Лингвисти се још давно оклизнули на ћирилици

Били смо недавно на обележавању двадесетогодишњице рада удружења „Ћирилица“ Нови Сад,којом приликом је Ковачевић примио признање „Мркаљ и Вук“ за своју књигу „Одбрана ћирилице и српског језика“. Присутни су се изненадили што се ни једном једином речју није захвалио на признању, нити је било шта рекао о дводеценијском раду удружења.Као да га није ни било.А тек што није ни поменуо првог његовог човека Драгољуба Збиљића, подвижника за српску ствар каквих је мало у српском народу,који је,између осталог, написао и петнаестак књига о ћирилици. Задња му је књига „Силовање ћирилице“, коју је истом приликом примио и сам Ковачевић. Збиљић ми је учинио велику част тиме што је ту своју грандиозну књигу од 1404 страна започео следећом мојом мишљу:

„ ЖРТВОВАЊЕ ЗА ЋИРИЛИЦУ У ЈЕДНОАЗБУЧЈУ ЈЕ НЕПОТРЕБНО, А У ДВОАЗБУЧЈУ ЈЕ УЗАЛУДНО.“
Био је то извод из неког мог текста објављеног на порталу проф.др Зорана Милошевића БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА, поводом изласка из штампе управо Ковачевичеве књиге због које је добио признање. Ево тог извода у назначеној Збиљићевој књизи :

„Милош Ковачевић је једини лингвиста (поред Збиљића са 15 књига) који је објавио већ другу књигу о ћирилици. Прва је била хрестоматија под називом „У одбрану српске ћирилице“, а ова новија се зове „Борба за ћирилицу и српски језик“. И сама та чињеница издиже Ковачевића изнад свих других лингвиста ћутолога.Међутим, у сваку борбу се улази са одређеним циљем, а он у Ковачевичевој књизи није јасан. Он уопште не спомиње главну чињеницу да српска младост учи из српског правописа да Срби имају два писма, па се не зна да ли ћирилицу треба чувати у једноазбучју или у двоазбучју.

Пре15 година проф. др Михаило Шћепановић је написао у новинама да се теребамо „жртвовати за ћирилицу“, а кроз три дна је објављен мој одговор да је професор требао да каже да ли мисли на „жртвовање“ у двоазбучју или у једноазбучју. Ако је у питању први случај, жртвовање је узалудно, а у другом случају је непотребно.“

Овим уводом у својој књизи Збиљић је послао поруку целој лингвистичкој струци да се и на овај показани начин обистињује став удружења „Ћирилица“ Нови Сад и „Српска азбука“ Београд да није могуће враћање ћирилице српском народу ако хрватска латиница остаје у српском правопису и 30 година после пада комунизма.Заправо, о њеном враћању се ни не говори, него се жели само поправак њеног положаја.А ако није постављен циљ враћање ћирилице, то се не може ни догодити.

Ковачевић је много промашио када моје решење питања писма пореди са решењем малог Перице. За разлику од Ковачевића и лингвистичке струке у целости, који би хтели да се Срби законом натерају да користе ћирилицу, а да се не дира хрватска латиница у српском правопису,ја сам се увек залагао да лингвистичка струка прво треба да реши питање писма правописом у складу са Уставом и општесветском праксом- једно писмо за један језик, како би народ поново доживљавао ћирилицу као српску националну вредност, па исту тако заволео и користио.Тиме би српски правопис постао аналоган хрватском,у коме пише: „Хрватски се језик пише латиницом.“

Ја се никада нисам ни бавио тиме шта треба да пише у закону о језику и писму,јер следим академика Лукића који је 1990.написао текст за „Политику“ под насловом „Против посебног закона“, објашањавјући да се уставна норма о језику и писму треба спроводити директно из Устава – све ћирилица осим у приватној употреби. Раније сам писао да је закон ипак потребан,али само са једним чланом у коме ће бити наведене казне за кршење Устава.Наиме,академик се ипак преварио у процени колико је двоазбучје као српска вредност и предност већ дубоко укорењено у свести српског народа.И то чак толико да ће се лингвисти усудити да хрватску латиницу оставе у српском правопису, па примена Устава не може ићи глатко,него уз помоћ законом предвиђених казни.

А шта је подстакло академика Лукића да напише тај чланак?

Прво,из писања ондашњег председника уставне комисије др Борисава Јовића сазнајемо да лингивисти нису имали никакву заслугу за прву уставну заштиту ћирилице у српској историји,него да је то искључива заслуга академика Лукића.( Видети књигу Драгољуба Збиљића „Српски језик под окупацијом латинице“, стр. 183. издавач „Ћирилица“ 2004.). Дакле, академик је био веома заинтересован за реализацију своје идеје.

Друго,он се огласио,и то као „нестручњак“, онда када је схватио да би лингвисти могли да упропасте целу ствар дељењем употребе језика и писма на службену и јавну,тумачећи обавезност ћирилице по Уставу само у државној управи.Тада су лингвисти победили академика,изгласан је закон, и суноврат ћирилице се наставио.

