Реч о унији: Заборавним, слабовидим и наглувим бившим Србима

„Умалишасја истини од синов человјеческих“ (Псалам 11:2)

„Онима напољу све у причама бива: да гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју; да се никад не обрате и да им се не оставе греси“ (Марко 4:11-12)

УВОД

Умалише се истине од синова људских – не зато јер се истина умалила, него зато јер се умалишише синови људски. А зато јер се ума лишише, нашавши се грехом изван Ума, Истине, гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју.

Повод за ово слово-ламент је текст који се недавно појавио у преводу на србски: „Трећа унија Константинопоља и Рима: контуре су све јасније“, руског аналитичара Кирила Александрова (https://balkanskageopolitika.com/2021/08/18/treca-unija-konstantinopolja-i-rima-konture-su-sve-jasnije/).

У њему аутор констатује како су „Папа и патријарх Вартоломеј још једном најавили предстојећу заједничку евхаристију“, реторички пита „да ли то значи да је нова унија само питање времена?“ и смело претпоставља да ће тај „тренутак наступити 2025. године током прославе 1700-те годишњице Првог Васељенског Сабора“. Напомињући да је „историја фењер који осветљава будућност светлећи из прошлости“, аутор подсећа да је „Константинопољска патријаршија два пута покушала да успостави унију са Ватиканом“, али да су „обе ове уније остале само на папиру, и нису спроведене у пракси, јер их православно свештенство и народ нису прихватили“. Али да сада ми „имамо право да закључимо да ће доћи до уније, само је питање када“.

Остављајући по страни полемику о томе да ли је Фирентинска унија реално постојала (како констатују стари историчари и Житија Светих), или је била само фиктивна „папирната“ унија, и препуштајући бригу о будућности Ономе у Чијој је она власти, ваља нам ипак мало боље погледати у оно што је једино наше – у садашњост, под светлом које сија из прошлости.

РАЗРАДА

Данас, унијати су они бивши православни клирици који држе православни обред али признају и помињу римског папу као правоверног епископа Цркве; и сви који су у молитвеном црквеном општењу са њима.

Во времја оно, у време Фирентинске уније, унијати су били они (бивши) православни који су унију потписали и признали римског папу као правоверног епископа Цркве, и сви који су били у молитвеном црквеном општењу са њима.

А унију су склопили и потписали (1439.), поред епископā константинопољске патријаршије, овлашћени представници свих источних патријараха, митрополит кијевски и све Русије и митрополит Молдовлахије – голема већина православних учесника сабора, са изузетком свега неколицине епископа. Унији је, практично, дошао крај 1453, када је скупа са њом погинуло цело Ромејско царство – падом престонице Ромеја унијата, Константинопоља, у руке агарјанима. Де јуре, унија је званично окончана и опозвана на Сабору Константинопољске патријаршије 1472.
Историчари и хроничари-савременици једногласно сведоче да унија није прихваћена нижим клиром, монаштвом и народом, који је одбијао да саслужује са онима који су потписали унију, и тиме „пали у латинство“, како се о унијатима говорило.

А ево карактеристичног сведочанства о томе како је то било (из Сећања великог еклесиарха Константинопољске патријаршије Силвестра Сиропулоса, учесника Фирентинског сабора).
„Додаћу овде малу приповест, прилично занимљиву, која осим тога показује пламену ревност тога благочестивог хришћанског народа.

Један свештеник је хтео да види како ће протећи устоличење новог Патријарха (константинопољског, унијатског, Митрофана – примедба моја). Име свештенику је Теофилакт. Он је изнајмио коња (јер својег није имао) и дошао у двор. Погледавши проглашење и постављење Патријарха (које је савршио цар, Јован Палеолог – примедба моја), пошао је скупа са нама у Патријаршију. Затим се вратио кући. Када је дошло време вечерње зазвонио је у црквена звона (јер је био празник Вазнесења), али у цркву нико није дошао. Сачекао је време литургије, да му донесу евхаристијске дарове, али му нико ништа није донео. Зато, није ни служио. Негодујући, пошао је код верних који су се сабирали код њега у храм и питао их зашто нису на велики празник дошли у цркву. Они су одговорили; „Зато што си ти пошао за Патријархом, и пао у латинство“. Свештеник се зачудио: „Како сам ја пао у латинство? Ја сам само просто отишао да видим чин устоличења, који никад пре нисам видео. Нисам био у одјејанију, нисам појао, и нисам служио. Како сам ја пао у латинство?“. Они су му рекли: „Ти си се налазио и ишао скупа са латинствујућим, пред латиномислећим Патријархом, и тебе је осенио његов благослов“. Тада се он потрудио да их заклетвама и обећањима увери да никада више неће ићи Патријарху, нити онима који су с њим, и једва их је убедио да поново долазе код њега у цркву.“
То је сведочанство које показује какав су менталитет, дух, веру и дела у Духу Светом, имали наши свети преци, во времја оно, не прадавно. А Срби су вероватно били чак и мало ревноснији од ових Ромеја (који су, такође, као и тадашњи цареви ромејски, добрим делом били Срби), јер нико од Срба на Флорентински сабор није ни пошао – чувена претња деспота Ђурђа Бранковића србском патријарху да ће га „обесити“ ако тамо пође, само је живописна историјска илустрација те ревности.

