Божићно писмо. Иван Иљин

Ово је било пре неколико година. Сви су ишли да прославе Рождество Христово, спремајући јелку и поклоне. А ја сам био сам у туђини, без породице, без пријатеља; и чинило ми се да сам од свих људи напуштен и заборављен. Свуда около је била празнина и љубави није било: далеки град, странци, бешћутна срца. И у чежњи и малодушју сећао сам се снопа старих писама, које сам успео да сачувам кроз сва искушења наших мрачних дана. Извадио сам га из кофера и нашао ово писмо.

Ово је било писмо моје покојне мајке, написано пре двадесет седам година. Какав благослов што сам га се сетио! Немогуће је то препричати, мора се навести у целини.

„Драго моје дете, Николенка. Жалиш ми се на своју усамљеност, и кад би само знао колико су ми тужне и болне твоје речи. Са каквом радошћу бих дошла код тебе и убедио те да ниси сам и да не можеш бити сам. Али знаш, не могу да оставим тату, он много пати и можда ће му требати мој одлазак сваког минута. И треба се припремити за испите и завршити факултет. Дозволите ми да вам бар кажем зашто се никада не осећам усамљено.

Видите, човек је усамљен када никога не воли. Јер љубав је као нит која нас везује за вољену особу. Дакле, након свега правимо букет. Људи су цвеће, а цвеће у букету не може бити само. А ако само цвет процвета како треба и почне да мирише, баштован ће га узети у букету.

Тако је и са нама људима. Ко воли, срце му цвета и мирише; а своју љубав даје као мирис цвећа. Али тада није сам, јер је његово срце са оним кога воли: мисли о њему, брине о њему, радује се његовој радости и пати од његових страдања. Нема времена ни да се осећа усамљено или да се запита да ли је сам или не. У љубави човек заборавља себе; он живи са другима, он живи у другима. А ово је срећа.

Већ видим твоје упитне плаве очи и чујем твој тихи приговор да је ипак ово само половина среће, да цела срећа није само волети, већ и бити вољен. Али постоји мала тајна коју ћу вам рећи на уво: ко заиста воли, тај не тражи и не штеди. Не можеш стално да бројиш и питаш: шта ће ми љубав донети? и да ли ме чека реципроцитет? или можда волим више, а волим себе мање? и да ли да се предам овој љубави? ..

Све је ово погрешно и непотребно; све то значи да љубави још нема (није рођена) или више нема (умрла). Ово пажљиво мерење и вагање прекида живи ток љубави који тече из срца и одлаже га. Не воли онај ко мери и виси. Тада се око њега ствара празнина, не прожимају и не греју зраци његовог срца, и други људи то одмах осете. Осећају да је око њега празно, хладно и тврдо, окрећу се од њега и не очекују од њега топлину. То га још више обесхрабрује, и ево га седи сасвим сам, заобиђен и несрећан…

Не, драга моја, потребно је да љубав слободно тече из срца, а не треба бринути о узајамности. Својом љубављу треба да пробудите људе, да их волите и тиме их позивате на љубав. Вољети није пола среће, већ потпуна срећа. Само признајте и чуда ће почети око вас. Препустите се току свог срца, ослободите своју љубав слободи, нека њени зраци сијају и греју на све стране. Тада ћете ускоро осетити да вам одасвуд теку потоци реципрочне љубави. Зашто? Јер ваша непосредна, ненамерна доброта, ваша стална и несебична љубав, невидљиво ће изазвати доброту и љубав у људима.

И тада ћете овај реципрочни, обрнути ток доживети не као „потпуну срећу“ коју сте тражили и тражили, већ као незаслужено земаљско блаженство, у коме ће ваше срце цветати и радовати се.

Николенка, дете моје. Размисли о томе и запамти моје речи чим се поново осетиш сам. Поготово кад нисам на земљи. И буди смирен и поуздан: јер је Господ баштован наш, а наша срца су цвеће у башти Његовој.

Обоје те нежно грлимо, тата и ја.

Твоја мајка”.

Хвала мама! Хвала вам на љубави и удобности. Знате, увек завршим читање вашег писма са сузама у очима. А онда, чим сам завршио са читањем, ударили су за Божићно бденије. О, незаслужено земаљско блаженство!

Иван Иљин

Васељенска ТВ/3 РИМ