Шта нам поручује данашња архитектура Београда

0
Београд на води (Фото: В. Веизовић)

Данима прелазим преко елегантног савског моста, по народском имену Газела, и гледам у архитектонско чудо по имену Belgrade Waterfront, што мени има исту важност као и Beograd am dem Wasser, нах дем Цвајте Велткриг (није велтшмерц) и без немачке или хабсбуршке окупације – своди се на исто, у оба случаја именовања. То што у Београду влада утакмица у одрицању од српског језика и писма, овде није основно питање, Београд је преживео и хабсбуршку и швапску окупацију, па ће и ову ништитељску српског језика али и писма које се зове ћирилица.

Дакле, прелазим преко Газеле, и ако аутобус градског саобраћаја није облепљен рекламама да делује као голишавим женама и мушкарцима нацицкан мртвачки сандук, из њега пуца застрашујући призор оног што се усред српске престонице именује само туђим језиком. И из дана у дан, миц по миц, спратић по спратић, уз већ приличан низ зграда архитекторалних сандука, налик картонским тезгама са јефтином робом у подземним пролазима, усправља се буџа Марјанова, будући стакленик, мало загуљеног облика. Причало се да ће то бити нешто као минарет, па се додавало да се тиме удовољава укусима такозваних инвеститора, па да ће то најпосле постати симбол Београда. А кад је симбол у питању, онда нема расправе.

Да бисмо разумели генијалност овог архитектонског достигнућа, најпре ћемо се осврнути на неке архитектонске творевине Београда са атрибутом престонице свих Срба, и веома ретко помињано као Богородичиног града.

Сасвим извесно у духу најсродније овој буџи Марјановој и као тумор маркер духа времена је зграда немачке амбасаде у Кнеза Милоша. Када се с уличне стране приступи том новом новцијатом здању немачког духа, напре се суочавамо са зидом који се шири скоро целим приступним делом зграде, да се двоја врата једва уочавају, а посред тог простора поносно нас поздрављају слова Botschaft der Bundesrepublik Deutschland – тек да нам кажу да је то она земља која је, после тешке патње збот разједињености, са великим ризицима и незаслужено уједињена, а да се то прикрило проглашавњем Срба за злочинце, крволоке и недостојне припаднике савремне цивилизације. (Памтим Вука Драшковића који само што није плакао од среће над тим наопаким уједињењем.) Потврду ове мисли даје само ово здање – оно се из овог замаскираног улаза у зграду пропиње у четири спрата, што се може видети по нишама, налик онима које је Хитлер правио на својим бетонским бункерима, онда када је са својим европским и хрватским савезницима кренуо да утамани Србе и Русе. Јер то заиста нису прозори, већ пушкарнице, или отвори за топовске цеви, или томе шта слично.
И зашто би било ко правио такве прозоре, па још на фронталном делу фасаде?




У неким ренесансним градовима у средњој и северној Италији гледао сам такође нише у лавиринтском сплету уских улица и прастарих зграда. Али оне су се налазиле на врховима зграда, не као део крова, већ тераса, што нам казује да су ту између себе ратовале куће, породице, кланови и ко зна све не с ким није ратовао. Довољно је само да се сетимо ваљда највећег римокатоличког песника Дантеа и његовог припадања једној од две љуто закрвљене странке – гвелфа и гибелина. Или закрвљених породица у Верони… Где су у свем том непријатељству као белези борби остале те нише да сведоче о тешком неповерењу међу људима и свакидашњој омрази.

Неко ми може замерити да грешим, јер у Венецији није видео такве зграде које при крову, односно уз кров немају нише. Они који мало боље познају историју Млетачке републике, односно Венеције, знају да су се сукоби у њој решавали белим прахом – како се популарно звало тровање, да су Борџије мала деца у односу на Млечиће у тој вештини.

Хоћу рећи ови такозвани прозори на згради бодшафта уједињене Немачке знак су дубоког зазирања и неповерења према средини у којој она траје своје дане, што се веома лако преображава у отворено непријатељство, уз стандардну мржњу, а не ретко и завист. Уосталом, зар уједињена Немачка од Ханса Дитриха Геншера до дана данашњег није увек уочљиво испољавала најсуровије непријатељство, непријатељство које се граничило са слепим беснилом да је та иста и уједињена држава кршила сопствени Устав само да би изразила своју мржњу, бесове и непријатељство према Србима. Сетимо се Рудолфа Шарпинга који је мртав ладан понављао лаж звану Потковица, те да је на основу тога Немачка морала да зарати против Срба. Јер кад Немац лаже – онда је то истина, и ту нема збора, па и кад то казује зелени Јошка Фишер, или Герхард Шредер… и да не набрајам даље.




И тек узгред да поменем: као што је Хитлер највишу апотеозу бункера имао са бетоном, тако је и ова зградица бункер од темеља до крова у бетону, али бетону који је игром мимикрије прикривен плочама од камена, да би нам та мимикрија поручила како дробљење српских земаља и расипање Срба још није окончано.