И како у тој истинској умној светлости која нам неугасива сија из прошлости, светлости свете Вере наших Отаца, изгледа наша садашњост? Какви су Срби данас? И шта им се десило у међувремену?
А ту, док данас благоверни Срби ревносно ослушкују и мотре на опасност од „нове уније“ са латинима која им прети из блиске будућности, ваља се подсетити и недалеке прошлости, оне од пре мало више од пола века.

А пре мало више од пола века, за живота генерације Срба који су данас ђедови односно старци, док је племе србско сном мртвијем спило у зениту монархије антихристовог апостола Тита, и у мртвом сну ходећи градило „новога човјека“, новим Србима се десила нова унија, врло слична старој фирентинској. Само им то нико није рекао. А и да им је неко рекао, не би га чули, јер су спавали, мртвијем сном. А кад би га и чули, не би му поверовали, јер нису веровали у истину са Небеса, но у Маркса и Енгелса. А када су се после пада Титовога царства Срби из тога сна Богом пробудили, и пробудили за веру праотачку (деведесетих), нови, напреднији апостоли антихристови су их новим јадима забавили. И, да се Влаји не досете, поставили су им свете људе за духовне вође, да их светим путем кроз јаде воде, и да им својом светошћу пут и душе илуминирају – тако да је мрачна прошлост опет остала у тами.

А у тој тами десило се следеће. На завршетку Другог ватиканског концила, 1965, Папа римски Павле шести и Патријарх константинопољски (васељенски) Атинагора срели су се, сагласили, и саборно са својим синодима и скупа потписали и објавили заједничку објаву – да се уклањају и предају забораву међусобне анатеме-екскомуникације из 1054. године. Тиме су се, званично, „укидањем изопштења“, међуцрквени односи вратили у статус пре схизме, исти онај какав је био пре 1054. То је додатно потврдио Патријарх Атинагора, који је Папу уписао у диптих Цркве и објаснио: „Уклањањем раскола аутоматски смо се вратили у епоху пре 1054.“.

Дакле, јединство цркава се догодило. А јединство, за оне Србе који у Титиним и Стипиним школама нису учили латински, по латински се зове унија, unio. Са великим U.
А по чему се та нова Васељенска унија разликовала од старе, Фирентинске?

И једна и друга инициране су, усаглашене и склопљене у оквиру (разбојничког) Васељенског (=универзалног) сабора папо-католичке цркве. При чему је у време Фераро-Фирентинског концила, за разлику од Другог Ватиканског, папска црква била озбиљно подељена (постојао је и анти-папа, а папа је био изгнан из Рима) – па се може рећи да је, у том смислу, нова унија „легитимнија“.
И једну и другу потписали су епископи синода константинопољске патријаршије. При чему, за разлику од нове уније, Фирентинску нису потписали баш сви епископи и није је потписао патријарх (јер је умро у току израде завршног документа, па из оправданог разлога није успео да га потпише) – и у том смислу се може рећи да је нова унија „канонски валиднија“.
После Фирентинске уније латини су наставили да читају свој „Credo“, са филиокве, а православни унијати своје „Вјерују“, без додатка. Данас, понекад, кад оду једни другима „у госте“, нови латини и нови унијати промискуирају своје кредое – тако нпр. Свети Отац Папа кад оде у госте на службу у Фанар изговара „православно“ без филиокве (https://www.youtube.com/watch?v=_MFg8FBOHDg), а ноторно преосвећени православни бискуп Григорије Дурић кад похађа папску мису са хрватском браћом поносно декламује филиокве (https://www.youtube.com/watch?v=Y66EHPAeQYQ). И у том смислу, нова унија је потпунија, искренија, чвршћа и животнија. И може се рећи да су нови унијати, за разлику од старих, нове латине, старе варалице, успешно преварили и учинили их мало „православнијима“.

