Иде Здравко Лајковачком пругом

0

Некад давно (Боже, како вријеме лети), док се бивша „Југа“ још увијек опраштала од „највећег сина наших народа и народности“, било је не мали број оних који су своју неутјешеност исказивали тако што су му на гроб ишли – пјешке. Од Вардара па до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана… бивши партизани, ударници, трудбеници (и покоји студент) шипчили су данима и данима, праћени новинарима, тв – екипама и задивљеним народом, носећи на својим отежалим ногама сву љубав и сву тугу према највећем од највећих. Било их је и из Црне Горе, можда, „по глави становника“, више него из свих осталих „збратимљених“ република и покрајина. Не памтим више (давно то бјеше) колико им је дана требало до „Куће цвећа“ али, с обзиром да је до Београда, старим путевима, око 500 километара, мање – више, било је то путовање за подерати и троја опанака.

Али, колико год да су путовали то ни изблиза није трајало колико траје „београдско путовање“ премијера Кривокапића. Он ће, макар су тако најавили медији, у Београд стићи кроз неки дан или, рачунато му гледе мандата, послије нешто више од године дана. Да је Београд далеко – далеко је (макар док га не „приближимо“ аутопутем, а то ће, сва је прилика, потрајати), али, да је макар за метар, ближи је од бројних дестинација које је премијер досад походио. Ако не од Брисела, а оно од Токија поготово. Уколико се не рачуна онај ненадани предвечерњи лет у функцији збуњивања Патријарха и Синода СПЦ око (не)потписивања Темељног уговора, премијеру се просто није дало да посјети Београд. А имало се кад, имало је и потребе, имало је и прилике, али премијер никако да ухвати мало времена и скокне до Београда. Макар да посјети половину фамилије која се, упркос никад доказаним пријетњама, удобно ситуирала у „непријатељском, мрском и окупаторском Београду“.

Више је него очигледно да „европски пут“ Црне Горе не води преко Београда, и то је легитимно. Колико је паметно и цјелисходно – друго је питање. Пречица до „обећане земље“, још је очигледније, води преко Загреба, а и преко Приштине је, изгледа, ближе. Међутим, будући „демохришћанин“ Здравко заборавља да је „изабраном“ народу (а Црна Гора је, кажу, „изабрана“ да буде прва) требало четрдесет година да стигне у „обећану земљу“! Али, рекло би се, и то је најчвршћи аргумент у прилог њене независности и демократије, да је неотуђиво право сваке државе да бира своје међународне путеве и дестинације. Црна Гора је, тврде њени бивши и садашњи челници, и независна и демократска. И то до мјере да су јој, као „изабраној“, изабрани и пут и партнери, и правац и одредиште, и јасно стављено до знања да ни по коју цијену не смије да скрене са „изабранога јој пута“ на који се заклела. Чак ни по цијену властите штете. Санкције Русији и нетрпељивост према Србији су, и лаици то јасно виде, мјере које ништа доброг нити су донијеле нити могу донијети Црној Гори. Али, кад сте „изабрани“ – другог пута без гусала нема.

Има, међутим, у тој логици нелогичност којој се тешко може наћи пандан. Наиме, ако су Србија и Русија црногорски непријатељи број један, од којих је штити само НАТО кишобран, стоји историјски потрврђена истина да су, чак и у најжешћим сукобима, зараћене стране преговарале и покушавале да мирним средствима ријеше бар нека спорна питања. Зато је било више него логично да Москва и Београд буду приоритетне дестинације премијера и његових министара. Али, производња спољних непријатеља као оправдавајући разлог за домаће неуспјехе и будалаштине „изум“ је наслијеђен још од комунистичке власти. А Србија као кључни „реметилачки фактор“ на Балкану проказана је још из времена Аустро – Угарске, да би ту флоскулу, прецизирану у став да је „агресивна српска политика крива за све проблеме на Балкану“, Секула Дрљевић „позајмио“ од поглавника Анта Павелића и „увезао“ у Црну Гору. Тако је земља која се кроз читаву своју историју углавном бранила и ту одбрану плаћала најкрвавијом могућом цијеном, жигосана као агресор и како тада тако и дан – данас. Ту мантру смо слушали више од двије деценије а они који су се надали да ће се, са промјеном власти, промијенити и музика грдно су се преварили. Хоровође са Запада су и будућем демохришћанину, Здравку, лупнули штапићем по нотном сталку, а он је то, сва је прилика, доживио као клепање по ушима, и наставио да, заједно са Мицкејом, Радуловићем и дружином, гугуче исту мелодију.



Није потребна нека посебна упућеност нити у домаће нити у међународне „околности“ да би се схватило због чега се будући демохришћанин Здравко, након годину мандата, тек сада труцка „Лајковачком пругом“! А и за ово ходочашће му је, очигледно, дат миг из Вашингтона како би се релатизовала директна наредба да нико ко није на списку „подобних“, тј. „изабраних“ не смије ни привириту у Владу (ДФ), на кључна директорска мјеста (Дамјановић) или, не дај боже, у амбасадоре (Алексић, Никчевић, итд). Будући демохришћанин а сада врло сумњиви хришћанин, Здравко, очигледно у Београд иде само због тога да би се рекло да је, ето, био и тамо. Очекивати да ће у разговорима направити иоле озбиљан корак напријед у сарадњи са Србијом је више него илузирно, осим ако се под тим „успјехом“ не сматра уобичајена дипломатска фраза како су се „обје стране сложиле да треба радити на унапређењу односа и сарадње двије братске државе“! Питање прогнаног амбасадора, минимума дипломатских односа било које двије земље, остаће „у начелу“, „мини Шенген“ Здравко не смије ни да помене, а све друго ће морати да чека нека друга (боља) времена. Све док газде са Запада не искористе и последње средство за дисциплиновање Србије и њено одвраћање од било какве сарадње са Русијом и Кином, далека а Црној Гори (по много чему) тако блиска Русија и (по свему) најближа Србија, служиће као страшила чије ће сјенке бити „криве“ за све домаће будалаштине, неспособност и неукост, а поготово за „независно и суверено“ клечање пред Бриселом и Вашингтоном. „Куртеша у Плав, Куртеша из Плава“, лаконски би дефинисала моја покојна баба Здравинову одисеју Лајковачком пругом. Живи били па видјели, додајем ја.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Емило Лабудовић/ИН4С

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.