Зграде, дакле, говоре о својим градитељима више но што би они хтели да се зна. А овде ниша није део фортификације, која по својој нарави то мора да има, као на пример источнојужни зид на земунском гробљу, скроз до Харишеве капеле. Али што је далеко важније за разумевање овог веселог здања маде ин Дојчланд über ales оно носи један специфичан дух, дух сировости и њему следствену осионост и гордост, до искључивости. Управо како се освајач и понаша на окупираној територији, не држави, већ територији којој треба ново име, да би је лакше сасвим усисали и преузели од домаћег живља, а данас га Немци са Англосасима обилато користе у речи Западни Балкан.

На пример, за дивљи Рим старогрчки дорски стуб одувек је остао врхунска загонетка, као што је то и атичко позориште (атичко – не античко, већ атичко) у римској варијанти постало позоришна сцена за утамањивање хришћана на много начина, тако је и на овом београдском бодшафту присутна тевтонска сировост коју је баухаус покушао да укроти, култивише и да јој црте елеганције, али у својој практичности (као и римски стуб из једног комада) није се одмакао од пуке и празне игре геометријским фигурама. Зашто је то тако да се сировост истиче као узор, нека размишља онај који нам натура тај образац понашања и мишљења. Ипак смо ми Срби мало старијег кова.

Ако скренемо поглед од пристојних здања Београда, и погледамо у здања која су типична за ужурбану стамбену помаму из времена комуниста, што је последица стратегија сатирања села и уништавања сеоског домаћинства, видећемо исти прст сировости, неукости и одсуства љубави, да не кажем тананости. Оно јесте да сви ти стамбени комплекси овде код нас немају ону бљутаву и отужну безличност, што гледах у источноевропском лагеру архитектуре, али свеукупно врхунски домет сваког архитекте + инвеститора није отишао даље од сандука са мноштво прореза, са фингираним прозорима и налепљеним терасама, од осам па навише спратова. Мада у новије време могу да се пронађу и тако неке зградице, такође са осам спратова, са некаквом гвожџуријом, као фасадним украсима, што је само жалостан покушај да се замаскира сандук, као на пример она зграда надомак новобеоградске општине, са дречеће црвеним цевуљагама.




Живети у таквом стамбеном здању, значи отуђити се од човека. Јер оно што је исконско у њему, кретање и духа и тела, сабијено је у бетонску кутију, лицем у лице са телевизијом, пo Корбизијевим мерама. У таквим здањима комшије почињу међусобно да се откривају тек кад избије пожар, или дрмне жешћи земљотрес, или стигне рат, као што смо то гледали 1999. године. И уместо то да буде, како се каже за Нови Београд, највећа спаваоница у Србији, оно је највећа колективна гробница живих лешева. Наравно да је и овде доминантан бетон, као врх врхова у грађевинској вештини, да она долази до изражаја тек кад се смисли начин покривања бетона.

Међутим, оно јесте да је бетон сирово грађевинско средство, скоро једнако хибридно као и генетски модификован плод, али кад се сетим београдског сајма, и суочим се са неслућеним градитељским дометима, ред је да устукнем, задивљен, до те мере да не могу се отети утиску о тананом одстрањивању масивности и гломазности бетона. Напросто овде је све и једна хала, са царском првом, некако прозрачна и ваздушаста, да је бетон потпуно ишчезао као елеменат градње. Овоме, са потпуно истоветном тананошћу и ваздушастом лакоћом, морамо додати и Жежељев мост (у Новом Саду) који сав западни свет, вођен Америком под жезлом варварског рата против Срба 1999., није успео да обори ни после 33 (тридесет и три) што бомбе а што теледириговане ракете (управљане иначе по изумима Николе Тесле). Колику је тек силу господствености имао тај мост! А да не заборавимо и купола на заветном храму Светог Саве, на Врачару, такође је од бетона. Али из свега тога исијава за дух Немаца велика непознаница, у шта нас уверава њихова амбасада, непознанца која се зове тананост, префињеност, истанчаности, или туђом речи речено: елеганција, до чега се стиже после врло високог нивоау култивисаности и веома дубоке оданости духу наслеђа. А да тај немачки дух сировости није баш сасвим немачки увериће нас и онај шиљак на мосту који ништа не спаја и никуд не води, а зову га Мост на Ади. Осим импресивне цене тај мост ничим нас не позива на памћење и коришћење – мада га бије глас да му је шиљак (зван пилон) један од већих у свету. То му га дође као да се пред нама Казанова хвали својим заводничким подвизима, а да не помињем друга потсећања, веома, веома, веома ниска и огавна у српском памћењу која не могу да се ублаже ни оним силним кабловима који држе бетонске телесине над водама Саве. Дакле, шиљак који прети небу.