После склопљене Фирентинске уније, епископи-унијати присуствовали су свечаној папској миси – као што папским мисама и данашњи унијати присуствују. И разменили су целив мира – баш као што га и данас размењују. И нису се причестили папском обландом – баш као што се ни данас нови унијати (отворено) њоме не причешћују. Тако да у том смислу разлике нема никакве.

Сви папини људи на унијатској миси, у папском олтару (у доњем левом углу – сакраментални детаљ, целив љубави)

После Фирентинске уније папски кардинали присуствовали су унијатским православним литургијама – баш као што и данас присуствују. И размењивали су целив мира – баш као што га и данас размењују. И нису се причестили – баш као што се ни данас не причешћују. Па ни ту нема баш никакве разлике.

Целиви љубави, на Фанару и у Риму (љубавници са православне стране, Атинагорини наследници, патријарси Димитрије и Вартоломеј)

Иако унесен у диптихе унијатске православне цркве, римски папа после Фирентинске уније на унијатским службама није отворено помињан. Помињан је тек изнимно, на познијим патријаршијским службама – баш као што и данас римски папа, чије је име такође поново у фанарским унијатским диптисима, бива понекад поменут на служби унијатске васељенске патријаршије (https://www.youtube.com/watch?v=OL5G2lYrTvI на 19:30, патријаршијски архиђакон: „Још се молимо за најсветијег Епископа Папу Римског Бенедикта….“). Па ни ту не постоји разлика.
У време Фирентинске уније се прости народ, понегде и понекад, причешћивао код „других“ – баш као што се и данас, понекад и понегде, папски народ причешћује код православних унијата, а унијатски народ код паписта. И ни у том нема разлике.

Патријарх Вартоломеј 2002. у Равени на литургији у католичком храму причешћује паписте (за апологете „не-уније“: не, госпође не поправљају фризуру и не намештају наочаре, него се крижају „лопатом“, као што се да видети у оригиналном видеу из ког су фотографије узете)

Али у чему је главна разлика, суштинска разлика?

Није у томе што је Фирентинска унија трајала много краће, на делу свега 14 година, док Васељенска унија, данас, траје више од пола века.
Није ни у томе што је после Фирентинске уније, још за њено време, папа наставио да поставља своје кардинале за Константинопољске патријархе (јер је та унија климала), а после нове Васељенске са том праксом дефинитивно прекинуо (јер је нова унија непоколебљива, и папа има истинског свог патријарха, владајућег а не титуларног).

Последњи папски Константинопољски патријарх, до Атинагоре – којим је завршена непрекинута сукцесија институције латинских патријараха 1204-1964 (карактеристичне физиономије, по којој се види да их је све исти ћаћа правио; сада су нове архијерејске физиономије успешно маскиране брадама, да се Влаји не збуњују, и не размишљају о очинству)

Није ни у томе што Фирентинска унија има своју одредницу на Википедији и што о њој многи говоре, а Васељенска унија је нема и о њој не говори скоро нико.

Суштинска разлика је у томе што Фирентинску унију богомудри Лаос Цркве, предвођен благоверним нижим клиром, обичним свештенством и монаштвом, и практично само једним правоверним епископом, Марком Евгеником Ефеским, није прихватио – и није прихватио унијатске првосвештенике и свештенике, него их је све до једног одмах одбацио и са гнушањем им окренуо леђа.
Нову Васељенску унију прећутно је примила сва званична православна црква, и готово нико од народа, монаштва и клира није прекинуо црквено општење са новим унијатима и издајницима Вере. И ниједан епископ. И благодарећи њима, унија и данас живи и цвета, и плодове доноси.

У време Фирентинске уније, како историчари сведоче, сва црквена власт у (окрњеном) ромејском царству била је у рукама унијата. Али нигде другде у помесним црквама – у Србији, Русији, Бугарској, Грузији, у Јерусалимској, Александријској и Антиохијској патријаршији – унија није примљена, и унијата није било (руска црква је прекинула општење са Константинопољском патријаршијом, и самостално рукоположила новог митрополита московског и све Русије).

