Поводом Јоаникијевог слављења Тита и комуниста

Историјска документа о страдању Српске Цркве под комунистима Резолуција свештенства архијерејских намесништава никшићког, шавничког и колашинског, донесена на заједничком братском састанку у Никшићу, дана 29. децембра 1943. године, а поводом тешког стања у коме се налази наш народ

СВЕШТЕНСТВО ЈЕ ЈЕДНОДУШНО
КОНСТАТОВАЛО

1) Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.

2) Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.

3) Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.

4) Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.

5) Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.

6) Да је Црква данас више него икада позвана на стражење и борбу, јер је баш данас јеванђелска парабола “О сејачу кукоља” најактуелнија, јер:

а) Комунистичка наука темељи се на безбоштву и материјализму, те руши хришћански морал појединца, друштва и државе, – дочим Христова Црква, као војујућа сила, борила се увијек, а и данас се бори, противу свих безбожничких и материјалистичких наука, и она је једини носилац најузвишенијег божанског морала, који непогрешиво регулише цјелокупне односе у људском животу и води правом спасењу.

б) Комунизам проповиједа једнакост. Христова Црква учи да сви људи према својим дјелима добијају награду. Раднику – поштено зарађено, а разбојнику и пљачкашу – његово.

в) Комунизам се бори за диктатуру Пролетаријата. – Хришћанска Црква бори се за личну слободу, у којој све урођене врлине могу доћи до пуног изражаја.

г) Комунизам на признаје: националне, државне и расне особине и границе појединих народа. – Христова Црква као што се бори за личну слободу, тако исто бори се и за слободу свих нација и раса, с правом на државну, политичку и националну независност и слободну отаџбину, како великих тако и малих народа.

д) Комунизам хоће да путем огња и мача, спроведе свој идејни програм у човјечанство, с језуитском паролом: “Циљ оправдава средство”. Христова Црква хоће да путем моралног препорода, на темељу хришћанске љубави, оствари братство свих нација на земљи.

ђ) Комунизам хоће хаос и анархизам. Христова Црква тражи ред и правни поредак, заснован на постојећим државним законима, прожетим хришћанским врлинама: правдом, истином и љубављу.

е) Комунизам истиче материјализам изнад свих вредности. – Христова Црква истиче човјека и његову душу изнад свих материјалних чињеница.

ж) Комунизам руши светињу брака и породице. – Дочим Хришћанска Црква учи да је само здрави хришћански породични живот темељ здравог организма, друштва, нације и државе.

з) Комунизам спроводи начело: “Што горе то боље”. – Христова Црква настоји обратно, тј. да се само непрестаним зидањем добра може уклонити зло, појединачно и уопште.

и) Комунизам је претворио школе у разбојничке пећине, искоришћавајући их у своје разбојничке сврхе. – Христова Црква сматра школу храмом, а истинску науку као своје догме.

ј) Вођство комунистичке странке за Југославију, још 1935. године, отворено је признало на састанку између Моше Пијаде и Мила Будака, у Сремској Митровици, у другој тачки овог споразума да “до комунизирања Балкана не може доћи док се не сломи кичма Србства и Православља”. С тога је и сва њихова крволочна борба усредсређена противу Србскога Народа и Србске Православне Цркве, којима је наметнута борба, и то баш под окупатором.

7) Да је наша Народна, Светосавска, Србска Црква током вјекова водила свој народ кроз све перипетије његове мукотрпне, али славне прошлости, раме уз раме са Србском државом, србским владарима и управљачима. И онда када би Србска држава подлегла, Србска Црква је на себе преузимала улогу Државе, водећи Србски народ путем светосавским, србским, путем части, путем националне и вјерске свијести, путем хришћанске и народне културе, борећи се противу свакаког туђинског утицаја. Србско свештенство је са народом заједно подносило све патње и страдања. У најтежим данима наше историјске прошлости Црква није дала нашем народу да клоне и подлегне, већ је стално уливала наду на будућност, напајала, одушевљавала и храбрила на борбу противу непријатеља Србства и Православља, и водила народ из борбе у борбу, до коначне побједе и славе Србинове. У тој истрајној борби Црква је и успјела.

