Ђокић без одговора на питање о паду Универзитета на Шангајској листи

Ректор Универзитета у Београду Владан Ђокић није одговорио на позив листа „Данас“ да прокоментарише најновији пласман Београдског универзитета на Шангајској листи, на којој је ова високошколска установа назадовала и сада се налази у групи универзитета од 501. до 600. места.

Како је објавио „Данас“, Ђокић се није одазвао позиву редакције да говори о резултату који је изазвао бројне реакције у јавности, док је са Универзитета у Београду саопштено да „континуитет пласмана на Шангајској листи потврђује међународну препознатљивост Универзитета у Београду“.

Таква реакција, међутим, оставља отворено питање због чега први човек највећег универзитета у Србији није желео лично да одговори на питања о паду на једној од најпознатијих светских академских ранг-листа.

Посебну тежину том питању даје чињеница да се Ђокић током претходног периода није задржавао искључиво у оквирима академске управе. Његово јавно деловање, наступи и позиционирање током вишемесечних блокада факултета учинили су га једним од највидљивијих актера друштвених и политичких дешавања у Србији.

Управо зато се намеће питање да ли неко ко прихвата улогу политички експонираног јавног актера може истовремено да бира када ће и ком медију одговарати, посебно када тема није страначка полемика, већ резултат институције на чијем се челу налази.

Контраст је утолико упадљивији ако се упореди са праксом председника Србије Александра Вучића, који годинама одговара на питања новинара различитих редакција – од медија који подржавају политику власти до телевизија и портала који су према њему изразито критички настројени.

Вучић је и на конференцијама за новинаре, и приликом обилазака градилишта, фабрика и инфраструктурних пројеката, као и после важних државних састанака, више пута остајао пред новинарима и одговарао и на непријатна, провокативна и политички интонирана питања медија који свакодневно критикују њега и власт.

Због тога случај Ђокићевог неодговарања „Данасу“ отвара и шире питање стандарда јавне одговорности. Ако се од председника Републике очекује да буде доступан новинарима и да полаже рачуне јавности о најтежим државним и политичким питањима, тешко је објаснити због чега би ректор државног универзитета имао право да прећути питање које се директно односи на резултате институције којом руководи.

Пад Универзитета у Београду на Шангајској листи већ је изазвао оштре политичке реакције и расправу о томе у којој мери су дуготрајне блокаде и поремећен рад факултета утицали на положај најстаријег и највећег српског универзитета.

Уместо личног објашњења ректора, јавност је, бар за сада, добила само институционално саопштење о „међународној препознатљивости“.

За човека који је последњих месеци био далеко присутнији у јавном и политичком животу него што је то уобичајено за једног ректора, то тешко може бити довољан одговор. Јавна функција, академска или политичка, подразумева и јавну одговорност – нарочито онда када резултати захтевају објашњење.

Политика