Данас, све помесне цркве, и ове и друге које су у међувремену васпостављене, мање или више прећутно (односно без званичног, или без икаквог, гунђања), прихватиле су нову Васељенску унију, и нове унијате, и са њима нису прекинули црквено општење. Штавише, главнина помесних цркава је унију са своје стране додатно озваничила усвајањем Баламандског споразума („Баламандске уније“, 1993.) – којим је званично потврђено да „Католици и Православни препознају једни друге као Сестре Цркве“ и „признају једни другима Свете Тајне“. А узгред буди речено, то је оно због чега је главу изгубио Кипријан Картагински: од њега је тражено да као епископ хришћанске заједнице испуни заповест императора „да сви који не практикују римску веру морају да признају римске обреде“ (Акта); нема ничег новог под сунцем – осим нових епископа и нових хришћана, који имају много више љубави, здравог разума и толеранције него древни.

И разлика је у овоме: у време Фирентинске уније њени противници, тачније противници унијата који са њима ни по цену живота нису хтели да имају ништа, били су свети исповедници. Данас, у време нове Васељенске уније, они малобројни који су због ње прекинули општење са унијатима, они су расколници, разбојници у „греху који ни крв мученичка не може опрати“. И они су, како су то објавили сви православни Патријарси на Сабору у Никеји 2000, „највећа претња Цркви данас“. Црквени терористи, такорећи.

Ревноснији неоправославни мудраци (попут оног са почетка текста), говоре нам да Фирентинска унија није постојала, али су, о парадоксалног чуда, постојали свети Исповедници борци против ње и венценосци победници над њом. И уче нас да ни нова Васељенска унија не постоји, па, логично, не постоје ни исповедници-борци против ње, него само фантазери и фанатици који насрћу на ветрењаче.
Марко Евгеник није морао оним Србима да говори оно што је говорио, и што га је учинило Светим Марком Исповедником: да су унијатски епископи „Кајафин синедрион“, „слуге Сатанине“, „псеудоапостоли који се претварају да су Апостоли Христови“, „безумници“ „под проклетством“, „пси“ и „убице душа“ од којих „треба бежати као од змија“, јер су „гори и од латина будући христотрговци“, а да су сви они који опште са њима „псеудо-хришћани“. Њима није морао да говори, као што је говорио својим свештеницима, да „на сваки начин избегавају општење са епископима унијатима, да им не саслужују, да их не помињу, и не сматрају архијерејима него вуковима“, него да их као, као „силоватеље Православне Вере и отачког поретка изгоне одасвуд као ђубре, да им не допусте ни да саслужују, и да их уопште не помињу као Хришћане“. Они Срби су то знали и без њега.

И зато јер су знали, без њега и са њим, унија је била ефемерна, мртворођена – и са својим вођама и следбеницима отишла из таме у таму. Јер унију не стварају унијати, као што ни тиранију не стварају тирани – ствара је послушност покорних.

А свештеници во времја оно, како видесмо, били су слуге Истине и слуге Народа. Данашњи свештеници су понизне слугерање епископа-унијата, кукавни издајници Истине, и срамотни издајници Народа.
Најбољи и најсавеснији међу православним Србима данас, кад им се ово предочи, одговарају: „А шта могу да ураде? Неће ваљда да учине раскол?“. Раскол од уније, то јест.
Идентично је размишљао и полу-православни полу-Србин цар ромејски, заштитник уније, во времја оно, говорећи: „Када император, Патријарх и архијереји одобравају унију, шта могу да учине они који јој се противе?“ (Сиропулос, „Сећања“). И то показује не само кукавички менталитет нових поунијаћених Срба, који више нису кадри не само да ништа из своје историје науче него ни да ту историју разумеју, него открива и другу рану – да је данас сваки Србин свој мали горди, прелашћени цар, прилично задовољан у своме малом трулом унијатском царству. Које, невидљиво, подупире кнез овога света шаљући своју духовну и материјалну помоћ, као што ју је из Рима слао и унијатском царству ромејском. А која неће ништа значити, осим смртоносне скверни – када султан-Сатан дође по своје.

