Св Архангел Михаил , ман Црна Река

Три огња св Архангела

Сјећајте се својих старјешина,
који вам проповиједаше ријеч Божију;
гледајући на свршетак њихова живота,
угледајте се на вјеру њихову.
Јевр.13:7

Свети Архангел Михаило заузима посебно мјесто у Цркви Православној као први у војсци Небеској , први од седам Архангела и побједилац Сатане. Такође, велико поштовање св Архангел Михаило има и у народу као свеприсутан војник Господњи и честа крсна слава у Срба.

Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у лијевој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вјере православне и борцем против јереси вјерских. Он заиста бијаше борац против прве јереси и првог јеретика Сатане.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Кроз историју Цркве налазимо многе примјере светих исповједника и чувара вјере Православне који су уживали небеско покровитељство св Архангела Михаила. Борба и рат који Црква ратује од свог постанка, а који је борба истине против лажи, мудрости против глупости, добра против зла, правде против неправде, невиности против разврата, Бога против ђавола, одвијала се под духовним окриљем и помогнута духовним мачем св Архангела Михаила.




Небеско затупништво војводе небеских сила Цркву Христову и њене свете није напуштало кроз цијелу њену историју све до наших дана. Тако и у тешким временима по Цркву која трају протеклих стотињак година, духовни мач светог Архангела ударао је у бедеме Цркве и палио огањ свете ревности за одбрану Цркве Христове.

Након обновљеничке јереси „Живе цркве“ која се међу руским епископатом раширила двадесетих година прошлог вијека, те убиства Цара мученика Николаја,прогона Цркве и на крају доношење срамне Декларације о подчињености цркве комунистичкој власти, Црква у совјетској Русији доживила је највећа страдања од свог постанка. Под таквим притиском њен значајан дио сишао је у катакомбе, а други дио је био принуђен да емигрира из своје отаџбине. Тај дио руских епископа, који су избјегли у Краљевину Југославију, 1921. у Сремским Карловцима оснива Руску Заграничну Цркву. За њеног првог предстојатеља изабран је митрополит Антоније Храповицки.

Прочитајте још:  Романов Игор Анатољевич: Антихрист ће разбити зубе о Русију

У даљим годинама свог постојања и дјеловања широм свијета, РЗПЦ била је духовни покровитељ антикомунистичког и монархистичког духа Руса у расијању. Осим тога сви њени јерарси ревносно су чували вјеру Православну онакву какву су је примили од отаца.

Наредне године постојања РЗПЦ-е обиљежила су бурна дешавања у помјесним црквама. Грчка уводи нови календар, догађа се раскол, у даљим годинама и све остале помјесне цркве напуштају отачко православље све више. Уз модернији и свјетовнији начин схватања хришћанства долазе и друга искушења, свакако највеће јесте Свјетски савјет цркава, и његова јерес над јересима ЕКУМЕНИЗАМ, који шездесетих година доживљава свој замах. Тих година на чело РЗПЦ долази митрополитФиларет Вознесењски изузетан духовник и теолог, пожртвован пастир стада Христовог.
Родио се 22. марта 1903. год. у граду Курску. Његов отац био је свештеник и касније Архиепископ Руске Заграничне Цркве, Димитрије Хајларски.Године 1945, услед његове жестоке проповједи против комунизма као атеистичке идеологије, он бива изложен животној опасности. Комунисти покушавају да га живог спале заједно са његовом монашком келијом. Том приликом, избјегао је смрт, али је задобио тешке опекотине.




Године 1963, услед прогона кинеских комуниста, одлази у Аустралију, у град Сиднеј и 26. маја, на предлог архиепископа аустралијског, хиротонишу га у епископа бризбејнског, викара сиднејског.
Дана 27. маја 1964. изабран је за првојерарха Руске православне заграничне цркве, иако је био најмлађи архијереј и имао најмањи епископски „стаж“.

Заиста, у томе се видјела десница Божија! Владика Филарет је Руском Заграничном Црквом управљао током двадесет једне године. У његово вријеме прослављени су многи угодници Божији и Сабор Руских Новомученика и Исповједника на челу са Царским Мученицима и Патријархом Тихоном.Васпитаван на учењу светих отаца, Владика Филарет је настојао да своју Цркву води свтоотачким путем. На жалост, код своје браће архијереја није наилазио на довољно разумјевања; неки од њих су чак у потпуности одбијали да прихвате његова схватања. Светитељ се суочио са тешким задатком, јер је морао, с једне стране, да води Цркву путем одлучног одбацивања одступништва „свјетског православља“, а са друге – да сачува јединство свога Синода.
У то вријеме је већ бурна екуменистичка делатност васељенског патријарха Атинагорe довела до узајамног „скидања анатема“ између Православне цркве и римокатолика (децембар 1965.), на шта ватрени ревнитељ владика Филарет шаље оштро писмо патријарху Атинагори најоштрије осуђујући његов поступак.

Прочитајте још:  Русија намерава да у Украјини разбије мостобран неонацизма који је створио Запад

На сличан начин Митрополит Филарет се обратио и другом вођи екуменистичког покрета, Америчком архиепископу Јакову. Јерарси – одступници православни екуменисти ипак нису прихватили опомене. Са тугом је Светитељ Филарет гледао на отпадање Православних Цркава од истинске вјере. Своје посланице, којима се обратио свим архијерејима Православне Цркве, тако је и називао – „Посланице туге“. Владика Филарет послао је три вапаја кроз „Посланице туге“ архијерејима свих помјесних цркава молећи их да се врате предању и да одустану од злог пута којим су кренули.
За вапаје светитеља Филарета предстојатељи и архијереји помјесних цркава нису имали слуха. Остао је као „глас вапијућег у пустињи“. Међутим, истински вјерници , не само РЗПЦ, него и других помјесних цркава видили су у митрополиту Филарету тај пламен отачког православља који је сијао и гријући их давао наду да ће се оно и одржати.

Отац Срафим Роуз о њему каже: „ Међу свим поглаварима православних цркава данас, само од једнога од њих увек очекују – и то не само чланови његове помјесне цркве, већ и и многи из других помесних цркава – јасни глас православне правичности и истине и савјести, непомућене политичким обзирима или прорачунима било које врсте. Глас митрополита њујоршког Филарета, првојерарха Руске Заграничне Цркве, јесте једини потпуно православан глас међу свим православним поглаварима. По овоме, он је сличан древним Светим оцима, који су држали чистоту православља изнад свега, и стоји усред данашњег смућеног религиозног света као усамљени борац за православље у духу Васељенских сабора.




Главну јерес данашњице, екуменизам, против које је глас митр. Филарета уперен, ни у ком случају није лако одредити, нити се борити против ње. У њеном „чистом“ облику – учење да Црква Христова не постоји већ да тек сада настаје – њу проповеда врло мало оних који себе називају православнима. Најчешће се она пројављује кроз неканонска чињења, нарочито кроз заједничке молитве са јеретицима, што показује одсуство свијести о томе шта је Црква Христова и шта значи припадати јој.“

Прочитајте још:  Фанариоти

Екуменизам је све више узимао маха, и морала се повући црвена линија која би указала на јасну границу између свјетлости и таме. Ту црвену линију подвукао је управо светитељ Филарет са сабором архијереја РЗПЦ 1983. године осудивши Екуменизам као јерес и бацивши АНАТЕМУ на све који иду тим путем. Анатема екуменизма гласи :

„Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране које се разликују по своме учењу и начину живота, и тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати од грана, раскола и иноверја, њиховим сједињењем у једно тело; онима који не разликују истинско свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и евхаристија јеретика довољни за спасење; онима који имају општење са поменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес екуменизма, умишљајући да је то братска љубав или начин за сједињења раздељених хришћана:
АНАТЕМА“.

Познати су случајеви исцјељења по Владикиним молитвама. Но, ако се други светитељ Руске Заграничне Цркве, Владика Јован (Шангајски), прославио великим мноштвом чудеса, исцјељења и сличних знамења, за светитеља Филарета се може рећи да је у том погледу био „непримјетнији“. Господ га је удостојио другог великог дара – да устаје за црквену истину, да разобличује безбожност одступника нашег вијека, и да све вјерне, који заиста желе да буду православни, и на дјелима а не само на ријечима, одвраћа од нове јереси екуменизма и од општења са лажноправославнима.
Као што смо на почетку овог текста казали, када је Црква била угрожена јересима мач св Архангела палио је огањ борбе за одбрану вјере. Тај огањ св Архангела у то вријеме био је оличен у личности владике Филарета.

Господ који једино може одредити када ће наступити крај овоземаљског живота нашега за дан кончине светитеља Филарета одреди баш дан св Архангела Михаила 21. новембра 1985 године. За сву ревност и страдање за Цркву Господ је св Филарета наградио нетрулежним моштима.

Ђ. К. / Васељенска

[table id=1 /]



За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *