Мораш храбро носити свој крст – све туге подносити у датом времену и месту. Преподобни Пајсије Величковски

Ко хоће да се спасе не треба да се плаши и да гледа на жестоке туге које долазе од демона или од људи, јер се многе промене дешавају у људском животу: и људи се мењају од зла ка добру и љубави.

Ко се плаши туге обично долази до слабости и кукавичлука. Ако се неко навикне да бежи или да се ослободи туге, или да се сели са места на место, или да бира време и онда почне да се уздиже, такав у све дане свог живота неће наћи место и време за корист.

Морамо гледати и надати се милости Божијој и памтити од памтивека Његових славних чуда и помоћи светима Његовим који се у њега надају, да Бог не напушта никакву потребу и тугу и да никада не допушта искушење изнад наших снага, и зато дугујемо захвалност ради Бога и будућих вечних благослова, храбро носи крст свој, – све жалосни издржи у датом времену и месту. По речи Апостола: кроз многе туге треба да уђемо у Царство небеско (Дап. 14, 22); овим уским жалосним путем доћи ћемо до највишег савршенства трпљења и нећемо бити лишени онога што је на сваком месту корисно, него ћемо то примити благодаћу Божијом и нећемо губити време свог живота у празно.

Заборавимо све што је жалосно од демона и људи, и не бринимо се ни за какву тугу ни за храну; само се старајмо да садашње време не прође доконо, односно без духовног подвига и молитве.

Кад нас задеси каква туга од демона и људи, или туга, или болест, или несрећа, тада ћемо се посебно усрдно молити Богу, вапити са сузама, ни најмање не расуђујући и не бринући се како да се ослободимо те потребе. , јер нам се никаква туга без Божанског Промисла не дешава, зато заволимо уски и тешки пут жалосног живота; јер овај узак и тужан пут води у Царство Небеско, и зато га нећемо избегавати у невољи, несрећи, потреби и тузи, него ћемо храбро подносити све жалосно, тешко, непријатно док не добијемо божанску помоћ.

Подвижнику, слуги Божијем, приличи да буде јак у свакој тузи, да срце своје положи као на тврђаву, а не да буде слаб као вода. Овај живот, као коловрат, није сталан и није хармоничан; понекад постоји благостање за особу, одређена част – не обраћајте своје срце на ово; понекад дође до прогона од људи – онда не буди тужан; понекад од демона туга, напад, страст – тада туге нема. Све ово долази к нама – и допуштено је од Бога ради нашег спасења, и опет одлази, како благодат Његова уређује, да би нас казнио и помиловао. Слава Му сада и увек и у векове векова. Амин.

Ако хоћеш да се не љутиш на свог преступника, онда се усрдно од срца помоли Богу за њега и дај му какав дар, или малу утеху; понекад и сам дођи к њему када видиш да је дошао к себи од гнева, па причај о опроштењу греха, сазнај разлог и покажи му још већу љубав; када се сретнете, упозорите га ниским наклоном, и реците свима о њему да је љубазан; ништа га не доводи до овако нежности и смирења; и ништа не изазива толико његов гнев као прекоревање преступника, и гађење према њему, и погрдно оговарање на њега, јер ко чује може му све рећи. Ово је велико зло, а духовно је погођено овом страшћу. Такав, који спасава себе и пријатеља, заиста је мудар и савршен подвижник и бољи од трудбеника.

Ако неко мисли да има љубави, али не једнаку за све, него разликује, одваја просјака од богатог, слабог од здравог, грешника од праведника, странца од ближњег, непријатеља од љупког; онда је таква љубав несавршена, али делимично. Права и савршена љубав се састоји у томе да се сви подједнако рачунају и воле, и воле и мрзе. Таква љубав, а са њом и милосрђе је нераздвојна, – рећи ћу укратко, – мрежа је за све врлине, обухвата и садржи све заповести Божије. Ако неко може да држи све заповести, онда само они који су их држали. Дакле, ми не долазимо до савршенства и не примамо благодат, јер заповести не испуњавамо савршено. Ономе који лежи на пречистим Персијанцима Господњим, у Откровењу је речено: Ономе који је победио свет даћу животињски венац.

Победити свет значи победити трпљењем његову мудрост, и страсти, и свако зло; оне. страдај, одбаци своје навике и вољу од светске мудрости, мирног живота, и обрати се духовном животу, не чини зло и држи заповести Божије. Јер добра дела су жртва Богу, и Бог неће презрети скрушено и смирено срце, а људске страсти су жртва демонима. Међутим, човек је створен равнодушним; његове страсти потичу од самовоље – чинити или не чинити их. Нека нас Господ сачува од страсти.

Преподобни Пајсије Величковски. „Реч о подношењу туге“

Извор: Васељенска ТВ/3РИМ

[table id=1 /]