А где се десила трансформација народне свести, душе и ума србског народа – који је у време оно, без информационе и комуникационе инфраструктуре, и без много писане културе, све знао и све знао одмах, у Духу Светом, а који данас није у стању да схвати ни елементарно и очигледно – ни кад му је папски србосјек под грлом, ни адска жаба-петокрака на глави, ни рука детета му у руци содомита, ни сатанина вакцина у плоти? И ко је ту трансформацију учинио? Ко је, и када, Србе учинио безумним, слепим и глувим духовним паралитицима? Где су без трага и наследника нестали Богомољци, „устаници Трећег србског устанка“ (“Духовног устанка против грехā у себи и у друштву, греха који трује и умртвљује народ“)? Ко је од Народа светих Исповедника и првобораца против адске папске јереси, од Народа-Стене о који се 1000 година разбијало смрдљиво латинско море, и о који се разбило и кужно мухамеданско море, учинио дементне и понижене ослепљене робове-унијате?
Па уместо да ходе у стопама Светих Отаца својих, утиснутих за Вечност у Камену Вере апостолске и темељу Цркве светосавске, нови православни Срби-унијати патриотског настројења просипају мора мастила анализирајући миленијумску историју латинске агресије, и океане пљувачке брбљајући о опасностима од папске јереси и језуитске инвазије, булазнећи о унији „која прети“ и о „нашој светој Вери Православној“. А то је врста безумља и слепог лицемерја сасвим подобна овој: као живети у разврату, са доживотном претплатом за бордел у џепу, а непрестано причати и поучавати о смртоносности блуда, опасности од венеричних болести, и о красоти целомудрија и чистоте.

А да шизофренија буде и овенчана, потрудили су се корифеји безумља: унијатски синод грчке цркве 1992. је канонизовао као светог василевса Константина Драгаша, унијату (који је храбро пао у последњој одбрани Града, на првој линији против јаничара). Тиме су испунили на себи исто оно што су чинили старозаветни фарисеји и садукеји – истовремено су канонизовали и своје оце, и пророке које су они гонили и тестерисали (Лука 11:48). Тешко њима, како рече нелажна Реч. Али још двоструко више авај, и тешко, тешко слепим следбеницима њиховим, које они учинише синовима пакла двоструко већим од себе (Матеј 23:15).

То је трансформација свести врло аналогна оној којој смо такође сведоци јер се такође десила за нашег времена: како је педерастија од болести, простим декретом мудрацā, проглашена здрављем, а они традиционалнијег настројења који су против ње и подсећају на историју, проглашени болесницима и анти-социјалним терористима – „хомофобима“. При чему је заинтересованих за „упражњавање здравља“, и трансформатора свести, много мање него трансформисаних свешћу (баш као што је искрено заинтересованих за унију и унијата много мање него поунијаћених). Тако да, као што знамо, та болест данас више не постоји, и у ствари никад није ни постојала, постоје само „мрзитељи љубави (свих дугиних боја – а дуга је древни симбол благости Божје, и љубав главна заповест Божја)“. Као што ни Васељенска унија не постоји, и никад није постојала, него постоје само разоритељи јединства Цркве, ревнитељи безумља („ревнитељи не по разуму“).
А оно нешто Срба који су схватили да је унијатски воз светског православља незаустављиво захуктан на низбрдици на чијем је крају адски бездан, па су искочили из њега, поискакали су свако на своју страну. И нису се вратили на колосек пре сатанине скретнице, него су кренули за калуђерима луталицама да граде своје нове „царске“ пруге, и катакомбне метрое – од места где су искочили у мрак, „средњим путем“, новом трасом између лажи и истине. Али ни они – као верна чеда њена – не спомињу Васељенску унију, нити признају да су били у њој, нити се кају за то. А где нема покајања, нема ни остављења греха. Ко овде свесно жмури пред лицем истине, или је у лице хули, да није истина, тај ни у вечности неће видети Лице Истине.
За те нове исповеднике, на скретници 1965. никаквог скретања није било, него је то био “пут Христов“ – баш како су рекли свети оци папа Павле (шест,шест,шести) и Атинагора. Тако да могу, док глуме свете исповеднике, мирне савести да игноришу догмат Владике Николаја о томе: „Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест закорачити на прави пут“ (Пролог). И док му, ходећи својим беспућима у егзилу из разума, 55 светлосних година далеко од Пута Истине, као аутентични јерусалимски лицемери, умилно поју тропар: „Путовођо рода српскога крстоноснога у векове…“. А он је баш о њима говорио када је оставио Аманет: „Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге Живота, него да ме неко слави и прославља а да не држи ништа моје: ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела!“. И заиста, и они су горчи од ада.

Немам одговор на то питање – ко је и када то учинио од светих Христових Срба? – и не знам тачно, и не могу знати, Бог зна.

Али знам ово: сви који су учинили да свештени и светородни Христов народ сербски постане глуп, слеп и глув, какав је данас, потопљен и отрован лажју, сви који су томе допринели, свесно или у слепом безумљу, намером или завером, речју, делом, саветом или мисленом сагласношћу, унијатском молитвом богу или пуким покоравањем, и сви који су својим примером и својом послушношћу унијатима другога у покоравање саблазнили – проклети су. И нека су проклети, довијека!

ЗАКЉУЧАК

Како се ослободити из робства које се зове (о, лијепа, о, драга, о, слатка!) Слобода?

Како се ослободити из уније која се зове Слатко Православље, Божанствена Благодат?
Срби су изгубили способност да виде и приме истину, и зато их је оставио Дух Истине.

А где нема истине, нема Јединога Духа Истине, и нема ни јединства – ни јединства са Светим прецима, ни јединства са браћом, ни јединства са Богом. Он је Дух Који сабира, и у Коме се сабира Црква («вес собирает Собор церковни») – и када Њега нема, нема ни католичности-саборности, него се све распада, као што се пред нашим очима распало.
И то, страшно опустошење, пророковано Оцима, испунило се у нашој проклетој генерацији. Јер када човек постане слеп да прими главни дар који му се Богом даје, узима му се све, и оно што мисли да има. Свети Серафим Саровски рекао нам је (у беседи са Мотовиловим): «Искушење какво је Господу Исусу Христу од Бога Оца Његовог допуштено на Крсту («Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио?»), биће допуштено на сву Васељену у времену антихриста, када ће сви свети Божји људи и Света Црква Божја Христова бити као остављени без заштите и помоћи Божје».
Свештеници на крају старозаветне историје су заклали Христа („Припреми, Јудејо, свештенике твоје и устрој руке на богоубиство!“ – Триод постни).

Свештеници на крају новозаветне историје су заклали Цркву, Народ („Веро моја, ко те уби, реци? Убише ме са олтара жреци!“ – Владика Николај).
Из света се, неприметно, повлачи Онај Који задржава тајну безакоња (2.Сол.2:7). Али то не значи да ће безсмртна Црква на земљи нестати-умрети на својој Голготи, нити да ће се разложити, као што ни Тело Исусово у смрти није видело истљенија. Она ће, у свој својој католичанској пуноћи, пребивати савршена, неокрњена и неумањена – чак и ако само два или три благоверна чада њена остану у Истини.

А то – што ће се Дух ипостасно повући из света – има дубоки промислени смисао у Милости Божјој. Јер када нема Њега, ипостасно присутног, него када су људи препуштени сами себи, они који су се окренули од истине, будући неспособни да је виде и приме, имаће мањи грех – бар неће својим окретањем леђа Њему имати неопростиви грех хуле на Духа Светога. Глупом, глувом и слепом може се много опростити, а нарочито ако у својој умној и чулној тами нису имали крај себе пуну Светлост.
А они, малобројни, који остану у истини, имаће већу славу – као они који су, иако богаљи, хроми и ћорави трећепозивци (Лука 14:21), самостално, наизглед без помоћи Божје, изнели епски бој до краја и победили онога који је победио нас, и заувек посрамили, оца и сина и духа лажи.
Да таквих Срба буде више, у Твоме малом стаду: подај, Господи!

Евсевије П.

О Успенију Пресвете Богородице, 7029. (2021).

Васељенска

[table id=1 /]

