ЕВО ЗАШТО ШОТА НИЈЕ АЛБАНСКА ПЕСМА

Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и – прича је кренула. Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу книге. Узгред, и један ЗНАЛАЦ, српски премијер Војислав Коштуница, један од највећих стручњака за право, изјавио је: ,,Ко не разуме Гучу, не разуме Србију“. Можда ћемо имати прилику да јавно причамо о Гучи, рецимо: да ли се тамо пева и свира српска музика, и да ли се тамо пева и свира српски? Е, па, мало да прозборимо. На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота“. Кажу, то је, док је убијала српску децу, певала Шота Гаљица, љубавница Азема Бејте, качака из Албаније. Кажу: не треба изводити песму уз коју су убијана српска деца. Слажем се.

Али, да видимо шта историја каже. Није спорно да су Шота Гаљица и Азем Бејта чинили зверства, упадајући, из Албаније, у српска села на Космету. Убијали су жене, децу, палили, пљачкали. Али, са песмом и игром „шота“, ствари су другачије. Да почнемо из почетка.

Реч „шота“ не постоји у шиптарском језику, нити ишта значи. Који нормалан народ назива националну игру речју која ништа не значи? Ако је то шиптарска игра, како то да Шиптари немају више ни једну националну игру, кад су могли да створе тако дивну мелодију, под називом „шота“? Ваљда би се родио, бар још један, њихов композитор да створи неко шиптарско уметничко дело?

Шиптари немају стихове на шиптарском за песму и игру „шота“. Ко прави националне песме на језику другог народа, чији језик није чак ни сродан? Нису, ваљда, Шиптари правили песме на српском језику?

Пишу новине: Ћерима – Шота Гаљица певала је: „Шоте, мори шоте, шоте машала, давно желим, шоте мори, да те играм ја“. Историја каже да Ћерима Гаљица и Азем Бејта упадају из Албаније, да нису са Космета, да су рођени у Албанији и да нису знали ниједну српску реч. Једино, ако нису текст песме, на српском, научили преко интернета. Мада, ни у то не верујем, обоје су били неписмени.

Па добро, питаће необавештени новинар, а чија је песма и игра „ шота“ ? Одговор је: српска. Реч „ шота“, у жаргону косметских Срба, значила је трудницу у поодмаклој трудноћи, која хода, гегајући се као шотка. Моја баба по мајци, рођена Вучитрнка, певала је: шоте мори шоте, где ти је шотан, код друге шоте, по цео дан. Срби су брачни пар, младих људи, који очекују принову, звали Шотка и Шотан. Као што су млади, заљубљени пар звали Пата и Паташон.

Песма и игра „ шота“, настала је у околини Призрена, изводила се у седамоосминском такту, као њене „сроднице“ : „Разгранала грана јоргована“, „ Цвето, калушо“, „Баш ми је мерак“ итд. Онај свадбарски хармоникаш, који ,,зна“ чија је „ шота“, нека покуша да одсвира „ шоту“ у ритму седам осмина и да је упореди са осталим косметским песмама, па ће му, ако је мало музички писмен, бити јасно где је корен песме и игре „шота“.

Волео бих да неко, по овом питању, консултује највећег певача са Космета и најбољег познаваоца косметске песме, г. Јордана Николића. Он је, пре 40 година био оснивач КУД „ Шота“ у Приштини, па нека он каже зашто се КУД тако звао? Песма и игра „ шота“ има, у свом корену, византијски мелос, који су на двор Стефана Првовенчаног донели византијски леутисти (леут-трзачки инструмент, из кога је настао наш прим и наша тамбурица).

Уосталом, чак и да је Шота Гаљица певала „ Шоту“, зар је песма крива за нечија зверства. Хитлер је све своје партијске промоције, од 1931. године, радио уз Вагнерову музику. У логорима, док су одводили људе у гасне коморе, фашисти су, са звучника, емитовали Вагнерову музику. Да ли је Вагнерова музика, због тога, доживела презир у свету? Зар је песма крива што је певају они без слуха? Зар и данас, не певају они, који би требало да ћуте? Но, о томе, ако ми „ Сведок“ пружи прилику да пишем…

Данас, више него икад морамо чувати национално благо. Ко, данас сме да покрене причу о крађи „Смрт Смаил – аге Ченгића“, коју је Његошу украо нововинодолски господар, а лопов и преварант Иван Мажуранић (читај књигу „Писма из Италије“ од Љубе Ненадовића).

Поготову је важна борба за очување нашег косметског блага. Борба за Космет није само борба за територије, најмање је то. То је борба за очување културне баштине српског народа. Памћење и култура, не поверава се свадбарским хармоникашима и необразованим новинарима. Достојевски је рекао: ,,Ја муцам, када пишем“. Књижевни отац Карамазових је био у праву, муцам и муцаћу све док не придобијем људе који ће нешто приложити у наш незаборав. Ово је мој прилог.“

[table id=1 /]

Зоран Миливојевић/Завештање предака/Балканска геополитика