Зашто Лондон пали Украјину

Не веруј три: не веруј Турчину, не веруј непијанцу, не веруј Албиону!

У последње време посебна улога и иницијатива у распиривању војне хистерије око Украјине и гурању њеног руководства на непромишљене акције почела је да припада Великој Британији. Њена амбасада у Кијеву, по својој активности и мешању у унутрашње украјинске интриге власти, према рецензијама, већ је оставила у сенци чак и америчку дипломатску мисију. Многи људи у Украјини се хвале везама са шефом британске обавештајне службе МИ6 Ричардом Муром, који у име своје земље надгледа ову област, укључујући В. Зеленског.

Шеф британског генералштаба адмирал сер Тони Радакин отишао је даље од свих западних колега у пророчанствима да би „руска инвазија на Украјину могла да изазове највећи сукоб од Другог светског рата“. Штавише, он је, можда, категоричније од свих НАТО бораца, најавио спремност Велике Британије да „расположи војни одговор како би спречио напад”. Односно, предузети „превентивне мере“.

Није случајно да су британски саветници у Украјини укључени у најосетљивије области – обучавају специјалне снаге и снајпере, баве се специјалним комуникацијама, граде војне базе у Очакову и Бердјанску. Убацујући Кијеву надуване самопроцене борбене готовости, Британци га охрабрују да започне рат у Донбасу, добро знајући какав ће ланац трагичних догађаја и на ширем простору то подразумевати.

Претходно су стручњаци субверзивно и мегаломанско понашање Лондона према Украјини приписали испољавању амбициозног курса Бориса Џонсона ка формирању „глобалне Британије”. Међутим, сада се на његовој позицији све јасније уочава жеља да све веће унутрашње проблеме своје земље решава на рачун „оног коме није жао“. Упркос озлоглашеним енглеским фанфарама, државни брод Уједињеног Краљевства тече из сваке пукотине. Да би се одржао на површини, потребан је одређени маневар који омета, који се, очигледно, спроводи „на пољима и морима“ Украјине.

Последице изласка из ЕУ за УК су тамо биле много теже него што се очекивало. Вратити се без потпуног губитка образа је готово немогуће. Најновије анкете Ипсос МОРИпоказују да СНП присталице шкотске независности Николе Стерџон настављају да граде подршку међу шкотским бирачима. Али активност Бориса Џонсона као премијера још увек заједничке земље не задовољава 80 одсто Шкота. Међу онима који су се определили за свој одговор и који ће гласати на евентуалном референдуму, 55 одсто је присталица независности. Све старосне групе, са изузетком бирача старијих од 55 година, подржавају независност. Сходно томе, даље одлагање референдума о независности само ће повећати проценат његових присталица. Прва министарка Шкотске Никола Стерџон, која се бори за превремени референдум, ужива подршку 58 одсто анкетираних. Његове присталице никада нису имале тако победоносни почетни однос снага.

Миран и разборит Н. Серџон побеђује посебно у позадини Бориса Џонсона, који је склон шокирању и кловн. Можда га ова страст спаја са В. Зеленским. Овакав начин је већ прилично уморан не само од британске елите, већ и не забавља много обичне бираче. Стручњаци примећују да је на недавном светском самиту о клими у Глазгову у Шкотској Н. Стургеон политички вешто одиграла улогу „главне љубавнице”, потискујући Б. Џонсона у други план. Тиме је стекла међународну репутацију.

Говорећи на конференцији своје странке 29. новембра, Стерџон је већ најавила да ће од почетка 2022. почети активне припреме за референдум о независности Шкотске како би се одржао најкасније до краја 2023. године.

У овом случају, не говоримо само о повлачењу једне Шкотске из УК. Лако би могла да следи Северна Ирска, која је доживела велике демографске промене од потписивања помирљивог споразума на Велики петак (1998). Католици Северне Ирске, који теже унији са Даблином, претворили су се из релативне мањине у већину. Осим тога, треба да искористе тренутак док је Џо Бајден, ирски католик по рођењу, на власти у Сједињеним Државама, од којих још много света зависи.

