Старац Антим Агианитис: „Ми преживљавамо најгору кризу после стварања света

„Данас ми преживљавамо највећу кризу после стварања света. Погледајте шта раде људи: иако им је Бог дао мудрост за чињење добрих дела, они га користе за зло, за дела лукава. Они су се превратили у чудовишта и постали гори од дивљих животиња.

Без покајања ми не можемо урадити ништа добро. Хајде да се подсетимо следећег случаја из Старог Завета. Пророк Јона је рекао: «Кроз три дана Нинева ће бити разрушена». Шта су тада урадили Ниневљани? Сви они су се кајали и постили, при чему нису постили само људи већ и животиње. Па хајде да и ми усправимо своје умне очи ка Богу и измолимо у Њега Божанствену милост за нас, за сав наш народ, за Цркву и за сав свет: «Господе, низпошљи милост Твоју на људе Твоје и опрости нама, грешнима, и целом свету Твом».

У житију преподобног Варсонуфија Великог, који је живео после Рођења Христова, ми читамо, да је он једном видео како ће због умножавања безакоња цео свет постићи велика катастрофа. Али молитве тројице светих мужева, који су живели у то време, спречили су распростирање зла у свету. Један од њих подвизавао се у Риму, други у Коринту а трећи је био сам преподобни Варсануфије. Молитве ова три подвижника одвратили су гнев Божији и гнев Великог Цара Христа.

Верујем да и данас има таквих светих, који се моле за цео свет. Сатана и његове слуге нелазе се у великој јарости, они хоће да прогутају све које могу. Ми сви морамо да се молимо зато што смо на граници погибије.

Смирење нас васкрсава и ослобађа од сваких трулежних и приземних помисли, јер Господ «страдални и распети је васкрсао и прослављен». Смирење доноси покајање (грчки: μετάνοια), што означава дубоко жаљење о учињеном и промену начина живота (преумљење), да се убудуће не би поновило слично зло. Ако се грешник каје он се ослобађа од греха. Пророк Давид је рекао: «Господ је разрешио са тебе грех твој; нећеш умрети» (2 Цар. 16, 20-22).

Хајде да сви ми приложимо старање, да би покајањем задобили вечна блага. Одавде имају два пута: на Небеса, у вечни живот, или у ад, у вечну погибао. Колико год добродетљни ми били, ум човека од младости се приклања злу и ми грешимо сваког часа нашег живота зато што смо такви постали због неверности прародитеља Богу.

Ми морамо имати горећу веру зато што «онај који верује у Мене жив ће бити», – говори нам Господ, – а «који воли Мене, воли Оца Који Ме послао».

Ако ми не будемо исповедали помисли духовном оцу оне ће се претворити у чудовишта и прождераће нас. Један сељак је нашао на земљи замрзнуту змију и положио је себи испод пазуха да би се загрејала али само што је оживела она га је ујела. Тако исто и ми: ако се не избавимо од помисли онда ће оне да породе грех а «учињени грех,- говори апостол Јаков, – рађа смрт» (Јак. 1, 15).

Љубав има највећи значај у нашем животу јер љубав је Сам Христос. Христос нас је заволео толико да није поштедео ни Свој живот ради нас, грешних. Тако да и ми заволимо једни друге жртвеном љубављу. Таква љубав тражи напор, принуђавање себе – како је речено у Јеванђељу о Царству Небеском, да «Царство Небеско се са напором осваја и подвижници га задобијају» (Мт. 11, 12). И почетак, и наставак пута ка Богу – то је «непрестано принуђавање себе».

Наше Сапасење – то је најважније дело благовољења Божијег зато што je Он – „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (Тим. 2, 4). У Бога нема пристрасности. Он излива Своје богате милости на све људе, али спасава Он само верне православне хришћане зато што они имају истинито крштење и истиниту веру. Ако желимо спасења то значи да морамо испуњавати заповести Божије, без којих ми не можемо истински волети Бога и човека.

Јеванђеље нам се обраћа: «Ако кажеш да љубиш Бога кога не видиш а мрзиш брата свога кога видиш, онда си лицемјер». (1 Јов. 4, 20). А то значи да наше спасење зависи од нашег односа према другим људима.

Молитва је наше непосредно општење са Богом. Цар и псалмопојац Давид говори: «Излићу пред Њим молитву моју, жалост моју пред Њим објавићу» (Пс. 141,2). Пред молитву се морамо усредсредити, одагнати све споредне мисли и стати пред Богом смирено, без икакве гордости, као када хоћемо да молимо помоћи у некога на вишем положају, него што смо ми. Помоћу молитви ми се ослобађамо од скверних помисли и уображавања.

Морамо се добро припремити за исход из привременог живота, да не погинемо. Има оваква светотачка изрека: «За онога ко је умро за свет пре изласка из овог живота, смрт више није страшна». Наша припрема, коју треба спроводити током целог живота, требало би да се састоји из следећег:

1) Увек бити мртав за грех;

2) Не преузносити се својим добрим делима и не рачунати себе достојним похвале;

3) Не очајавати, ма колико да смо сагрешили, и

4) Знати, да нам Бог допушта да грешимо, да би смо се смирили зато што без смирења не можемо ући у Царство Небесно.

Јеромонах Антим Агианитис

(1910 – 1996)

Из књиге монаха Дамаскина Григоријатског «Савремени старци Атона», јеромонах Антим Агианитис, духовник (1910 – 1996). Манастир Григоријат, 2005.

Борба за веру