Духовна поука: Очинско стрпљење

Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид. Отац упита сина: „Шта је оно?“ Син одговори: „То је врана.“ Након извесног времена, отац упита поново: „Шта је оно?“ Син одговори: „То је врана.“

Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: „Шта је оно?“ Син одговори: „Оче, управо сам ти рекао да је то врана.“ Не прође дуго а отац опет упита: „Шта је оно?“ Овога пута на синовљевом лицу могла се видети мала усплахиреност: „Оче, то је врана, врана!“ Поново отац упита: „Шта је оно?“ Овај пут син одговори грубим тоном: „Оче, стално питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?“

Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску – дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита: „Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад’ долете врана. Синчић ме двадесет и пет пута питао: „Шта је оно?“, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изневиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.“

Тада је отац објаснио сину разлику између очевљева и синовљева става: „Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.“

Часопис „Православни пут“, април-јун 2012.г., број 56, лист Светосавске омладинске заједнице при храму Светог Ахилија у Ариљу.

Борба за веру