Родни ратови постају све екстремнији

Недавне изјаве америчких и руских лидера нагласиле су све већи међународни културни рат око родног идентитета.

У говору од 21. октобра, председник Владимир Путин рекао је да је учење деце да могу да промене пол „монструозно” и „на ивици злочина против човечности”. Следеће недеље, Сједињене Државе издале су свој први „родно неутралан“ пасош, „признајући права људи који се не идентификују као мушкарци или жене“. Амерички Стејт департмент такође је обележио Дан свести о интерсексуалности понављајући да је „политика Сједињених Држава да настоје да окончају насиље и дискриминацију на основу пола, сексуалне оријентације, родног идентитета или изражавања или полних карактеристика“.

На први поглед, ово би могло изгледати као манифестација културног „сукоба цивилизација“ за који је Самјуел Хантингтон рекао да ће заменити сукоб конкурентских политичких идеологија након пада Берлинског зида. Ипак, прихватање трансродне идеологије од стране западне елите није израз дубоко укорењених вредности својствених западној култури. Успон тренутно модерних идеја о родном идентитету био је брз и контроверзан и у западним друштвима. Феминисткиње су посебно оспоравале званичну промоцију родне самоидентификације. Идеја да биолошки мушкарци који се идентификују као жене могу да уђу у женске свлачионице, да буду послати у женске затворе и да се такмиче у женским спортовима, истичу, има страшне последице по женска права. Попут Путина, многи су такође скренули посебну пажњу на потенцијално штетне последице сугерисања деци да су можда „рођена у погрешном телу“.

Очигледна жеља Стејт департмента да промовише транс идеологију на међународном плану могла би се посматрати као наставак глобалистичког космополитизма после Хладног рата, заговарајући реторику људских права, инклузије и толеранције против репресивних ауторитарних режима који се држе застарелих реакционарних вредности. Америчка влада је у више наврата сигнализирала своју намеру да користи питања сексуалности и родног идентитета на овај начин. Раније ове године, амерички Стејт департмент објавио је своју намеру да истакне заставу „прогреса“ на својим амбасадама у свету као „симбол који обухвата разноликост и интерсекционалност LGBTQI+ особа и заједница широм света“ (мада, како се испоставило, не у неким местима, као што је Саудијска Арабија). Председник Џо Бајден такође је именовао првог америчког специјалног изасланика за унапређење људских права LGBTQI+ особа, описујући ово као „улогу кључну за обезбеђивање да америчка дипломатија и помоћ страним земљама промовишу и штите људска права LGBTQI+ особа широм света“.

Транс активисти и њихови симпатизери своје тврдње о родној флуидности често представљају као наставак ранијих борби – најочигледније за једнакост хомосексуалаца и лезбејки, али и за ослобођење жена и покрет за грађанска права црнаца. Али свака површинска сличност доводи у заблуду. Далеко од промовисања једнакости и слободе, данашњи транс лоби веома је нетолерантан и принудан. И док је реторика људских права била инструмент моћи у међународним односима од раних 1990-их, транс идеологија присилно се намеће и самим западним друштвима.

Недавни случај британске професорке филозофије Кeтлин Сток, коју су активисти на њеном универзитету прогањали – од позивања да буде отпуштена до претњи смрћу – типичан је пример. Многи други феминисти академици такође су се суочили са застрашивањем и отказивањем, често уз помоћ њиховог синдиката, који даје приоритет „освешћеној“ политици родног идентитета у односу на одбрану својих чланица. Преступ Стокове било је инсистирање на реалности биолошких полних разлика. У САД је чак и професорка биологије са Харварда проглашена „трансфобичном“ јер је „бранила употребу израза ‘мушко’ и ‘женско’ за означавање биолошког пола на часовима медицине“. Слично томе, Британско медицинско удружење (BMA) саветовало је лекарима да користе термин „трудни људи“, а неке болнице у оквиру државног здравстевеног система NHS преферирају друге термине који „укључују оба рода“, као што су „храњење грудима“ и „родитељ који рађа“.

Док су активисти за равноправност у прошлости захтевали право на слободу говора (заступници права хомосексуалаца пркосили су законима против опсцености, на пример), данашњи активисти намеравају да контролишу језик и, на крају, мисао – инсистирајући да људи говоре ствари за које знају да нису истините, и поричу оно што су до јуче биле просте биолошке чињенице. Ауторитарност транс идеологије делује у терапијском оквиру, при чему се само постојање различитих ставова схвата као претеће и штетно. Рећи да је род бинаран, а не флуидан или у оквиру спектра, сматра се ‘штетним’; као да се тиме транс особе „бришу“ или се осећају „угрожено“. Јавне институције и приватна предузећа често су у журби да покажу како се у свему слажу са захтевима активиста чиме мисле да добијају морални ауторитет усклађивањем са „прогресивним“ размишљањем против застарелих идеја из прошлости – а затим помажу у примени нове догме.

Јавни лов на познате личности, као што су ауторка Харија Потера Џ. К. Роулинг или комичар Дејв Чапел, због њихове наводне „трансфобије“, служе као пример за спровођење свакодневне контроле над понашањем и језиком људи. Све чешће очекивање или чак захтев да запослени објављују своје жељене заменице када се потписују, на пример, имплицира да је пол ствар самоидентификације, а не биологије. Лезбејке су чак почеле да се жале да су сада под притиском да имају секс са мушкарцима који се идентификују као „транс жене“, и да им се прети ако одбију.

Заиста слободно и толерантно друштво верује људима да мисле својом главом, остављајући простор да донесу сопствене моралне изборе без уплитања званичника одозго. По истој логици, различите земље требало би да буду у могућности да расправљају и одлучују о сопственим вредностима и обичајима без спољног мешања и држања лекција.

Филип Хамонд је британски писац и академик који живи у Београду. Гостујући је професор медија и комуникација на Универзитету Лондон саут бенк

[table id=1 /]

Филип Хамонд/Нови стандард