Са закашњењем од 30 година Ковачевић на скупу у „Ћирилици“ одаје признање „нестручњаку“ академику Лукићу прихватањем његовог става да је службено све осим приватног, те да је то основа предлога новог закона о језику и писму,урађеног од стране групе водећих лингвиста са њиме на челу, а у сарадњи са Министарством за културу и информисање.

Ту лингвисти доживеше тежак пораз, јер је после чекања од четири године одбачен њихов предлог, и пред народне посланике стигао је други, по вољи председника државе, па посланици изгласаше закон од кога ће латиницу заболети као кад мува падне слону на ногу.

Онда лингвисти нагло спустише лопту,и чак нађоше да је закон веома добар,јер је увелико заснован на њиховом предлогу. Од државе треба и даље добијати новац за разне пројекте и међусобно га делити.

Ја сам јавно доказао на сајту проф.др Зорана Милошевића „Балканска геополитика“, који једини данас хоће да објављује Збиљићеве и моје текстове, да је иновирани закон корак уназад за ћирилицу, и то првенствено због тога што сада нема обавезности исписивања фирми ћирилицом,а раније је то постојало. А да латиница највише боде у очи управо тим јавним исписима потврђује и сам председник Матице српске проф. др Драган Станић објављивањем да је у некој улици у Новом Саду избројао читавих 1,5 % ћириличких.

Зашто неће бити примењиван иновирани закон о језику и писму?Из истог разлога из којег није примењиван ни претходни-власт неће ћирилицу у Србији јер жуди ка Западу.А власт може да и даље безбрижно уопште не спомиње уставну норму по којој је уз српски језик обавезна само ћирилица,а камоли да исту спроводи, јер српски правопис већ деценијама даје обилне латинске плодове, па и сељак из најзабачених крајева зна рећи да је „наша и латиница“.

Никада нико из језичке струке и круга књижевника није јавно указао на улогу српског правописа у латиничењу Срба. Напротив, Ковачевић је 2010. г. у Матици српској држао похвално слово правопису у коме је задржана хрватска латиница и у коме пише да ћирилица није угрожена. А девет година пре тога главни редактор правописа проф. др Мато Пижурица се учланио у удружење „Ћирилица“ управо због угрожености ћирилице. На првој годишњој скупштини „Ћирилице“ он је рекао да рат за ћирилицу можемо добити само онда ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“. Кроз врата лингвистичке сербокроатистичке тврђаве, која је он отворио, изашао је и ушао у „Ћирилицу“ још само проф. др Драгољуб Петровић. Па када је видео да је прерано „кукурикнуо“ вратио се у лингвистичку тврђаву и добро замандалио њена врата. Иако је раније на бриљантан начин написао неких двадесетак разлога зашто бранимо ћирилицу, све је то погазио остављањем у српском правопису и хрватске латинице. Да би то оправдао говорио је као главни редактор правописа да су два писма српско богатство. Одговорио му је академик Иван Клајн у улози главног рецензента тог истог правописа да то није никакво богатство него баласт, да је латиница већ победела, а ћирилица остала још само као режимско писмо, те да ће се и Србима поново догодити једноазбучје, али овога пута у латиници.

Па зар и ове супротне изјаве двојице најодговорнијих људи за правопис не сведоче довољно о томе у каквом је сербокроатском глибу српска лингвистичка струка и наука по питању статуса ћирилице у српским земљама.

Лукаво је смислио Ковачевић да подцењивањем сваког мишљења изван језичке струке учини да лингвисти оцењују сами себе. Ако и прихватимо да питање писма треба да решава само језичка струка, што је и нереално и неизбиљно,онда су лингвисти стручни у одбрани ћирилице у оној мери у којој су је и сачували- 1,5 % ћириличких исписа избројаних у некој улици у Новом Саду, и то не од стране неког нестручњака за бројање,него од стране најстручнијег бројатеља-председника Матице српске проф. др Драгана Станића.

А каква је то уопште струка када се ни једном речју не огласи поводом стотину година од прве забране ћирилице у српским земљама1916.г., која је замењена истом оном хрватском окупационом латиницом коју је данашња српска лингвистичка струка и памет трајно устоличила у српском правопису?Уместо ње то урадише о свом трошку потцењивани људи из напред поменутих удружења.

Разумем спутаност данаших лингвиста ауторитетом својих претходника академика Александра Белића, Павла Ивића и Ивана Клајна,који су били изразити сербокроатисти. Али они су превазишли сваку меру када јавно нису ни приметили,а камоли да су дигли узбуну поводом изгласавања Закона о Речнику Српске академије наука,Сл.гласник РС, број 110 од 12. децембра 2005. г. Како видимо Законом је сакривено од српског народа, који издржава САНУ, да се тај речник назива „Речник српско-хрватског књижевног и народног језика“. Па зар је могуће да САНУ може да заменисрпски језик? А како смо научили од друга Тита, тамо где је српско-хрватски језик, тамо је и латиница. Из тога произилази да је глава латиничке змије у САНУ,а пошто се лингвисти надају да у њу буду примљени, није згодно дизати глас против ње.

