Култ хебрејског Еноха код Анта и Словена (VI век)

0
Фото: Википедија

Дело рановизантијског историчара Менандра Протектора које описује период од 558. до 582. године је сачувано у фрагментима. Менандар је био високи државни функционер у време владавине источноримског (византијског) цара Маврикија (582-602). Неколико Менандрових података се односи на Словене и њима сродне Анте. Анти су народ који је сличан Словенима или њихов источни огранак. Први пут се спомињу у II столећу пре Хр. у кинеским изворима, на просторима око Аралског језера у данашњем Казахстану и Узбекистану (Сулимирский 2008, стр. 102) У време Менандра Протектора, Анти су живели на широком простору од Дона до Дунава. Један од најзначајнијих Менадрових података о Антима односи се на њихове сукобе са номадским Аварима и Кутригурима (око 560. године).

Менандар Протектор бележи: „Пошто су антске вође лоше били прошли и против сопствене наде били пропали, одмах Авари опустошише земљу и опленише (њихов) крај, Притиснути, дакле, нападима непријатеља, Анти послаше к њима посланство, гласањем изабравши за посланика Мезамира, Идаризијевог сина, Келагастовог брата, и затражише да откупи неке од свог племена. И тако посланик Мезамир, који je био брбљив и охолог говора, стигавши к Аварима изговори охоле и дрскије речи. Тада онај Кутригур, склон Аварима a непријатељски расположен према Антима, када je Мезамир говорио дрскије него што приличи посланику, рече хагану: „Овај човек je задобио велику моћ код Анта и у стању je да je супротстави било којем свом непријатељу. Треба га, дакле, убити, a затим без страха напасти непријатељску земљу“. Наговорени од њега, Авари, одбацивши обзир према посланицима и презревши право, убише Мезамира. И од тада више но раније пустошили су земљу Анта и стално су људе хватали и одводили у робље…“ (ВИИНЈ 1955: стр. 86-87).

На основу овог одломка можемо извести бар три закључка о Антима: 1) племенска демократија као политички систем; 2) стални сукоби са номадским турско-татарским народима; 3) присуство словенских и несловенских личних имена код Анта.



Посебно је занимљив помен имена Идаризи код Анта (грч.: Idarizios). Према америчком историчару руског порекла Георгију Вернадском име Idarizios није словенско, већ иранско (ВИИНЈ I, напомена на стр. 86). Заправо овде се ради о имену Идриз, које је персијски облик хебрејског имена Енох. У овом персијском облику име поменутог старозаветног патријарха ће неколико деценија касније (после 622) бити прихваћено у исламу, који се заснива на извитопереним јудеохришћанским представама.

Судећи по Менадру Протектору, међу Анте су преко Сасанидске државе (Персија, дан. Иран), дошла нека сазнања о пророку Еноху и оставила неки траг у вери и традицији. У Сасанидској држави су постојале јаке јеврејске и хришћанске заједнице које су своју мисионарску делатност могле усмеравати на средњеазијске и источноевропске просторе. Њима можемо придодати манихејце, персијску синкретистичку религију насталу у III веку спајањем јудеохришћанских, будистичких и зороастријских учења.

Име Идриз (Енох) није једино из јудеохришћанске традиције које се јавља међу Антима и Словенима у VI веку. Историчар Агатија спомиње Анта Леонтија у догађајима из 555. и 556. године (ВИИНЈ I, стр. 75-77). Леонтије је грчко име, које Словен/Ант може носити само ако је хришћанин. У делу Теофилакта Симокате спомиње се словенски вођа Мусокије 594. године (ВИИНЈ I, стр. 114-115). Ово име је можда искривљени облик имена Мојсије.



Енох (Наnoch) са хебрејског можемо превести као „проналазач“ (Лоренс 2010: стр. 7). Код Менадра се запажа да се Мезамир представио као „Идаризијев син“, односно Енохов син. На први поглед, то је могло бити име његовог родитеља. Међутим, овакав начин представљања можда више упућује на духовно сродство, прецизније на верско опредељење. Према апокрифној хебрејској Књизи пророка Еноха, Енох је гласник који у Божје име побуњеним анђелима најављује вечну казну и мучење (Лоренс 2010: стр. 15-16), што некако одговара ситуацији у којој се нашао Мезамир око 560. године. У свом „охолом говору“, позивањем на Еноха, Мезамир је Аваре и Кутригуре заправо поредио са непријатељима Бога. Мезамирова „велика моћ“ коју је запазио један Кутригур се можда односи на његов верски ауторитет. Анти су живели у племенској демократији у којој би харизматични верски проповедник могао лако заузети водеће место.

Пророк Енох се спомиње у Књизи Постања (Прва Књига Мојсијева) као седми предпотопски патријарх (потомак трећег Адамовог сина Сета и отац Метузалема). Енох је на земљи живео 365 година, а онда га је Бог одвео на небеса (1. Књ. Мој, 5: 21-24). Исто се у IХ веку пре Хр. десило са Светим Илијом (2. Књ. Цар, 2:11).