8) Да ми, вјерне слуге Христа Спаситеља, одани синови Светосавске Србске цркве, чувари аманета наших славних предака, који су крв своју лили “за Крст Часни и слободу златну”, “за Краља и Отаџбину”, позвани смо, данас више него икада, у данима када је Србски народ доведен на Голготу мука и страдања, када је у питање доведен његов опстанак националне и вјерске части и поноса, и то од непозваних туђинских агената и плаћеника и наших домаћих изрода, и када заједнички давамо драгоцјене жртве са нашим народом, попут својих славних претходника, – намеће нам се дужност, поред борбе, подићи свој глас, јавно свој народ обавијестити и позвати га на одлучну борбу истребљења оне “куге из торине”, и сачувати преосталу у крви огрезлу паству од давања бесциљних жртава, и сачувати крваво стечене народне тековине.

ОДЛУЧУЈЕМО:

1) Осуђујемо Комунизам, као највећег непријатеља Цркве и народа.

2) Не признајемо борбу, коју воде комунисти под лажном паролом: “Народно-ослободилачка борба”, за народну, већ је сматрамо издајничком, народно-рушилачком, која служи једино интересима и циљевима Комунизма, за преузимање власти и успоставу диктатуре Пролетаријата.

3) Осуђујемо издајнике Христове вјере и Светосавске идеје: распопове и раскалуђере Јова Радовића, Јагоша Симоновића, Блажа Марковића, Руфима Жижића и друге који активно помажу и сарађују са народним убицама и рушиоцима вјере и морала – комунистима. Јер сама њихова сарадња доказ је одобравања свих недјела, која су комунисти починили у нашем народу.

Њихове прљаве одлуке и неке вајне посланице сматрамо противцрквеним, противхришћанским, ненародним, несрбским, чији ће виновници пред лицем Народа и Цркве на дан суда добити заслужену награду. Таквима нема мјеста са нама. Такви не смију бити помиловани. Не мање чинимо одговорним и оне свештенике и интелектуалце, који су из ма којих разлога остали код својих кућа, на територији коју партизани привремено посједују, и својом активношћу помажу ову разбојничку комунистичку банду, те их, сматрамо подлеглим у борби са крволочницима и безбожницима. Нарочито осуђујемо оне свештенике који су потписали прљаву Колашинску резолуцију и Жупску посланицу, те држали молепствије за побједу оружја гробара Србскога народа и Србске Цркве, молећи се за здравље припадника друге вјере, њиховог вође, познатог обијача радњи – Јосипа Броза. Интелектуалце и све припаднике наше Цркве, који су учествовали и потписали овакве срамне и издајничке одлуке, тако исто осуђујемо.

4) Народну Управу на Цетињу, на челу са познатим националним борцем, херојем са Солунског фронта, и четником Војводе Вука, Г. Љубом Вуксановићем, великим Србином и Православцем, сматрамо јединим представником Србског народа у Црној Гори и Боки, и рад ове – националним, спасоносним и хришћанским.

5) Организујемо се у чврсту, националну јединицу и отворено, с крстом, пером и мачем, устајемо у бескомпромисну борбу противу комуниста за одбрану и спас хришћанских и србских идеала. У ову борбу позивамо и сву браћу свештенике из других Архијерејских намјесништава Митрополије Црногорско-Приморске, да се најенергичније супротставе безбожничком и рушилачком Комунизму, и свим силама раде на моралном препороду нашега народа.

6) Позивамо све вјерне синове и кћери Светосавске Цркве, како оне организоване у националним редовима, тако и оне који се налазе под комунистичком влашћу, на заједничку борбу против Комунизма, да би се већ једном учинио крај разбојницима и јамарима, и завео жељени ред, рад и мир.

7) Тражимо чишћење у свим друштвеним редовима и постављање свакога на одговарајуће мјесто. Јер ако ово не би било, народ би поново доживио исту трагедију коју данас преживљава.

8) У данашњим тешким приликама, када се ради о животу и опстанку Србског рода, позивамо Народ, да остави по страни све политичке партије партијску мржњу и личне зађевице, јер им данас нема мјеста.

Тако исто позивамо Народ, да не подлијеже утицају стране пропаганде, која служи једино страним интересима.

Послије тешких искустава, опаметимо се већ једном, те пођимо само путем наших личних интереса и народног спаса.

