Нови Немац старог кова пред Србима

1
Кристијан Шмит (Фото EPA-EFE/HAYOUNG JEON)

У Босни и Херцеговини освануо је Дојчер Кристијан Шмит, са громопуцатељном титулом високог представника у Босни и Херцеговини. И одмах су се зашиљила српска пера за објашњавање места и улоге дотичног Немца међу Србима, као што су се и српска грла почела испирати именом овог Тевтонца, али и затезати грла и савијати вратни и леђни мишићи српских политичара. И рекох, ајде да и ја дам свој прилог о овом старовремском Немцу.

Колико сам обавештен хер Кристијан Шмит није дошао у Босну и Херцеговину да продаје филтере за дестилацију загађене воде, нити компјутеризоване машине за обраду камена, или да продаје аутомобиле, или штајерске кобасице, или чак франкфуртско пиво. Његов лик, сада врло присутан на интернету, као и на јавним медијима, не обећава нову едицију новог издавача најновије обнове метафизике у духу немачке класичне филозофије, а поготову да нуди тек откривене кантате Јохана Себастијана Баха, или чак давно скривене химне Фридриха Хелдерлина. Дакле, у лику хер Кристијана Шмита можемо видети Рудолфа Шарпинга, или Ханса Дитриха Геншера, или Хелмута Кола, или Герхарда Шредера, или Јошку Фишера, или чак неког од она два немачка војника који су 1999. године из Нато аутомата са поприлично великом количином метака убили два Србина у аутомобилу док су бежали од Шиптарског терора. Да се задржимо у памћењу само при овим најновијим и најупечатљивијим Немцима.

Дакле, хер Кристијан Шмит није лице о коме се треба у разумном сагледавању бавити као о лицу које је правно ваљано и оправдано стигло на тло Босне и Херцеговине. Не само због тога што не постоји ни један папир, међународно потврђен или у Босни и Херцеговини правно ваљан и оверен, који му даје право да ступи на тло Босне и Херцеговине. Самим тим дотични Немац је илегално упао у суверенитет Босне и Херцеговине, што је равно терористичком акту – као и оно када су, седамдесетих у прошлом веку, у време Маспока, на тло тадање Југославије, у Босну, упали хрватски терористи, па су их по кратком поступку елиминисали припадници 63. падобранске. И тачка. Али хер Кристијан Шмит не носи Нато аутомат, није у униформи, а још мање да има додатну опрему, једног терористе.




Просто је гнусно колико је очевидно да они који су наложили хер Шмиту да дође у Босну и Херцеговину, од 1990. до дана данашњег силеџијски газе све и један међународни акт који Србима јемчи право да одлучују о себи. Пођимо од Бадинтерове мапе касапљења државе коју су створили Срби и у два светска рата за ту исту државу дали милионске животе, па преко оних силних конвенција од Хелсинкија па до КЕБСа (ако сам добро запамтио), све до необјављеног рата против Срба 1999. године, да би Срби увек били они који треба разним договорима да ублажавају и исправљају Западне насилне акте против себе! Докле, браћо Срби, докле!!!? Сад треба да прихватимо да су Косово и Метохија шиптарска земља јер су Срби потписали Кумановски споразум, а тај споразум је настао тако што је Америка, са својим сателитима, без објаве рата, без дозволе Савета безбедности у Уједињеним нацијама, ратовала против Срба, дакле извршила један злочиначки насртај на сувереност Срба на њиховој земљи! И данас се замајавамо са којекаквим Бриселима, којекавом шиптарском скупштином и не знам чиме, а све је то последица америчког терористичког акта против Срба, што су Немци и остала дивља западна бораније једва дочекали да се иживљавају над Србима!!! Јер ту није реч о одбрани од Милошевићевих геноцидних намера, нити о количини уранијума из америчких, енглеских, француских, немачких авиона, посуто по српским земљама, већ о терористичком акту Америке и њених сателита, што се по међународним актима сматра злочином. То је срце западног односа према Србима. Када се то установи, онда можемо да разговарамо као људи, а не као трговци о штети због поплаве.

Дакле, хер Кристијан Шмит није туриста, није трговац, није зидарски радник, нити је погонски инжињер на привремном раду, у Зеници, или где му понуде посао. Хер Кристијан Шмит, у најдобронамернијем смислу, само је и само курир исте оне воље и оног духа који би најрадије да гледа како Срба нема. Уосталом, то је један његов сународник фино објаснио у Другом светском рату када је установио да живот једног Немца вреди 100 (сто) живота Срба.

Да ли треба разговарати са таквим лицем. Може и треба. Ако у Бања Луци пита где је Улица Ратка Младића, или Трг Светога Саве, или где се једе најбоља јагњетина, или печена прасетина – и ништа више. А ја да сам игуман, и мени закорачи у манастир (као што се саблажњиво дрзнуо на тај корак у Тврдошу), послао бих типикара да га прими, послужио кафом и водом, и лепо испратио. А онда за њим окадио цео манастир и одговарајућим молитвама очистио присуство тог нечистог духа.

Али како хер Кристијан Шмит, упркос свом изгледу једног изгланцаног шалтерског чиновника у Ерсте банци, иза својих леђа има сву силу Запада, онда би добро било да се ми Срби сетимо оне наше старе, из епике, максиме, старе заповедне и етички целисходне реченице. Она гласи, врло једноставно: „Латини су старе варалице“. Ово Латини се односи на свеукупни западни свет. Што ће рећи са Западњацима нема договора. Увек ће гледати да нешто смуљају и нешто измајмунишу, да би остварили свој циљ. А циљ Западња на тлу православном је: установити доминацију, тојест владавину над Србима.