—————-

1. Последња литургија која се служила у ноћи у којој је Град пао била је унијатска – и у њој су, у безумној последњој нади да ће се Божјом интервенцијом Град ипак спасти, учествовали и дотадашњи противници уније. И та литургија није окончана – а грки Грци до данас верују како постоји обећање Божје да ће бити настављена, и завршена, када Град опет буде њихов. И маштајући о томе, моле се Богу за то. А султан Мехмед освајач после победе имао је виђење – указао му се длан са пет раширених прстију; и није имао мира док му се није открило значење сна: „Да је у Граду било само пет Хришћана, никад га не би освојио“.
2. Јован и Константин Драгаш
3. Како стоји у оригиналном потписаном документу на француском језику, који је затим преведен на латински и грчки; употребљена француска реч excommunication, на грчки се преводи као акинонисиа, и значи неопштење, изопштење. Фанариоти су то на грчки превели као „уклањање анатема“, овако: „Одбацују се и бришу из сећања и црквене средине анатеме…“.
4. Како је то у својој истоименој студији, „Јединство цркава се догодило“, са теолошког, еклесиолошког и правног аспекта показао и доказао истакнути грчки теолог и правник Атанасије Сакарелос (конзервативни новокалендарац).
5.Васељенском би се најумесније могла назвати јер је истовремено склопљена и проглашена на Васељенском (лат.=универзалном) сабору римокатоличке цркве, у Васељенској патријаршији, и обнародована у Јерусалиму, „Мајци цркава“, у Светој Земљи, „пупку Васељене“. И као најбитније, прећутно је прихваћена од свих помесних православних цркава у васељени.
6.Институција латинског патријарха Константинопољског постојала је непрекидно од 1204, односно крсташког освајања Цариграда, до 1964, односно уније, крсташког освајања Цркве; није прекидана чак ни у време Лионске, ни у време Фирентинске уније (јер очито папе нису имале поверења у унијате). И у ствари није укинута ни довођењем Атинагоре на трон – тада је само укинута институција паралелног папског патријарха, а Атинагора је, као човек од апсолутног поверења, постао легитимни папин патријарх. То се јасно очитовало и у црквеном чину приликом свечаног проглашења уније на Фанару: након што је на грчком изговорена јектенија за папу „Још се молимо за најсветијег папу римског и Архиепископа и Патријарха нашег Атинагору“, хор је отпевао многољетије на латинском (уместо обичног „ис пола ети, деспота“, „Athenagoras Archiepiscopo Constantinopolitano et Oecumenico Patriarcha – vita, pax et felicitas perpetua!”).
7. Најновији сазревају управо ових дана, у новој ватиканској колонији, NATO-Montenegru – Зети Немањића, и Србским Брдима. Где најновија, још црња и још гора верзија бивших Срба демонстрира спремност да јуначки погине зарад идеала јединства у Светом Оцу Папи. Или, још боље, да, након што је успешно истребила Србина у себи, истреби и све Србе у својој околини.
8. То и није чудно, с обзиром да су пре тога све те помесне цркве ступиле у унију са Светским савезом цркава – светским легионом јереси, које су практично све чеда папске јереси, па онда ступање у општење са мајком ништа не мења суштински, све остаје у породици.
9. Патријарх Павле то је потврдио поручивши те 1993. папи Јовану Павлу Другом у име СПЦ ово: „Ваша Светости, свакога дана који нам је Богом дарован, налазимо се, а и налазићемо се у општењу са Вама у молитви; Ми Вас уверавамо да ћемо у време молитве у Асизију, домовини истинског слуге Божјег Фрање Асишког, „једним устима и једним срцем” узнети ка престолу нашег Господа и Спаситеља заједно са Вашом Светошћу, са свим епископима и верујућима Ваше Свете Цркве, пламену молитву за мир у целом свету, а пре свега за мир и примирје у Босни и Херцеговини“.
10. У Срба слава протоаутора те мисли и протагонисте борбе против тога зла припада истакнутом православном публицисти др Владимиру Димитријевићу, ревнитељу за борбу против уније „изнутра“, из уније – он је први, пре више од 20 година, препознао и констатовао да су „највећа препрека борби против екуменизма и модернизма у СПЦ – расколници „зилоти“ („старокалендарци“ – они који су прекинули општење са унијатима). А тек за њим, то су препознали и сви православни патријарси-унијате. Ово јесте потврда да, као и пре 6 векова, харизматични народ пре схвата многе битне ствари него високи клир који је заокупљен својим високим црквеним дужностима – само сада у обрнутом, новом поретку.
Уз др Димитријевића (осим лажних зилота и зилота лажи које је отац лажи преемптивно организовао и инфилтрирао у покрет анти-унијатских ревнитеља, да искомпромитује истину и разбије фронт), главни агенти фобије према зилотима у Србији су умрли епископи Атанасије и Артемије: они су кључни пропагандисти и учитељи лажи о зилотима (и „истине“ о светим фанарским новокалендарским унијатима), после којих је у спаљеним душама њихових верника заувек усађена безумна зило-фобија – истовремена слепа ненавист и панични страх и ирационално гнушање од ревнитеља истине, као људи који су опаснији и од сатаниста. Учитељи су умрли, али њихово дело и идеја живе, и живеће вечно, јер ни у аду смрти нема.
