Забрањена репортажа о Милунки Савић

2

Милунка Савић (Фото: Википедија)

На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној Милунка Савић као млади војник са расплетеним косама, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова.

У априлу 1971. године, новинарка Љиљана Банићанин посетила је Милунку Савић у њеној кући на Вождовцу, том приликом написала је репортажу коју ће стопирати уредништво које је проценило да је текст националистички и да велича српског хероја. Чланак ће бити објављен двадесет и четири година касније, 9. децембра 1995. године под насловом „Милунка Савић из Гвозденог пука“.

Да ли је репортажа била националистичка или само срамотна за једну државу процените сами.



„Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе – тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена – бомбаш, најхрабрија жена – ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде са мачевима, две Легије части, француског Ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања.

Сва одећа на њој је већ одавно изгубила боју од дугог ношења и прања. Затекли смо је у дворишту испред њене куће у Осмој новој 25, на Вождовцу, баш у тренутку када се дигла и кренула за пролећним сунцем – како се сунце помера, тако и она иде за њим, али не скида дебеле џемпере. Иако јој је осамдесет година, креће се одсечно, а кад нас је поздравила, руком је замахнула као војник кад хоће да отпоздрави. То двориште од једва десетак квадратних метара је једини свет Милунке Савић – из њега већ две године она никуда не излази.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!
Прочитајте још:  Милунка Савић (1892-1973) 1. део

– Да могу, ишла бих некуд, било где, ал сам немоћна, па не смем да кренем, а нема ко да ме води – каже Милунка Савић.

Кад нас је увела у кућу, одмах је изнела свеску у којој је писало: ‘У случају да се нешто догоди Милунки Савић, одмах јавите Милени Станков, Милки Томић и Вишњи Минков на ове адресе…’ „

– То су моје ћерке – каже Милунка.

Она сада живи са најмлађом ћерком, четрдесетшестогодишњом Зором, која је као дете прележала тешку болест, па је остала полуинвалид. На другом комаду хартије пише: ‘Ако некоме требају подаци о Милунки Савић, обратите се њеним друговима из рата Томи Војиновићу и Аци Петровићу…’

– Једино ме они још нису заборавили – каже Милунка Савић. – Други не знају ни да сам жива. Раније су бивши ратници долазили да ме виде, али су већ готово сви поумирали.

На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној Милунка Савић као млади војник са расплетеним косама, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова.

– Долазили су грдни људи да ме виде, па кад пођу, понесу и слике.

– Ево, мама, ово си ти, а ово су твоји другови војници – скиде Зора ону слику са војних свечаности.

– Дај да видим, нисам се дуго гледала. Да сте дошли пре шест година, били су они још живи. Зоро, а где ми је она слика са заставом?

Прочитајте још:  Сретење 1804: Први српски устанак и почетак Српске револуције

– Не знам, мама, однео ју је онај официр што је долазио.

– А моје ордење?

– И то су ти однели. Долазио један човек, па каже: ‘Дај, баба, ја ћу их све лепо очистити и уредити.’ И више се није појављивао.

– За ову последњу годину откад се овако оболестих, однеше ми све и документа и новине где су о мени писали. Покупише ми сву моју лепоту. Сад ми је ко да сам умрла кад сам остала без свега тога.

У предсобљу је кухиња – шпорет са чунковима. То је сав кухињски намештај. На зидовима урамљене слике деце.

– То су моји унучићи. Имам четири главна унучета и осам од мојих сестара – каже Милунка.

У малој остави на полици налази се туршија и две банане. Ту је и гомила старих, поцепаних капута.

– Имам пет капута, сад сам их спремила за прање – објашњава Милунка. – имам доста и хаљина, само су све старе.

Притом отвара једини орман и показује две – три избледеле хаљине и опрану постељину.

Милунка Савић месечно добија 34.710 динара пензије, 17.000 инвалиднине и 1.000 динара као носилац Карађорђеве звезде. Болесна кћи је добијала новчану социјалну помоћ, али јој је пре пар неколико година та помоћ укинута.

– Нама двема стигне. Негде претекне, а негде не достигне. Никад за јело нисам много марила, али би могло да буде боље. Стигне нам за кромпир и пасуљ, а кад неко дође, увек нам донесе нешто, било јабуке или кафу. Главно да нисмо гладне. Помагале су ми ћерке , али оне имају децу, а пара мало. Пре неки дан долазио ми је зет, па пита: ‘треба ли шта да ти помогнем?’ А ја кажем, ‘Ево, окрећи ми собу.’ И сад смо разместили ствари, али не знам кад ће да дође.

Прочитајте још:  Вокер: Српска пропаганда негира Рачак, љут сам што истражују злочине ОВК

Шпорет у предсобљу је хладан. Не ложи се јер Милунка и Зорка углавном једу суву храну. „јабуке и хлеб, или шљиве и хлеб“, каже Милунка. За те три одаје у оронулој кући и дрвени клозет у дворишту Милунка плаћа 52.000 динара годишње. Испред куће нема улице, већ само угажена стаза. Предвиђено је да туда прође модеран пут, а онда ће се и Милункина кућа рушити. Двориште је засађено цвећем и уредно окопано. Зорка стално нешто чисти и пере.

– Поручили су неки људи да ће доћи, па морам да уредим кућу – каже Зорка. – Погледај, мама, како сам лепо опрала све крпаре. Сад ти је све чисто.

Милунка и Зорка живе сасвим одвојено од света: без новина, јер Милунка не види да чита, а Зорка је неписмена.

Недељник

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

2 утиска на “Забрањена репортажа о Милунки Савић

  1. titoizam, антисрпски и антиправославни, још и данас веома живахан код срба грађанера , али и у главама многих који за себе мисле да су родољуби и патриоте, у суштини још тада развијен и укорењен основни наратив за данашњу окупацију и колонизацију Србства – Срби никад жртве, увек кривци.
    – titoistički “хероји” су се омасовили тек после краја рата, доведеш два сведока и ето провоборца, хероја, а то значи каријера или велика пензија. Данас је то у Хрвата најбоље пресликано.
    – хероји и уопште сви учесници из 1ср су били уклањани, од сатанизације, преко линчовања, до исмевања. У сваком titositičkim филму ако се појави ветеран из 1ср, он “убија” радњу филма хвалисавим уњкавим мантричким понављањем безначајног догађаја из тог рата.
    – Срби су, за разлику од titoista који су само патетично то копирали, имали праве хероје, децу, жене који су прошли голготу и активно се борили против окупаотора

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *