед недостатка концензуса на политичком и државном плану, расцепкани по демократском моделу где је свако мислио да је његова идеја управо то решење које треба да се примени, постали смо лак плен за земље у окружењу. Уместо да смо показивали силу мањим земљама са којима смо у окружењу, ми смо нападали најчешће јаче од нас, кривећи их за све своје мањкавости и недостатке. Очекујемо да нам други формира државу, притом да не знамо шта хоћемо, и ако не уради онако како смо ми замислили ми ћемо то да доживимо као акт непријатељства и издаје.

Из управо погрешно постављене унутрашње а потом и спољне политике, не треба да нас чуди што из године у годину нам се територија смањује и што смо остали поново сами без савезника. Некада када смо били какав таква респектабилна држава, престављали су нас у Европи један: Милан Ракић, Јован Дучић, Мирослав Спалајковић као и многи други. Како можемо да очекујемо да ће нас данас неко схватити озбиљно када нам земљу у свету представљају Марко Ђурић, Мирослав Лазански, Ивица Дачић и њима слични. Да ли заиста мислимо да неко у свету жели да се понижава док разговара са људима оваквог типа? Сигурно да нико није блесав и толики мазохиста да се спушта на ниво дотичних персона. Како може неко да нас доживљава озбиљно када види ко су нам репрезенти спољне политике?Наравно не треба онда да чуди што немамо савезника и што конференције за штампу често обављамо испред зграда председништва. Трудећи се да пронађемо објашњење за тако нешто често смо користили инфантилне моделе типа, ,,учитељица ме мрзи, зато не могу да добијем велику оцену”. Нико Србе међу великим силама нем разлога да воли, ни ти да мрзи. То су осећања која имају ирационалну позадину, и потпуно су контрапродуктивна у политичким односима. У политици апсолутно треба размишљати хладне главе и недозвољавати уплив никаквих емоција. Код нас то већ иде дијаметрално другачије у односу на већину других народа. Потреба да се глорификује исток на челу са Русијом и Кином, тако са друге стране постоји потреба да се умањи вредност Америке и Енглеске. Наравно већина која баштини те идеје не шаље децу у Кину и Русију, иако гаји њихов култ, већ их отворено бодри да иду на запад. Наравно као главни аргументи ту се често употребљавају стандардни стереотипи како би се оправдало обожење или мржња. То што су нас управо предрасуде којих смо препуни довели до тога да данас чак ни ти са истока које идеализујемо не желе да подрже у међународној политици, нас уопште не тангира. Ми и даље сматрамо да све оно што радимо је потпуно исправно, док цео свет како функционише је сулудо.

То што свака нормална држава поседује државнике, док ми имамо политичаре којима је каријера изнад националних интереса јасно указује да смо ми и пре него што започели неки однос унапред поражени. Просечан србски политичар када иде у посету страној земљи унапред укалкулише да ли може да извуче одређени бенефит за себе, а касније ако се стекну услови видеће да ли нешто може да се заврши за његов народ и земљу. Колико је ту само овековечено себичлука и аутошовинизма.

Што се тиче унутрашње политике ништа није боља ситуација у односу на спољну. Један од фундаменталних проблема којем такође није придавана пажња код нас је да су Срби једини народ који није у стању да асимилује становништво на својој територији. Колико смо са једне стране подобни за мењање вере и нације, то чак унутар себе доживљамо као неку врсту успеха, са друге стране сви који су живели са Србима су могли слободно да буду шта су хтели, притом да у одређеним моментима намећу своје културне и националне вредности. Штавише, овде није реч о народима који не припадају нашем етничком стаблу, напротив реч је народу који је до јуче припадао нашем националном корпусу, са којим делимо етничку, историјску и језичку сродност а нисмо у стању да га апсорбујемо и вратимо коренима. Притом ти тзв. Бошњаци, Црногорци, Хрвати и други су у сваком погледу далеко инфериорнији од нас. Тако да се са правом поставља питање, како је могуће да смо допустили да неко ко је тоталном процепу, одвојен од матичног стабла успео да нам наметне своје неке системе вредности и тиме нас делимично асимилује? Просто ако нисмо у стању, а по свему судећи да нисмо да нешто сами смислимо и применимо, зашто не усвојимо од других? Зашто све оне ствари које не могу да утичу нас на одређеном плану, а са друге стране могу да допринесу нашем напретку не усвојимо. Није то војна ни државна тајна, многе ствари везане за однос према култури, нацији, вери, држави можемо да усвојимо од других земаља. Тиме би постали далеко озбиљније друштво које би многи са стране посматрали са далеко више поштовања. У прошлости су Срби, по узору на друге земље образовали и школовали политичаре по западном моделу. Политичар је морао да има манире, углађеност и да поседује широк спектар образовања. Данас са купљеним дипломама приватних универзитета није у стању да обавља елементарне ствари у животу, а камоли да брани државне интересе.
На крају треба бити захвалан одређеним појединцима у прошлости чији интелект и виспреност су успели да спасу Србију од нестанка. Пошто нисмо у стању да сами пронађемо великане у свом народу, остаје вера и нада да ће нам Бог као и пре тога послати веште људе који ће да нас изведу на прави пут. Ако се то случајно не деси, Србији колико год то звучало песимистично прети нестанак са географске и политичке карте.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

[table id=1 /]