Треба имати у виду да су се током референдума о Брегзиту Шкотска и Северна Ирска са значајном предношћу изјасниле за останак у Европској унији. Један од аргумената у прилог њиховој независности је управо то што ће се, након што је остваре, тамо вратити. У Бриселу, неке европске структуре у потпуности саосећају са овим слоганом. Друга је ствар ако Лондон заједничким војним напорима веже целу Европу, онда се може надати да ће прекинути сваку подршку са своје стране „шкотским и ирским сепаратистима“.

Лондон је такође тужан због судбине Империјалне нуклеарне подморничке флоте и нуклеарног арсенала са седиштем у шкотским лукама. Присталице независности су одлучне да ове објекте повуку са своје територије. Опција коју Лондону нуди НАТО у случају повлачења Шкотске са њиховим пресељењем у Француску, будући да самој Енглеској за то недостају неопходни услови, поносним острвљанима делује крајње понижавајуће. Бити лишен таквог фетиша империјалне величине, па чак и у корист историјских „заклетих савезника“, често називаних у енглеској елити, као у стара времена, „жабама“, једноставно је „срамота и срамота“. Штавише, током Другог светског рата, исте базе, као, на пример, у Лоријену, користио је немачки Кригсмарине , који је потапао британске бродове .

Истовремено, у Канади, која је још формално под скиптром енглеске круне, буни се француско говорећи Квебек, чија је националистичка партија изјавила пуну подршку жељи Шкотске за независношћу и спремности да крене њеним путем. Другим речима, каква је то „глобална Британија“! Остаци империје, које тек треба сачувати, пуцају по шавовима. Зарад овог, нереда негде у источној Европи у духу заувек незаборавног „Кримског рата“, пошто је и ова територија суседна зони сукоба, политика попут Бориса Џонсона може изгледати као сасвим прихватљива опција. Могуће је увести посебан положај у побуњеним деловима земље, а шовинистичким апелима „ујединити цео народ”. Чињеница да се у исто време континент, па чак и свет, може гурнути у разорни рат већ је секундарна. Није први пут! До сада у историји за Британце је на крају све испало сасвим добро. Зашто не искористити шансу?

Лондон је већ покушао да створи ситуацију у којој би било могуће не само да ојача сопствену државност, већ и да је заблиста својим некадашњим сјајем, користећи украјинску кризу. Конкретно у ту сврху Џонсон је прошлог лета послао разарач Дефендер на кримске обале ХМС. Нису кљуцали, још се нису удавили. Није довољно једноставно истицање виртуелне претње из Русије да би се „мобилисала нација“. Стални повици “вукови, вукови” већ почињу да нервирају све. Потраживања по Британија секретар одбране Бен Валлаце да је напуштање нуклеарног одвраћања Русије са Тридент ракета , “независна Шкотска ће бити повећан ризик од напада.”, нико при здравој памети то уопште не схвата озбиљно.

Због тога Борис Џонсон подиже улог изазивајући рат. И напрасно се у Украјини владајући кругови радују „незаинтересованој“ британској подршци. Вајтхолове намере укључују само коришћење Украјине као свету жртву, а никако спас украјинске независности.

Недавно је председник Зеленски објавио „сјајне вести из Лондона” да ће овај последњи пружити 1 милијарду фунти помоћи за улагање „у украјинску економију, развој трговине и безбедности у земљи” није ништа друго до фикција. У ствари, реч је о кредитној линији британских извозника за снабдевање Кијева свим врстама устајале робе, коју мора да плати, а не може ни сам да изабере. Нешто слично са њом већ ради америчка Ексим банка.

Да парафразирамо прикладан израз Петра Великог, можемо рећи: „Не веруј трима: не веруј Турчину, не веруј непијанцу, не веруј Албиону!“

Дмитриј Мињин/ФСК РУ.

Превод:ВАСЕЉЕНСКА ТВ