Михаило Меденица: „А, имао је све…“

Позва ме другар да се хитно видимо, а нисмо се видели, вала, поодавно.

Одох синоћ после посла, хитније нисам могао, а знам да је његово „хитно“ вазда нешто што може да сачека коју годину…

„Јеси ли чуо за Фићу..?- пита, климнух главом.



„Па, шта му би, брате?! Јел имао неки проблем? Чуо сам се са свима из друштва, никоме се ни на шта није жалио…- слушам га размишљајући се: зар заиста нисам имао на шта паметније да раскусурам ово време, но…

Фића, односно, Филип, другар из те екипице блоковских вињак филозофа отишао је у искушенике.

У манастир, замислите!

ПОред свега што је имао у животу, а имао је све, он тако…

И, што је најгоре- нико из друштва наслутио није да је у некаквом проблему, и то изгледа тешком, нерешивом, богами!

Мора да је тако чим је отишао у манастир!

Градско дете, школован, фин и честит, из диве куће, а то да нам уради, у манастир, еј…

Шалим се, наравно, но то је негде суштина другаровог „лелека“ за несрећним Филипом којег, ето, „изгубисмо“ а ни покушали нисмо да га спасимо од те муке.

Мора бити да је мука, отишао је у манастир, понављам!

Здрав, прав, млад, учен, нормалан…а у манастир.

Гледам час у шољицу кафе, час у врх цигарете, час кроз друга који млатара рукама ваљда објашњавајући план како да спасимо Филипа, бескрајно срећан због Фиће и очајан због нас двојице.

Заправо, жао ми је себе што сам после толико година морао да сазнам колика ми је будала- другар!

Не Филип, овај мученик искрено забринут за срећнога човека!

Жао ми је, али, будала!

„Ти идеш у цркву, шта мислиш да треба да урадимо…- подгуши ме смех на ово питање, ако је уопште питање?

„Па, како ја да помогнем кад сам и сам у проблему? Лепо кажеш да идем у цркву, видиш да и мени нема помоћи, на корак сам од Фиће…- ћути, гледа ме, јесам ли озбиљан, или..?

Не би да ме увреди, не би да каже нешто што ће ме натерати да учиним још тај један корак у неповрат и…одем у манастир, куку и леле…

„Брате, ако имаш неки проблем дај да разговарамо, јбт, знамо се толике године, имаш децу…

Више ми ништа није било смешно, напротив, обузе ме страх од тога: „имаш децу“ и схватања човека да су Бог, црква, манастир, вера…нужда а не потреба!

Крштенога човека, човека који се венчао у цркви, крстио сина, слави славу…

Човека који није једини, нажалост, сличних сам се причао наслушао онолико…

Пресрећан сам због Филипа!

Одрекао се „свега“ зарад истинског свега!

Но, мораће да објасни своју „муку“?!

Ето нам се другар силно забринуо, а сигуран сам да није једини, верујем да је тушта њих већало шта ваља чинити, ако се више ишта може учинити..?

На срећу, ништа Фића не мора да објашњава- све је објаснио без и једне речи, а плашим се да их за нас неће бити довољно да себи објаснимо муку коју ми мучимо.

Народ суштине који толико бежи у форму вајкајући се како му измиче суштина…

Народ којем се небо дало ко покривач а он га распростро ко отирач…

Обожен народ који се толико успиње да верује у оно што види неголи у оно што осећа…

Пуне цркве људи а празне цркве у људима…

Славимо славу у славу бахатости- пуни стомаци а светац гладан човека…

Ето, „изгубисмо“ и Фићу, а имао је све!

Одрекао се зарад свега, али није то исто, мора да га је нешто силно мучило, не иде се у манастир тек тако..?

Није упитно што пола живота бациш по „шопинг- моловима“ исповедајући нову „веру“, али у манастир…у искушенике се не иде без силне невоље!

Народ обасут одговорима који вазда поставља погрешна питања.

Народ Белог Анђела који с усхићењем гледа у голе зидове и празна платна.

Народ који ће ћутке пострадати за слободу, а слободу оковати у ланце…

Народ који је убеђен да је волети себе- грех!

Ништа, ћутимо, гледам у ону шољицу кафе и радујем се због Филипа.

Знам да чека да нешто кажем, предложим, да заједно смислимо како да „помогнемо“ брату..?

– Да се молимо Богу да помогне сиротом Филупу, шта ћемо друго…- мислим се, замало да ми се омакне у шали и јаду, но страх ме је…

Страх ме је да би ме послушао.

Страх ме је да би ноћио у цркви молећи се за Фићино избављење….

Страх ме је нас двојице, овог разговора, што о њему пишем…

Страх ме је што сам толико пута поновио: „страх“, а тако сам срећан због Фиће!

Страх ме је што ћемо се растати, а обојица ћемо постављати погрешна питања даровани одговорима…

Страх ме је да нисам ништа мања будала, да ће ми се сутра пред Филипом отети: „Зашто?!“, уместо: „Хвала ти, брате!“

Михаило Меденица/Два у један

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више са интернета