Од најновијих здања града Београда, својим тихим и ненаметљивим присуством, налик мајушном човеку у тешко сагледивом пределу шума, брда, неба и облака, издваја се здање кинеског Културног центра. И овде је сандук основна мера новоградње, уз нужно присуство стакла као најновијег прилога архитектури, али овде, у необично култивисаним рукама једне вишемиленијумске традиције, уз изузетан филигрански рад, пред нама се налази једна кутија са великим тајнама. Исто као што то сваки ручни рад из кинеске културе, без обзира на величину, у себи носи дубину неоткривене тајне.




Уписано би ми било у грех да не кажем, кад је о архитектури реч, образ Београда бране новоподигнути храмови у славу Божију, оставши далеко од помаме данашњег духа времена, најречитије описаном у саможивом и самољубивом цимању људи за рукав, да би скренули пажњу на себе. Без неког истицања набрајам неке од њих: црква посвећена Светом Симеону Мироточивом, Светом Димитрију, Светом Василију Острошком, Светом апостолу Томи, Светом великомученику Кнезу Лазару, Светом Јовану Милосрдном, Преображењу Господњем, Светом апостолу и јеванђелисти Луки, Светом Јовану Шангајском… што је за један скоро двомилионски град још увек недовољно. Али у свим овим храмовима бетон нема никакву власт – опека, као прастари чинилац градње, носилац је свеколико лика сваког здања. Додуше бетон се појави ту и тамо, у неком ситном детаљу, али се сасвим изгуби пред топлином, чистотом и зрачењем печене земље. Неки од ових храмова су ожбукани, док неки имају камену плочу на себи, а неки сијају својом танано низаном циглом – али све и један одише старином, патином славе наших великих и Богу преданих предака. Из њих се ненаметљиво јављају времена када Агарјани нису газили српским земљама, да посебно место у том оглашавању има храм посвећен Светом Василију Острошком, у лику ранохришћанске ротонде, што гледах и у Петропавловском манастиру Рибњак.

Ако с миром у души погледамо у ма који од поменутих али и неименованих храмова, и с истим миром сетимо се самих себе, видећемо да се само под његовим сводовимо можемо скућити, да је то наше окриље, а не да је наша кућа у она четири бетонска зида, у сандуку за становање, очи у очи са телевизијом и даљинским управљачем у рукама. Кад већ немамо ни кућу ни кућиште, а ни окућницу. Зато и кажем да образ Београда данас бране новоподигнути храмови у славу Божију.

Међутим, у Београду се подижу, са халабуком и још више грађевинских машина и руку, и тако нека здања од којих могу да потеку здања са још опакијим порукама. Отприлике као што је Рафинерија Помпиду, како Парижани именоваху културни центар у Паризу, од кога настајаху још веће архитекторалне наказе. За пример имамо стакленца у Добрачиној улици, где професори архитектуре доводе студенте (гледао сам својим очима) да виде практичну и плодоносну примену стакла. Сава центар је килава реплика Рафинерије Помпиду, скроз пометен као лоше разапето шаторско крило, да чак нема ни драж акваријума, на шта личе све стаклене зграде по Београду. А ево сада нам ниче и буџа Марјанова у Beogradu am dem Wasser, да се некако надовезује на онај шиљак над Адом Циганлијом, где се између њих башкари уједињени Дојчланд бодшафт, као бункер на земљи где још послови нису приведени крају, по замислима тог здања.

Иако буџа Марјанова није приведена крају, у току је градња, већ се сасвим јасно казују поруке тог несретног здања. Оно јесте да је у центру разних архитекторалних сандука и картонских тезги из подземног пролаза на Зеленом венцу, као да хоће да разјури ту смејурију од савремене архитектуре, али учинак је сасвим обрнут. Буџа Марјанова, као батина у рукама каквог горостасног силеџије, показује да је сировост једини меродаван начин одношења међу људима и једини образац за досезање људских циљева. Наравно да у томе нема места за култивисаност кроз тананост, истанчаност, обзирност, што су тековине дубоког осећаја за духовно наслеђе и припадања том току живота. Јесте, да буџа, и због своје величине, може да изазове само страхопоштовање, али не због своје монументалности – то вам је као разлика између српског православног храма и римокатоличког храма. Овај други прибегава монументалности, накићеној шиљатим стремљењу ка небу, што изазива страхопоштовање, а српски зрачи миром, топлином и благошћу, као какво свијено гнездо усред светске вреве, гужве и јурцања. Па где би човек радије да се удене?

Ако је неко замислио да буџа Марјанова треба да буде симбол Београда, који ће преко Дојчланд бодшафта до шиљка над Адом Циганлијом (само да новоговор не захтева Ада Ромлија), постати оса трајања града деспота Стефана Лазаревића, онда се грдно преварио. Мене што се тиче, кад прођем поред Дојчланд бодшафта у мени букне крв Бошка Бухе, пред шиљком знам да гледам споменик јаловој гордости, док од буџе Марјанове саблажњен окрећем главу.

Срђан Воларевић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.