Апокрифна Књига Енохова се у целости сачувала једино у удаљеној Етиопији, где ју је открио британски истраживач Џејмс Брус 1773. године. Да је била позната у Византији, сведоче фрагменти који се налазе код хроничара Георгија Синкела, крајем VIII века, у време када бесни верски рат између православља и иконоборства (Лоренс 2010, стр. 8. 11). У апокрифу Књига пророка Еноха, говори се о палим анђелима који подучавају људски род разним стварима које су Богу мрске (магија, врачање, астрологија, обрада метала, женско шминкање…). Спомињу се везе ових Божјих противника са женама, рођење њихових потомака (дивова), али и казна коју им у Божје име предвиђа Енох. Енох је предпотопски патријарх који у пратњи Божјих анђела долази у Царство Небеско и сазнаје Божанске тајне, које ће коначно бити објављене доласком Месије на земљу. У том јеврејском спису сазнајемо да је Бог тролик и јасно уочавамо учење о преегзистенцији Сина који ће спасити људски род (Лоренс 2010: стр. 15-20).



Јудаизам и хришћанство су врло рано доспели до Словена. Свети апостол Павле још у I веку у Посланици Колошанима спомиње становнике евроазијских степа Ските (тј. Словене, Анте и друге) као народе до којих је стигла Христова реч (Кол. 3: 11). Али Христова реч је често била извитоперена захваљујући јеретицима, који су понекад гори од самих пагана. То каже сам Исус Христос спомињући секту Николаита диктирајући текст Откровења (Апокалипсе) свом најомиљенијем апостолу, Светом Јовану Богослову: „Али иде ти у прилог то што мрзиш дела Николаита, која и ја мрзим. Ко има ухо нека чује шта Дух говори црквама. Ономе ко победи даћу му да једе од дрвета живота…“ (Откр. 2: 6-7).

Српски филолог Александар Лома је пре 17 година скренуо пажњу на назнаке присуства монотеизма код Словена и Анта, исправљајући погрешно преведене одељке из дела Прокопија, византијског историчара из VI века (Loma 2004, 67-70). Хрватски историчар Хрвоје Грачанин је указао на песму епископа Браге Мартина Думијског, која је настала негде у периоду између 525. и 550. године, у данашњој Португалији. Мартинова побожна песма наводи хришћанске народе, међу којима се спомињу „Sclavi“ (Gračanin 2008: стр. 23, 24).



Чувени археолог Ђорђе Јанковић је у једном од својих последњих радова истакао: „Археолози на подручју Русије, Украјине и Белорусије нису открили ни један пагански храм из доба пре кнеза Владимира (Х век, прим.), мада је уложен велики труд да се паганска религија докаже помоћу различитих грађевина, предмета и украса (…) Чувени камени идол из Збруча припада 11-12. столећу. Збруч се налази на Дњестру (…) у суседству је степа насељена номадима, који су били пагани. И друго познато наводно словенско паганско светилиште (Аркона, прим.) налази се на другој граници Словенства, полуострву на јужној обали Балтика. Окренуто је паганским Германима (Скандинавцима, прим.) и такође припада одмаклом Средњем веку. Дакле (…) из првих девет столећа по Христу, као ни пре тога, није установљено ни једно једино словенско паганско светилиште!“ (Јанковић 2015: стр. 15. 16).

На крају да закључимо: тешко да је Мезамир из VI века био правоверни хришћанин. Било је то три века пре апостолске мисије Ћирила и Методија (863). Сама чињеница да се међу Антима и Словенима спомиње Енох, главни јунак јудеохришћанских апокрифа, упућује нас на неку хришћанску јерес, синкретистичко манихејство или искривљени вид месијанског јудаизма. Да ли је Мезамир био јеретик, манихејац или чак јеврејски рабин, тешко је рећи на основу оскудних података који су сачувани код Менандра Протектора. Оно што са сигурношћу можемо рећи је да идолопоклонство код Источних и Западних Словена какво срећемо у делима првог руског летописца Нестора (12. век) и њему временски блиских латинских извора, представља плод контаката са Скандинавцима (Варјазима) и азијским народима. Дакле, разни Сварози, Перуни, Велеси, Свантевити, Геровити и др. не представљају аутентичну словенску традицију.



Литература:

ВИИНЈ 1955: Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, уред. Г. Острогорски, обр. Ф. Баришић, Београд 1955.
Gračanin 2008: Н. Gračanin, Slaveni u ranosrednjovjekovnoj južnoj Panoniji, Scrinia Slavonica br. 8, 2008, 13-54).
Јанковић 2015: Ђ. Јанковић, Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“, Београд 2015.
Loma 2004: А. Lomа, Procopius about the superme god of the Slavs (Bella VII, 14, 23), Two critical remarks, Зборник радова Византолошког института XLI, 2004, стр. 67-70.
Лоренс 2010: Р. Лоренс, Књига пророка Еноха (прев. М. Пантош), Београд 2010.
Сулимирский 2008: Т. Сулимирский, Сарматы. Древний народ юга России, Москва 2008.
Свето Писмо Старога и Новога Завјета, Библијско друштво Србије, Београд 2019.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Аутор текста : Душан Јевтић

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.