Аналогно неспомињању српског у САНУ, иде и недавно писање универзитетског професора да он пише ћирилицом зато што је она прилагодљивија за писање у односу на латиницу. Да није можда и кинеско писмо прилагодљивије са својим многобројним знацима па га зато Кинези негују и у ери информатичке револуције? Ја се не трудим за ћирилицу зато што је прикладна, и лепа,како то каже председник Србије, него зато што је српска! Па кад САНУ тако избегава српско, онда и не чуди што у Србији нема српске војске, српских железница, српских шума итд. А у Хрватској је све хрватско.

Али, ипак, у Србији постоје макар српски лингвисти, који не намеравају да српски правопис прилагоде Уставу и општесветској пракси-једно писмо за један језик. Удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“ су истерале на чистац Одбор за стандардизацију српскох језика више пута поновљеним тражењем да се он одреди према српском правопису. Коначно је његов председник,уз очекујуће омаловажавање, послао допис у коме нема одговора на питање када ће Одбор ускладити правопис са Уставом Србије. Али је он потврдио оно што два удружења одавно заступају – да правопис има огроман значај за ћирилицу, а ишчекивани закон само известан значај.

Српски лингвисти немају право да своју одговорност по питању страдања ћирилице пребацују на власт власт све док српски правопис не ускладе са српским Уставом.

Лепо је то што су српски лингвисти, макар и са великим закашњењем, пре четири године разумели да нема решења питања писма без државе,иако га прво требају решити они правописом. Међутим,још далеке 2001.г.на једном скупу на Филолошком факултету у Београду Пижурица је своје излагање завршио овим речима: „На крају, подржавам став господина Немање Видића да је писмо државно питање.“ Управо тако је гласио наслов мога текста претходно објављеног у „Политици“.Ето, стручњаци цитирају нестручњаке!

У својим текстовима и усменим излагањима обично подсећам на две лингвистиче срамоте у Републици Српској.

Прва је да се из унивезитетског уџбеника учи да су тамо равноправне ћирилица и латиница,иако је њихова (лажна) равноправност била прокламована само у време друга Тита (Љубомир И. Милутиновић и мр Желимир Ж. Драгић: „Настава граматике и правописа“) Али то траје годинама и после мојих многобројних оглашавања на интернету и обраћања институцијама.

Друга срамота је у томе што лингвисти уопште не примећују овакав парадокс: српски политичари су на речима сви редом против сарајевске унитаризације,а на делу су готово потпуно заменили српску националну ћирилицу унитарном српско-хрватско-југословенском латиницом.

Па се питам да ли ти језички стручњаци уопште разумеју потребу хомогенизације српског народа ћирилицом у овим тешким временима по опстанак Републике Српске.Таквим српским „стручњацима“ се сигурно чуде и странци, јер је владика Јефрем сведочио да га је један од њих уверавао да се Срби не требају плашити унитаризације, јер имају свој кинески зид-ћирилицу. Тај зид нису могли срушити сами политичари без помоћи лингвиста српским правописом, поменутим уџбеником, промоцијом лажне равноправности писама, или просто својим ћутањем.

Када сам о горњем говорио на скупу „Ћирилице“ Ковачевић је потврдно климао главом,али је касније све то правдао тиме што је тамо лош закон о употреби језика и писма, у коме је и равноправност писама потписана од стране Момчила Крајишника, а Бошљаци могу да блокирају доношење ваљаног закона.

У те његове речи нисам поверовао, и сутрадан сам имао пред собом важећи закон о употреби језика и писма. У њему нема ни говора о равноправности писама, него је прописана владавина ћирилице,како и доликује великом српском страдалнику за српску ствар Момчилу Крајишнику. А оно да Бошњаци могу успешно блокирати нови закон је апсолутно неосновано,јер они могу само да изразе протест,а не и да блокирају. Тамо је иста ситуација слична овој у Србији- нема ко да спроводи ни претходни ни иновирани закон,јер је политичарима стало до ћирилице колико и до лањског снега,а лингвистима тек нешто више од тога.

Има у Бања Луци проф. др Душко Певуља, који је пре много година изјавио на ТВ да је Драгољуб Збиљић агент ЦИА-е када се залаже за једно српско писмо. Потом је опет на ТВ изјавио да је он за латиницу, ако једно писмо мора да отпадне.

На крају, постављам питање српској елити у целини : ако је српска национална мисао сачувана Светосављем и Косовским заветом, чиме би се данас нечим трећим могао сабрати српски народ ако не ћирилицом?

[table id=1 /]

Немања Видић/Балканска геополитика