Као један врло сликовит пример навешћу мало познати догађај из српске прошлости, из Северне Далмације, у време док је Млетачка Република владала том српском земљом, а што се десило 1704. године.




Гледаћу да будем врло кратак.

Пошто је Млетачка Република српским победама, погибијама и јунаштвима од Турске преузела целу Далмацију, није прошла ни деценија од последњих битака, Срби су били изложени терору саме млетачке власти. Почетак свега био је начин убирања пореза, који се кретао од узимања у натури до новчаних износа, што је у тадањим привредним околностима, поготово у мање плодним пределима, било равно утеривању народа у глад. Да би затим уследила једна мања побуна и врло брзо хватање вођа и кажњавање на млетачки начин: черечење са четири коња. Убрзо су наступиле и чете за убирање пореза које су села имала да хране и поје и дају конак. У ту силовиту делатност укључивали су се и неки сеоски главари, па су се народне старешине подно самог Велебита, из Буковице, окупили око попа Петра Јагодића – Куриџе, пароха Петрове цркве из Биовичиног села. Њима су се придружили и сеоски главари из Равних Котара, да би наш свештеник Петар Јагодић – Куриџа у име народа генералном провидуру Далмације, Марину Зане, саставио једну притужбу. Како су се у та времена гласници лоших вести награђивали смрћу, речена притужба није стигла на провидуров сто. Поп Куриџа на то писмима позове народ книнског, дрнишког, шибенског и скрадинског краја, али како су туда фрањевци имали приличан утицај мало их се одазвало, углавном православни Срби, исто као што је цела Буковица, заједно са свима из Равних Котара приступила овој буни. (Зар нас ово не потсећа на дане када се установљавала Република Српска Крајина.)

Са гласовима о буни генерални провидур је кришом отишао из свог седишта у Задру и сместио се на безбедну удаљеност у Сплиту. За тај одлазак из престоног Задра нашао је генијалан изговор: наводни покрети Турака представљали су опасност за Млетачку Репблику, па је морао да дође на лице места, да би имао увида у сва дешавања.

У том тренутку Куриџа је имао под собом солидну војску од 7000 веома добрих, храбрих, искусних и на све спремних бораца. А Млетачка република у том тренутку имала је само шачицу командног кадра – јер у Далмацији једину оружану силу чинили су Срби, у претходном вемену у вођеним ратовима. Додуше у тим ратовима бејаше и нешто плаћених кондотијера, али они су изгубили сврху свог боравка у Далмацији по окончаним ратовима.




Тада се Млетачка Република, односно латински дух запада показао у свом непатвореном сјају. По провидуровим налозима локални представници власти, из околине Задра, кренули су да преговарају са свим знатнијим вођама уз попа Куриџу. А Срби, невични преговорима, невични том духу трговачког расуђивања, и плаховити како их је Бог дао, чак су једном провидуровим преговарачима запретили сеобом. (Изгледа да нам је и ово познато.) Уместо да су са том војном силом преузели Далмацију и тек онда приступили преговорима. (И ово нам је познато, као и при одбрани Крајине, када је сваком ратном и војном расуђивању сасвим целиходно било да се заузму сви приморски градови, па онда да се преговора.)

Увидевши да против такве војне силе побуњеника не може ни да помисли на насилно гушење буне, провидур је прибегао најделотворнијем потезу. Себи је у Сплит призивао једног по једног вођу, уз посебне дарове, наравно, али тако што је најпре бирао оне млитавије воље и подложније људским слабостима. Тако је придобио прилично народних главара, чиме је и спласнула сва она снага народа од које би и провидур и Млетачка република могли да буду одувани из Далмације. Затим су и остали главари покајнички приступали провидуру и тражили милост, правдавши се да су били заведени, а уз то обавезивали се на нове захтеве, и прихвативши „платонска обећања“ како каже известилац ових догађаја. Убрзо се буна угасила и провидур се врати у Задар.

Доследни свом знању да су „Латини старе варалице“ остали су само поп Петар Јагодић – Куриџа, Илија Нанић, главар Жегара (места у коме се родио историјом потврђено највећи српски јунак Стојан Јанковић), и Матија Жабетић, главар Биограда. Уз лепо срочене пресуде, на италијанском и на српском језику, они су били осуђени на смрт, као што је њихова имовина одузета а куће су им спаљене и разрушене. Извор не помиње шта им је било са породицама.

У даљем следу догађаја са овим народним устаницима једино је поп Петар Јагодић – Куриџа упознао ону тако ретко помињану страну јадранске лепотице, Венеције, или Млетачке Републике. Најпре у тамници званој бунари, са водом до глежња, па у стандардној тамници, да су млетачке власти и заборавиле на њега. Православном љубављу његово тамновање новчано је издржавао (такав је обичај тада владао) грчки православни свештеник цркве Светог Илије у Задру.

Уздам се да је ово кратко потсећање довољно да се укаже на облик одношења према хер Кристијану Шмиту, илегалном представнику не знам чега. Да његове речи треба разумевати као шуштање лишћа у крошњи дивљег дуда или неког мање знатног стабла, а раздвајање целине народних вођа увек води у пропаст народа.

И ко је видео да се са лишћем воде разговори и закључују ма какви договори.

Срђан Воларевић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.