НАРОДЕ СРБСКИ!

Над твојим националним небом и Црквом наднијели су се, већ двије и по године, црни и градобитни облаци, каквих до сада у твојој историји није било. Свакодневно се руши твоја снага, твој живот, и систематски се ради да га нестане. Ти то осјећаш, видиш, знаш и чујеш. Ти си увијек у моментима народних несрећа имао исполинске снаге, да својим родољубљем, витештвом и самопрегалаштвом уништиш противника. Највећи непријатељ, кога си до сада имао, ту је. Он је у твојој кући, породици, цркви, граду, селу, на твом имању, и свуда је увукао своје крваве канџе. Хоће да ти убије и душу и тијело. Хоће да ти уништи: Вјеру, Нацију и Отаџбину. Хоће да ти уништи твоју славну историју, твоје светиње, традиције и обичаје. Да уништи све твоје вјековне, крваво стечене тековине. Хоће да Свето Христово Јеванђеље замијени “Капиталом” Карла Маркса, а твога највећег духовног просветитеља и учитеља Светога Саву са чифутом, Мошом Пијадом. Ако то допустимо загрмљеће на нас клетва великог Његоша: “Бог вас клео, погани изроди, шта ће туђа вјера међу нама…. Су чим ћете изаћ’ пред Милоша и пред друге србске витезове, који живе докле сунце грије?”

Безбројна згаришта твојих домова, пљачка твоје крваво стечене имовине и насиље над твојом властитом породицом, позивају те, без предомишљаја, у борбу против скитница и нерадника.

Твоје велике и драгоцјене жртве, које леже по јамама и јаругама, у крви окупана твоја највећа светиња Острог – вапију за осветом и аманетом, да се спаси оно што је национално, што није изгорело да не изгори и што није данас бачено у јаме да не би било бачено сјутра.

Зато напријед у свету борбу за спас твоје вјерске и националне части, за спас части своје отаџбине, своје породице, својих милих и драгих. Са тобом је твоје свештенство! С тобом је Бог и Правда. С тобом су сви светитељи, краљеви, цареви и мученици србски, од првих жупана до данас. На челу твоме је дух твог највећег националног вође Светога Саве, а против тебе и пред твојим изродима и одродима – Моша Пијаде, јеврејин из затвора у Сремској Митровици, и обијач радњи Јосип Броз – звани “Тито”, – те ти се лако опредијелити: “Коме ћеш се привољети царству”.

у Никшићу 29. децембра 1943. године

ПОТПИСНИЦИ:

1) Архијерејски Намјесник Никшићки, Милан Ћуковић, протојереј-ставрофор, парох I никшићки; 2) Архијерејски Намјесник Шавнички, свештеник Ђорђије Ивановић; 3) за Архијерејско Намјесништво Колашинско, свештеник Саво Ракочевић; 4) протосинђел Иринеј Крстић, професор-катихета у Никшићу; 5) свештеник Милосав Вулановић, парох Озринићки; 6) свештеник Милорад Кљајић, парох III никшићки; 7) свештеник Симо Лалатовић, парох Трепачко-Борачки; 8) свештеник Вуко Васиљевић, парох Горњо-Жупски; 9) свештеник Милош Васиљевић, парох Рогамски (Арх. Нам. Подгоричко); 10) свештеник Стојан Костић, парох Доњо-Жупски; 11) свештеник Богдан Радуловић, парох Прашки; 12) свештеник Саво Кустудић, парох Горњо-Пољски; 13) свештеник Комнен Радусиновић, парох Трубјелско-Рудински; 14) свештеник Јован Тодоровић, парох Пошћенски; 15) свештеник Лука Пејовић, парох Рудинички; 16) свештеник Милета Варајић, парох Страшевско-Стубички; 17) свештеник Владо Злопаша, помоћник Арх. Нам. Никшићког; 18) свештеник Томаш Николић, парох Риђански; 19) свештеник Томаш Пејовић, парох Кочански; 20) свештеник Мирко Ђапић, парох Велимски; 21) свештеник Станко Шаулић, парох Тепачки; 22) свештеник Митар Лопушина, парох ускочки, и 23) свештеник Видак Вујовић, помоћник Арх. Нам. Шавничког.

[table id=1 /]