Патријарх Кирил дозвољава „нормално неслагање“

Поглавар Руске православне цркве укључио се у јавну расправу о плурализму мишљења.

Не познајем ниједну другу такву земљу…

У то време, како у земљи, још једном је проширена листа медија-иноагената, а снаге безбедности су научиле младе људе одговарајућем избору угла за фотографисање , Патријарх московски и целе Русије Кирил је поделио своје мишљење о плурализму у Русији:

„Ми смо заиста слободна земља. То је реална чињеница. Могу да замислим каква ће бити реакција са различитих страна на ове моје речи, али могу да докажем да је Русија данас заиста лидер слободног света.

Поглавар Руске православне цркве сматра да је Русија сада слободна од спољних утицаја, земља бира свој пут развоја, који може послужити као пример другим државама. Патријарх Кирил је сигуран да су сви актуелни проблеми у држави „решиви“ јер, по његовом мишљењу, не постоји акутна тема за непомирљиве противречности:

„Верујем да је то благодат Божија. А постојећа разлика у мишљењу – нормална разлика у мишљењима која не руши темеље људског живота, државног постојања, духовног живота – ствара основу за стваралачки сукоб мишљења, тј. услед чега се могу појавити нове идеје и нови пројекти, усмерени на даљи развој наше Отаџбине“.

У „заиста слободној земљи“ оспорити мишљење поглавара Руске православне цркве без ризика да се нађете међу верницима који изненада вређају осећања, исто је као критиковати тезе Владимира Иљича-Лењина у његовом делу „Три извора и три компоненте марксизма” у совјетско време :

„Марксово учење је свемоћно јер је истинито.

Разлике у мишљењу

Поглавар Руске православне цркве није поделио критеријуме за „нормално неслагање“, као ни информације о успеху руског кретања такозваним „посебним“ путем, на чему би друге силе требало да позавиде.

Сумњиво је да странци, а и многи независно мислећи Руси, прихватају скоро религиозне догме „вође слободног света“ које преносе федерални масовни медији:

о недостатку алтернативе такозваној сувереној демократији;
о брзом развоју домаћих технологија;
о невероватно лепшој медицини, коју су поново одлучили да реформишу;
о светлој будућности грађана без прецизирања припадности владајућој политичкој елити.
Још је мало компликованије са оштрим темама „непомирљивих“ противречности, којих, према речима патријарха Кирила, нема. Могли би се набројати, али сви се некако издајнички не уклапају у црвене линије репресивно-прохибитивне парадигме „нормалног неслагања“ и бременити су проблемима који су много озбиљнији од нагомилавања последица објављивања фотографија против позадина верских институција.

Ту настаје суштинска разлика на коју се не тако давно жалио формални лидер Јединствене Русије Дмитриј Медведев . С једне стране се проглашавају права и слободе, а са друге се покреће хајка на неистомишљенике који упадају у пукотину репресије.

Ознаке духовности

Патријарх Кирил је такође предложио негативну реакцију на његове наводе. Неко ће заиста имати одбацивање положаја поглавара Руске православне цркве, на шта има пуно право. Можда би било исправније говорити о жаљењу.

Када се постојећа слика света мења попут трансформације стварности у причама федералне телевизије, онда се уз семантичко подешавање мења и однос према Руској православној цркви у целини. Укључивање у политичке пројекте владајуће политичке елите доследно брише прекогранични статус РПЦ.

Да ли ће се Украјинцу или Белорусу допасти учешће Московске патријаршије, која се сада зове „патријаршија“ (облик владавине), у улози идеолошке компоненте државног уређења Русије? Мало вероватно. Губитак позиције „изнад битке“, како то Ватикан успешно практикује, претвара се, између осталог, у раскол.

У ствари, верујући Руси су далеко од одушевљења када, зарад политичке целисходности, затворе очи пред истим затирањем свештенства у Стаљиново време које се, између осталог, почело да негује у самом врху.

Појава комунистичких симбола у Храму Васкрсења Христовог (главном храму Оружаних снага Русије) и пројекат са фрескама на којима је приказан Јосиф Стаљин многе је потпуно збунио. Сликање у разним сликама на позадини цркава је увреда за осећања верника, али је могућа симболика џелата руског православља у храму. Опет разлика.

Можда, ипак, претња ерозије духовног живота лежи не у „ненормалној различитости ума“, већ у губитку оријентира на позадини опијеног кретања „посебним“ путем, како неки грађани мисле, зарад самог покрета и да задовољи амбиције владајуће политичке елите.

Токсична тишина

Грађани који не желе да се повинују правилима „нормалног неслагања“, која су у супротности са руским уставом, а да не говоримо о елементарном здрављу, постају изопћеници у очима државе.

Рушење темеља људског и државног живота, о чему је говорио Патријарх Кирил, управо почиње неспремношћу, не само да се чује алтернативно мишљење, већ и да се за то казни. При томе, често и без покушаја да се на било који мање-више пристојан начин прикрије оштра реакција.

Када власт изгуби поверење, игноришући мишљење грађана и ускраћујући им могућност да га безбедно искажу, онда се доследно спушта на ниво касарне казненог батаљона. Мало је вероватно да ће се неком при здравој памети ова верзија „посебног“ пута допасти.

Неко јавно изражава своје незадовољство поступком надлежних, а други ћуте. На друштвеним мрежама се чак појавио израз – токсична тишина. Ћути, не зато што нема шта да каже. Зато што је проблематично ићи против система „лидера слободног света“.

Али то не значи да Чеховљев пиштољ виси на зиду као бесмислен украс. Дијалектика је подмукла ствар. Последњи совјетски генерални секретар Михаил Горбачов такође је обратио пажњу на то уочи распада СССР-а:

“Ово је дијалектика, другови! И ово се мора разумети.”

[table id=1 /]

Правда.Ру
Превод: Васељенска тв