11. То видимо данас и у ковид-тиранији нових светских сатаниста.
12. Страх од наступајуће османлијске инвазије био је главни мотив-покретач царева Јована и Константина на унију са Римом. И баш зато, и баш као када су се старозаветни цареви древног Израиља уздали у помоћ незнабожачких савезника а не у Господа, Бог је допустио да хришћанско царство погине. Тачније, није допустио него га је срушио властитом Руком: будући да је Он основао Ромејско Царство (како учи Јован Златоуст), Он једини је могао и да му учини крај.
13. Тај исти Србин који говори: “Али ја осећам Благодат Божју, и по томе знам да је СПЦ није изгубила (па зато унија реално не постоји, односно нема ефекат, него је привид)“, том својом вером и исповедањем чини властити ум и душевна чула судијом – и тако бива не само мали цар, него и мали папа, непогрешиви „судија васељене“ (како гласи једна од патетичних папских титула). И зато, он не види никакав проблем у своме цезаропапизму/папоцезаризму, у томе што је тиме себе поставио и изнад Правила Цркве, и изнад Апостола и Светих Отаца, и изнад заповести Божјих – јер, благодарећи реалном присуству Божанства (Благодати) у себи, он је мали легитимни викар Сина Божјег на земљи. Логично – сви синови бивају подобни своме оцу.
Црква је место сједињења људи с Богом. А док постоји општење са Сатаном, макар и најмање, сједињење са Богом је онтолошки немогуће: Благодат присуствује, али је недејствена тамо где је грех, где је природа људска сједињена са енергијама Сатане (зато, сваки понаособ Хришћанин у Цркви дужан је да, колико је до њега, нема никакво општење са ђаволом, да он не буде место кратког споја, проводник демонске енергије и медијатор Сатанине воље). Унија, како јој само име говори, је духовно сједињење са јеретицима, непријатељима Божјим, и преко њих са њиховим духовним оцем. Хришћанство је подражавање Божанствене Природе (Григорије Ниски); тамо где су помешани светлост и тама, спојени сасуди истине и лажи, то је сатанизам, подражавање природе демонске, битија Сатаниног.
14. Оно што је Олдоус Хаксли, пророк врлог новог светског поретка, најавио (1959, мало пре уније) био је само сами завршетак, последња етапа тог процеса: „У следећој генерацији, или ту негде, појавиће се фармаколошки метод који ће учинити да људи заволе своје ропство, и успоставити диктатуру без суза, такорећи, стварајући концентрациони логор за читаво друштво; тако да ће људима бити одузете слободе а они ће у томе уживати, јер ће бити избезумљени пропагандом и прањем мозга, или прањем мозга усиљеним фармаколошким методима, без било какве жеље да се побуне. И то ће бити последња револуција“. И без обзира да ли је пророк говорио о фармаколошком методу као хемијском агенсу, или у класичном смислу фармакије као мађије-врачарства, или о оба скупа, јасно је да без демонских енергија не бива ни једно ни друго, него је увек у питању синергија Ђавола и његових слугу.
15. Америчке асоцијације психијатара, иначе званично субпопулације која међу свим медицинским радницима, а тиме вероватно и међу свим професионалним категоријама у модерном друштву, има далеко највећи проценат оболелих од психичких поремећаја. Тачније, то је било пре ковид-ере; данас је извесно да су их многи – и епидемиолошки и имунолошки и фармаколошки и педијатријски и други релевантни -олошки специјалисти, у тој трци претекли.
16. Уместо покајне саборне литије до Сатанине скретнице, у унију, они брбљају о некаквим скретницама на том колосеку, 45 светлосних година далеко од скретања на Сатанину пругу: једној 2010. (када је Сабор београдске патријаршије „пао у јерес екуменизма“ осудивши владику Артемија) и другој 2016. на Критском сабору. Јер другачије не могу да себи и другим слепим и избезумљеним Србима који ходе за њима оправдају своје постојање.
17. Свети Нил Мироточиви у својим посмртним јављањима и пророчанствима сведочи да ће од тренутка када се Антихрист зачне (у скрнавој утроби назови девојке а заправо блуднице, вештачком оплодњом), из света одступити Благодат Духа Светога.
18. Јер католичанство, саборност, је својство Цркве да у себи обухвата, сабира, истовремено сву истину, и само истину. То је квалитативно, а не квантитативно својство.
19.И ако Црква, по речи Серафима Саровског, ходи стопама Спаситељевим, кроз Гетсиманијски врт и на Голготу, тада неће бити чудно да се и на Голготи Цркве, Тела Христовог, опет испуни Његова реч ученицима: „Сви ћете се расточити“ – и остаће само један верни и неустрашиви ученик под Крстом. Када пажљиво погледамо, можемо видети чудну аналогију: ако изузмемо у 20. веку новоформирана црквена тела настала мање или више неканонски по новим етничким границама, политичким одсецањем од традиционалних јурисдикција, видећемо да постоји 12 помесних цркава (Константинопољска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Србска, Руска, Грузинска, Бугарска, Румунска, Кипарска, и Грчка; и Римска – која је дванаести, Јуда). И у том контексту, може се тражити и можда наћи смисао и у мистичној речи Господњој, о томе истом, једном, најмлађем Апостолу: „Ако Ја хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога?“ (Јован 21:22).